NIJE SE DESILO: Simbol Olimpijade u Tokiju

Šta smo propustili u 2020. >

Godina dugog čekanja

Čini se da smo se čitave 2020. klackali između dva osećanja: jednog da svet više nikada neće biti isti i drugog da će se sve vrlo brzo vratiti u normalu, kako se to kaže. Danas oba ta osećanja izgledaju preterano: nije jasno na koji će to način svet da se promeni

U prvim danima nove godine pravimo planove, a u poslednjim danima stare svodimo račune, sve nadajući se da je cilj u jednom, i rezultat u drugom slučaju – povoljan po nas. Iako će većina reći: ćuti, živi smo, to je najvažnije, neke stvari, neki planirani događaji nisu se dogodili u 2020, a pitanje je kako će izgledati kada se i ako se dogode u 2021. godini.

Ako pregledate šta su razni ljudi pisali na internetu, lako ćete shvatiti da se ono što je propušteno u 2020. poklapa sa onim kako bilo ko od nas doživljava tu stvar: na ličnom planu to su odmor i druženje sa ljudima koje volimo ili otkazani važni poslovi, na globalnom to su masovni i veliki događaji tipa Olimpijskih igara ili Evropskog prvenstva u fudbalu na sportskom nivou, ili Eurosonga na zabavnom i televizijskom niovu.

Ovo su tri najupadljivija događaja, tri stvari koje okupljaju i animiraju milione, bilo kroz učešće, bilo kroz posmatranje uživo ili putem prenosa, što u isto vreme znači ogromnu količinu novca koji je "u igri". Pored toga, postoje čitave stranice sa ispisima otkazanih događaja u 2020. na svim stranama sveta, u svim zamislivim oblastima ljudskog delovanja. I to nam je jasno jer je "planeta stala", posebno početkom proleća. Ovih dana prisustvujemo tom velikom i nesrećnom velikom finalu – dočeku Nove godine po kućama, tamo gde se može i tamo gde nema bolesnih, bez ikakvih tradicionalnih oblika proslavljanja.

Neko će reći: pa šta ste drugo i mislili, šta ste očekivali u ovoj godini rata, u godini kada je čovek pokušavao da se "bori protiv nevidljivog neprijatelja", protiv napasti koja možda nije zasad ubila najviše ljudi, ali je pitanje koji će biti konačni rezultat ove pandemije i sa kakvim posledicama.

Suočili smo se sa pretnjom koja nam nije jasna, koja ne ubija nemilice, ali je podmukla i može svakog da dokrajči ako ga dograbi svom snagom. Suočili smo se sa tim da se svet menja iz dana u dan i da se navikavamo na odricanje. Ovo poslednje nama sa prostora nekadašnje Jugoslavije ne bi trebalo da bude veliki problem, jer tako živimo poslednjih gotovo trideset godina, sa kratkim epizodama u kojima se činilo da su neki planovi mogući, da su neke nade opravdane...

PRINCIP ZBEGA

Mi smo na neki način društvo kratkoročnih planova, naviknuti na promene, naviknuti da nešto ne bude, da se nešto ne desi, pa mi se čini da je to u ovom užasu zatvaranja i otkazivanja, prebacivanja na "zum ili vajber", bilo nešto što nas je samo utvrdilo u osećanju da je zapravo svuda tako i da se ni u šta ne možeš pouzdati previše.

Kada slavimo, preterujemo, kada kukamo, preterujemo, to nam je neka vrsta odbrambenog oružja koje je s vremenom postalo mentalitet ili karakter. Osuđeni na lošu vladu, na upravu koja se bavi sobom, a ne našim potrebama, kao da smo se u 2020. vratili na princip zbega, sakrivanja pred nečim čemu ne možemo da se suprotstavimo, a što može da uzme i nas i naše najbliže. Često je moglo da se čuje da se ovde ljudi druže više nego negde tamo, da smo mi kao i svi "južnjaci" topli, druželjubivi, da "volimo kafanu" i slične stvari, kao da to isto ne vole i oni sa severa, istoka ili zapada.

Ovakva ocena trebalo je da nam pokaže valjda, još jednom, našu posebnost i da naglasi ono što smo najviše izgubili: mogućnost da se okupljamo na raznim proslavama ili da idemo na neke "masovne" događaje", ili, na kraju, da satima "blejimo" po kafićima "ispijajući pivo i kapučino" kako to tvrdi jedan srpski politički fenomenolog.

A, obrni-okreni, prosečan građanin Srbije je od masovnih događaja propustio dva velika festivala, Guču i Egzit, nekoliko fudbalskih i košarkaških utakmica. Ostao je uskraćen za slobodu da se viđa sa ljudima, a da ga to ne plaši. Svega drugog je bilo: i odlaska na odmore, jer nema ko se "nije snašao", a ni bazanja po radnjama nije izostalo – otvoreno je toliko kvadrata novih tržnih centara i supermarketa po glavi stanovnika da ima da se ide i obilazi nekoliko godina.

U tom smislu, ništa pod milim bogom se ovde nije strašno odložilo, ništa se nije pomerilo što inače nije moglo da sačeka, a to što se nije desilo, bože moj, ništa strašno, probaćemo naredne godine. Naročito sada kada zanamo malo više o tome šta nas je napalo, kada stiže vakcina, kada već ima toliko onih koji su preležali koronu, treba još malo da se strpimo i "to će proći" pa ćemo da se vratimo svojim rutinskim navikama i ponašanju.

HVALA INTERNETU

Nekako smo svi imali sreće da je virus napao samo čoveka, da nije zaskočio internet, pa nam je sve i dalje nekako blizu iako ne možemo stići svuda, a mogućnosti komuniciranja i naručivanja raznih stvari nikada nisu bile veće i bolje. Život se pretvorio u trk po portalima koji prodaju koješta, koji nam nude sve što nam treba, pretraživači interneta sami zaključuju na osnovu naših navika šta nam je potrebno pa nam to i nude i da ne pitamo, naše je samo, i to je glavni plan za 2021, da zaradimo neki novac kojim treba da platimo sva ta "dobra i usluge".

Virus nas je možda razdvojio od nekih ljudi, ali, ljudske inovacije dovele su ne samo do toga da se u rekordnom roku napravi vakcina, nego i da se sredstva komunikacije toliko usavrše da su ljudi ipak mogli da se i vide i čuju sa kim su hteli u meri koja im je odgovarala.

A da virusa nije bilo, imali bismo i tu Pesmu Evrovizije, i to Evropsko prvensto u fudbalu na koje bi možda nekim čudom išla i Srbija, pa bismo bili veseli nekoliko nedelja ako bi tim otišao, pa bismo se nervirali mesec dana kada bismo videli kako su igrali i koji su rezultat napravili. Dakle, ništa važno, ništa bez čega se inače ne može, a ne vidim ni da je svet bilo zbog toga stao ili da se fudbal ne igra. Sve se nekako unormalilo i samo je za velike države čudno da se igra bez publike, a ovde, kod nas, to je zlatni standard i nama je i tako svejedno ima li ili nema nekoga na stadionima.

Olimpijske igre su nešto što povezuje čitav svet, to je onaj dobri virus koji ujedinjuje, to je ona ideja da čak i ratovi stanu dok traju igre. Ironično, ove godine je virus korona zaustavio i ratove, dakle, sve se "izokrenulo", a Tokio je po drugi put ostao bez igara, kao onda 1940. godine kada se nisu dogodile zbog početka rata. Ovoga puta grad, valjda, neće morati da čeka 24 godine da ugosti sve sportiste sveta, kao u prošloj turi, i svi se nekako nadaju da će Olimpijade biti već 2021. Baš kao i pomenutog Evropskog prvenstva, baš kao i teniskog turnira Vimbldon koji je nama posebno važan jer ako Novak pobedi i ove godine, i osvoji sve grenslemove, onda će da nadmaši...

NA KLACKALICI

Čini se da smo se čitave 2020. klackali između dva osećanja: jednog da svet više nikada neće biti isti i drugog da će se sve vrlo brzo vratiti u normalu, kako se to kaže. Danas oba ta osećanja izgledaju preterano: nije jasno na koji će to način svet da se promeni, i u drugoj polovini godine prestala su da se pojavljuju predviđanja "intelektualaca i filozofa" koji su bili preplavili medije s proleća, a nije jasno ni kako ćemo se to tako lako "vratiti u normalnu". Taj povratak podrazumeva i da se dese one stvari koje se nisu dogodile ove godine, kao, 2021. je nova 2020.

Međutim, čini se kao da se opet nešto planira samo da bi se planiralo. Brojevi koje vidimo svakoga dana, i od kojih nam je muka, ne govore da se pandemija "povlači", a tek treba da se vidi kakve će rezultate dati imunizacija koja za sada tek počinje. Tako da priče o tome da sve ono što se preskočilo u prošloj evo samo što nije u ovoj, novoj godini, neće ići baš lako.

I zato izgleda da ono što smo propustili teško da ćemo moći da nadoknadimo. Jednoga dana izgledamo kao junakinje Čehovljeve drame Tri sestre, tri sjajne mlade obrazovane žene koje sede u provinciji, trunu i pitaju se šta im treba sve znanje i obrazovanje kada nemaju sa tim šta da rade, a drugog dana smo kao Ema Bovari, junakinja istoimenog romana Gistava Flobera, koja sedi iznad mape i zamišlja svoj život na mestima koja su joj nedostižna, pa i ona zauvek ostaje provincija u provinciji.

Borba sa virusom, ili bekstvo od virusa, podsetilo nas je na stvari koje nam nedostaju i na krhkost naših planova. A svetske velike priče i svetski veliki planovi ponekad je dobro da nas mimoiđu i da ih samo gledamo na televiziji. Ne moramo mi baš svuda da se guramo. Vidimo da to sad nije ni zdravo. Polako, neće nam ništa pobeći.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---