POLOMI GA: Brejkdens

Ples >

Opasno mrdanje tela uz muziku

Povodom vesti da će brejkdens postati olimpijski sport, evo male istorije subverzivnih plesova

Prošle nedelje stigla je neobična vest da će brejkdens, odlukom Međunarodnog olimpijskog komiteta, od 2024. godine postati olimpijski sport, kao rezultat uspeha koji je takmičenje u brejkdensu postiglo na Letnjim olimpijskim igrama mladih u Buenos Ajresu 2018, kada je dvoboje igrača pratilo čak 30.000 gledalaca. Svetska federacija sportskog plesa WDSF očekivano je pozdravila ovakav razvoj događaja, međutim mnogi plesači i plesne grupe misle da će ulazak brejkdensa u mejnstrim krugove otupeti njegovu oštricu i učiniti da izgubi svoj ulični karakter i autentičnost. Bilo kako bilo, nama se ovaj događaj čini kao lepa prilika da prošetamo kroz istoriju plesova koji su izazivali ili i dalje izazivaju kontroverze, sablazan i uznemirenje konzervativnijih delova društva.

Brejkdens ili brejkin, pod kojim imenom će se pojaviti na Olimpijadi, jedan je od hip-hop plesova, pokreta nastalog ranih sedamdesetih u Njujorku među afričko-američkom i latino zajednicom. Afrika Bambata, aktivista i DJ, sa pomalo pretencioznom neformalnom titulom "Amon Ra hip-hopa", kaže da je brejkdens nastao po uzoru na plesne pokrete Džejmsa Brauna tokom izvođenja pesme Get on the Good Foot. Okupljeni na uličnim žurkama su počeli da imitiraju te pokrete a lokalni DJ heroj Klajv Kembel, pozatiji kao DJ Kul Herc, primetio je da se igračima posebno dopadaju instrumentalni delovi pesme, pa je počeo da na svoja dva gramofona ponavlja samo te odlomke – brejkove. Uličnim plesačima i okupljenim posmatračima se to veoma svidelo i brejkin je rođen. Međunarodnu popularnost stiče nakon izlaska filma Breakin’ Džoela Silberga iz 1984. godine, u kome su se pojavili rani heroji pokreta Ajs-Ti i Majkl "Boogaloo Srimp" Čejmbers.

Nakon niza kontroverzi koje su hip-hop i sa njim brejkdens, izazvali svojim društvenim aktivizmom a kasnije pojavom izrazito politički angažovanih Pablik enemi ili Gangsta repa sa njegovom, po tvrdnjama mnogih, glorifikacijom uličnih bandi, nasilja i mizoginije, uključivanje brejkdensa na Olimpijske igre deluje i pomalo ironično, pa bi se moglo tumačiti kao još jedan dokaz da se i okorelim buntovnicima i protivnicima sistema često dešava da podlegnu njegovim čarima i mekom zagrljaju.

KANKAN, LAMBADA, GLAMOČ

Ako pobrojimo vrste plesova koji su izazivali burne reakcije puritanaca, crkve a nekada i državnih organa, iznenadiće nas dužina takvog spiska.

Tu je razuzdani kankan, koji se u svoje rano doba na igrankama radničke klase na Monparnasu 30-ih godina devetnaestog veka, čak i zvao Chahut-cancan ili Skandalozni kankan. Tada se igrao u parovima, a tek je igračica Selest Mogador oko 1850. osmislila verziju u kojoj igračice nastupaju u redu okrenute licem publici, kakvom danas znamo ovu igru. Odavno je on samo pomalo plastificirana turistička atrakcija bez ikakve oštrice, ali u svoje zlatno doba, Tuluz Lotreka i Mulen Ruža, bio je oda divljoj životnoj energiji i radosti nesputanog partijanja po klubovima Pariza. Možda i najlepšu posvetu ovom čarobnom plesu dao je Džon Hjuston u Oskarom nagrađenom Mulen Ružu iz 1952. godine u sjajno režiranoj plesnoj sekvenci ovog filma.

Zatim – ozloglašena lambada, provokativni brazilski ples posebno popularan tokom 80-ih. Lambada na takvom renomeu može da zahvali, između ostalog, i istoimenom spotu grupe Kaoma u kome vidimo dvoje očigledno maloletnika, omanjeg dečkića i za glavu višu curicu, koji izvode zaista pomalo njihovom uzrastu neprimerene pokrete. I ovi naši krajevi, opterećeni teškim bremenom viška istorije, dali su svoj doprinos bogatstvu igara sa dubljim društvenim kontekstom.

Takozvana gluva kola, narodne igre ljudi sa Dinarskog masiva koja su se igrala bez muzičke pratnje, od kojih je najpoznatije Gluho glamočko kolo, nastanak i formu duguju potrebi naroda da sa svojom plesnom tradicijom nastavi i u okolnostima u kojima nipošto nije želeo da privuče pažnju različitih, najčešće okupatorskih vojski koje su se u njegovim krajevima nalazile. Zato se igralo u tišini, lupanjem nogama o zemlju, uz komande kolovođe i zveckanje dukata sa đerdana igračica. Prinuđeni smo, nerado, da ovoj pomalo romantičnoj slici dodamo i podatak da su se ta kola veoma često igrala tako da u njima ostanu samo neudate devojke koje su plesale do iznemoglosti, a najizdržljivija među njima, ona koja poslednja ostane na nogama, sticala je najviše izgleda za udaju.

PLES ČEŽNJE I NADE

Nećemo propustiti ni da makar pomenemo tango, prelepi ples nastao u mešavini naroda, jezika i ritmova oko reke Plate, u siromašnim delovima Buenos Ajresa i Montevidea. Igrali su ga i strasno voleli prvo robovi i migranti iz Evrope, nakon njih i doslovno čitav svet, a sa istom takvom strašću su ga zabranjivali prvo crkva, prirodni neprijatelj svega lepog i slobodnog, pa za njom i pučisti iz vojne hunte koja je svrgla Perona. Vojnicima, popovima i raznim drugim iz raznih zemalja i raznih vremena, kojima je tango smetao zbog njegove senzualnosti, bilo bi još mnogo gore da su znali ono što je nama otkrila sjajna glumica ovdašnja i ozbiljna tanguera Sonja Kolačarić – da tango, uprkos prilično uvreženom mišljenju, nije nastao u javnim kućama, već u lučkim kvartovima Buenos Ajresa u kojima su ga veoma često igrali muškarci međusobno. Imigrantska populacija, među kojom je tango potekao, bila je prevashodno muška i u to vreme je bilo veoma teško naći partnerku za ples. Muškarci su se zato trudili da usavrše svoje plesne veštine jedni sa drugima, nadajući se da će tako imati više šanse da impresioniraju devojke u retkim prilikama kada su mogli da sa njima zaplešu. Izgleda se ne kaže slučajno da je tango ples čežnje i nade.

Dešavalo se često da i država prepozna opasnosti koje može doneti telesno mrdanje uz muziku, pa je zabeležen niz slučajeva primene zakonskih mera kojima se omogućavalo da određeni društveno prihvatljivi pokreti ostanu, a oni sumnjivi i destabilizujući budu iskorenjeni. Tako ova istorija nipošto ne može proći bez notornog negativca i glavnog krivca za moralni sunovrat društva druge polovine dvadesetog veka – rokenrola, naravno. O toj njegovoj ulozi su ispisane mnoge stranice a moglo bi ih biti još mnogo više, pa ovde navodimo samo nekoliko primera kada je probleme izazvao rokenrol ples a ne muzika.

Početkom juna 1956. vlasti su upale na parti u okolini Santa Kruza i prekinule zabavu, a zamenik šerifa, izvesni Ričard Overton, u svom izveštaju naveo je da je tom prilikom zatekao situaciju u kojoj su se "okupljeni upustili u sugestivne, stimulativne i mučne pokrete izazvane provokativnim ritmovima benda sastavljenog isključivo od crnaca". Verovatno pod utiskom ovako živog opisa, vlasti su promptno zabranile slične žurke u Nju Džersiju i San Antoniju. Tih godina je šou "Ed Salivan" smatran najvažnijom odskočnom daskom za mlade pop i rok izvođače i nastup u toj emisiji smatran je veoma važnim korakom u karijeri. Ostalo je upamćeno da je posle dva nastupa Elvisa Prislija u pomenutoj emisiji, nakon kojih je procenjeno da su gledaoci jedva preživeli provokativnost njegovog plesa, posebno pokreta kukovima i kolenima, odlučeno da ga tokom trećeg gostovanja prikazuju samo od pojasa na gore.

DRŽAVE PROTIV PLESA

Ima i onih, nažalost, mnogo zlokobnijih primera. Tako je nemački Rajh, po strogom moralu čuvenog molera Adolfa, zabranio emitovanje svinga i džeza na radiju i preduzimao mere da se suzbiju plesni klubovi sa tom muzikom, smatrajući da su njeni koreni nearijevski, "divljački i primitivni", kako je to precizno formulisao Jozef Gebels, Ministar propagande i, po onome što se može čuti u lekarskim krugovima, u više navrata tajni pacijent Klinike za mentalno zdravlje bolnice Karolinska u Stokholmu. Uprkos zabranama pa i progonima koji su se pojačali sa početkom rata, na severu Nemačke u Hamburgu i kasnije Berlinu, na čast tih pomalo uštogljenih severnjaka, dolazi do prilično neočekivanog vida otpora. Đaci i studenti, pripadnici mahom viših klasa hamburškog društva, okupili su se 1939. godine u Swingjugend, neformalnu grupu ljubitelja svinga.

Oni su svoju privrženost anti-nacizmu, demokratiji i zapadnom načinu života demonstrirali kroz organizovanje plesnih večeri, razmene džez i sving ploča, zajedničko slušanje zapadnih radio-stanica i specifičan modni stil. Usvojili su ime Swingjugend, kao ironičan odgovor na Hitlerjugend, organizaciju mladih nacista, a van Nemačke su bili poznati pod imenom The Swing Kids of Hamburg. Momci su nosili engleske kratke kapute, cipele sa debelim đonom, dužu kosu i bez obzira na vremenske prilike obavezni kišobran preko ruke, a devojke kratke suknje, drečavu šminku i raspuštenu kosu. Koristili su svaku priliku da se podsmehnu Hitlerjugendu i ideologiji nacizma a reakcija režima je bila brutalna. U racijama 1941. godine uhapšeno je više od 300 pripadnika Swingjugenda, neki su kažnjeni blaže – prisilnim šišanjem i obaveznim odlaskom u škole pod pratnjom – ali su mnogi od njih poslati u koncentracione logore. Ipak, na iznenađenje Hajnriha Himlera, ove represalije nisu dovele do gašenja grupe, već naprotiv do pojave sličnih pokreta i u drugim nemačkim gradovima. Uprkos svim naporima režima, sving se besno igrao u nacističkoj Nemačkoj sve do pada Berlina.

Sving deca Hamburga imala su svoj pandan u Sovjetskom Savezu, za vreme vladavine pijanog pekara, kako je Staljina krstio Felini. Zvali su se Stiljagi, mi bi smo danas rekli hipsteri. Slično kao njihovi istomišljenici iz Nemačke, organizovali su okupljanja na kojima su plesali uz sving i bugi-vugi, a negovali su i svoj stil odevanja. Tokom pedesetih otkrili su rokenrol i budući da nije postojala nikakva mogućnost da dođu do dovoljno kopija ploča na vinilu, otkrili su jedinstven i zaista ingeniozan način da taj problem reše. Iz bolnica su uzimali odbačene rendgenske snimke i na njih, uz pomoć prepravljenih starih mašina za rezanje muzike na cilindre sa voskom, kopirali rokenrol ploče. Rendgenski snimak sa narezanom muzikom su sekli u kružni oblik a na sredini cigaretom progorevali otvor i tako je nastala industrija Muzike na rebrah – muzike na rebrima – što je bio sasvim adekvatan naziv budući da su na rendgenskim snimcima najčešće zaista i bile kosti. Takve ploče sa iznenađujuće pristojnim zvukom obzirom na okolnosti, počele su da kruže doslovno u milionima, sve dok 1960. državni aparat nije zaključio da takvo ponašanje može dovesti do kraha boljševizma i preuzeo adekvatne mere, što je samo učvrstilo mesto Stiljagija pri samom vrhu večne liste najhrabrijih i najdomišljatijih boraca za pravo na slobodnu igru i život u slobodi.

Svetle tradicije Hitlera i Staljina nastavljaju da žive na raznim mestima i danas, pa su tako 2018. godine u slobodarskom Iranu gimnastičarka Madeh Hožabri i veći broj muškaraca i žena uhapšeni nakon što su, nezavisno jedni od drugih, snimili sebe kako plešu uz muziku u svojim stanovima i te snimke postavili na Instagram. Nakon hapšenja bili su primorani da u televizijskom programu upute izvinjenje zbog svojih postupaka. Mučni snimci tih izvinjenja podsetnik su da borba nije ni izbliza gotova i da je mnogim društvima koja su naizgled rešila probleme slobode izražavanja i ljudskih prava dovoljan samo mali korak da ponovo skliznu u mračnjaštvo. Pitajte nešto o tome žene u Poljskoj, novinare u Turskoj, opozicionare u Rusiji i svakoga u Hongkongu. O situaciji na tim poljima ovde, kod nas, bolje je i da ne počinjemo ovom prilikom.

SALOMA I IŠTAR

Ipak, rodonačelnik kontroverznih plesova dolazi nam iz duboke prošlosti, a njegove odjeke imamo i danas na posve neočekivanim, prilično profanim mestima. Radi se, naravno, o Salominom Plesu sedam velova, koji je, kako nam Marko, Matej i dosta detaljnije Oskar Vajld pripovedaju, Salominog očuha Iroda Antipu doveo do prezira vrednog uzbuđenja a Jovana Krstitelja do brutalne smrti. Matej i Marko nam daju samo šture informacije – Saloma pleše, Irod je oduševljen, obećava joj nagradu a ona, na nagovor majke, traži i dobija glavu Jovana Krstitelja. Oskar Vajld, ne mogavši protiv sebe i svog dramskog talenta, tom zapletu dodaje obrt – Saloma je zaljubljena u Jovana i pošto je ovaj odbija, sveti mu se zahtevajući njegovu smrt a njen očuh Irod, zadivljen svojom mladom pastorkom i njenim plesom sa velovima joj ispunjava želju.

Salomin performans svoje ime duguje didaskaliji u Vajldovom komadu u kojoj stoji – Salome dances the dance of the seven veils – Saloma izvodi ples sa sedam velova, a on kasnije biva uključen i u Štarusovu istoimenu operu. Iako Vajld nigde ne nagoveštava da taj ples podrazumeva uklanjanje jednog po jednog vela, kako nam je to suvereno i nezaboravno demonstrirala Rita Hejvort u Salomi Vilijema Diterlea iz 1953. godine, mnogi autori u ličnosti Oskara Vajda nalaze, moramo priznati ne sasvim neutemeljeno, opravdanje za svoju tezu da je veliki pisac u stvari u glavi imao neki oblik striptiza. Obri Birdsli, ilustrator i deo Vajldovog umetničkog okruženja je otišao i dalje i na ilustracijama za komad prikazuje Salomu sa otkrivenim grudima kako izvodi trbušni ples. Iako zvuči pomalo ekstremno, ova ideja nije bez presedana – prvi dokumentovani striptiz u istoriji izvela je mesopotamska boginja ljubavi Ištar na svom putu u podzemni svet u želji da spase svog supruga Tamuza.

A sve to nas dovodi do zaključka da se današnje egzotične plesačice iz mnogobrojnih, manje ili više pristojnih barova i klubova širom sveta, kada se umore od svoje nezahvalne i prokazane profesije, mogu utešiti time da su njihove pra-prethodnice bile takođe, svaka na svoj način, nesrećne Ištar i Saloma.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---