Pozorište >

Popunjavanje samoće

Bitef teatar: Kao da kraj nije ni sasvim blizu

Kako praviti pozorište kada se na jednom mestu može okupiti petoro ljudi? Ova situacija je sušta suprotnost onome što je smisao pozorišta, a to je okupljanje ljudi radi izvođenja i gledanja predstave. U borbi da pozorište ne pristane na (samo)ukidanje, Bitef teatar je okupio umetnike koji su spremni da istražuju i šire granicu savremenog srpskog pozorišta. Tako je vreme korone postalo vreme za eksperimente sa mini pozorišnim oblicima – po broju izvođača i publike i maksimalnim širenjem pozorišta ka drugim umetnostima – digitalne umetnosti, performans, likovne instalacije… Negde između svega ovoga nalazi se projekat Maje Pelević (tekst), Nikole Zavišića (režija), Filipa Mikića (video i VR), Anje Đorđević (kompozitor), koji nosi pomalo jeziv naziv Kao da kraj nije ni sasvim blizu.

Dakle, dešava se u pozorištu, zove se predstava, ali najveća greška koju možete da napravite je da se ponašate kao da ste u dramskom pozorištu – sednete na svoje mesto i sasvim mirno, u mraku, gledate predstavu (početak–sredina–kraj), uživljavate se u emociju likova, kritički promišljate društvene probleme, pratite dramsku radnju i jako se trudite da se slučajno ne zakašljete, da ne zaškripi stolica ili ne daj bože (!) zazvoni mobilni telefon. Međutim, Kao da kraj nije sasvim blizu nije ta vrsta predstave, tačnije, to i nije predstava. Reč je o događaju (hepening?, performans?, video-rad?) koji zahteva spremnost da učestvujete, da se prepustite, zamišljate, da osetite sopstvenu samoću i anonimnost… Digitalni stjuard (Ljubomir Radivojević) uvodi vas u improvizovanu garderobu i daje vam da obučete odelo kakvo nosi medicinsko osoblje u crvenim kovid zonama. Pitate se zašto. A zašto da ne? Hajde, pošteno priznajte da ste se za ovih godinu dana mnogo puta pitali kako je to biti u tom odelu… Dakle, kada obučete odelo i stavite masku na lice (sa kojom ste u stvari i došli u pozorište), možete da izvadite svoje mobilne telefone i fotografišete se. Priliku da na društvenim mrežama podeli svoju fotku u "kostimu" gotovo da niko ne propušta. Nakon što ste se fotografisali, krenete polako sa digitalnim stjuardom u pravcu dešavanja. Pratite njegov lagani, gotovo ceremonijalni korak koji vas tera da se uozbiljite, pogledate oko sebe i suočite se sa ogromnim ekranom na kome se emituju ogromne fotografije različitih lica. Iza tog ekrana nalazi se prostor izvedbe.

To je prostor u obliku velike kocke omeđene platnima. Uđete u prostor i čekate da bude dovedeno još četvoro gledalaca/učesnika. Digitalni stjuard vam kaže da ste slobodni da se ponašate kako želite – hodate, razgledate, čak i izađete… Sa ove strane velikog platna koje dominira pozornicom Bitef teatra prikazuju se stotine različitih lica. Slika se postepeno preliva na pod. Zanimljivo je kako "gledaoci", nesvesno, kada slika krene da se preliva na pod, uzmiču (da ne "zgaze" predstavu?), sve dok ne budu saterani uz sam platneni zid kocke u kojoj se dešava izvedba. Vođeni navikom pozorišnog gledaoca, zaboravljaju šta je digitalni stujard rekao na početku: Možemo slobodno da se šetamo po prostoru i da se ophodimo kako nam odgovara. Na primer, da priđemo ekranu i pokušamo da predvidimo algoritam po kome se lica ponavljaju, ili da ekrane koji se prelivaju na pod koristimo kao kockice za igru školica, ili da legnemo na ležaj i gledamo kako se lica reflektuju na plafonu… Zanimljiva je grupna dinamika – možemo da sednemo na crne sunđere koji su sa strane, ali dok se ne pojavi neko "hrabriji", ostali se ne usuđuju da bilo šta diraju već stoje sa strane i ne razgovaraju – jer se u pozorištu ne priča, da se ne bi smetalo glumcima. Gledaoci dramske predstave nisu navikli da učestvuju u predstavi i jako se trude da ne smetaju, po cenu da njima sve to počne da smeta. Međutim, ovde "živih" glumaca nema već samo digitalnih glasova izvođača (Mina Strugar, Anja Đorđević, Jelena Piljić, Katarina Vojnović i Maja Pelević). Publika/učesnici su sami onako kako su sami pred ekranom svog računara ili telefona, ali se čvrsto drže svojih pozorišnih navika, i upravo u tom (ras)koraku između zadate situacije i navike umnožavaju se moguća značenja ovog izvođenja.

Sve se vrti oko onoga što je suprotno pozorištu, a to je osećanje samoće. Fenomen samoće je nešto sa čime se svako suočio u kovid vremenu i autori ovog projekta nas stalno vraćaju na to osećanje. Samoća nije nužno ni nešto lepo, ni ružno, ni srećno ni tužno… samoća je praznina koja traži da se popuni, da se strukturiše, ispita, oseti… Tokom događanja glasovi govore priče i asocijacije, uglavnom prijatne ili začudne, koje mogu da probude različite emocije. Uz njihovu pomoć i pomoć zvukova i video-radova možete se prepustite njihovim asocijacijama ili da se otisnete put svojih asocijacija na zvezdano nebo, lepo pokošenu travu, morsku plažu, kišu, na svetla sa kompjuterskog ekrana, na nepoznata lica koja promiču ekranom… Parčići sećanja na slobodno kretanje prirodom, gradom, virtuelnim prostorima… Ako ste spremni da se prepustite, možete sesti na pod i zamišljati da ste na obali mora, da hodate po kiši, ležite na travi… Odela koja ste obukli s jedne strane podsećaju vas na usamljenost i izolovanost, a s druge strane idu naruku novostečenoj slobodi. Prekriveni maskom i odelom, potpuno ste anonimni, a vaše civilno odelo je zaštićeno od prljanja – možete da se igrate i prepuštate, ako želite. No, ako ne želite, možete stajati sa strane, saterani uz platneni zid, i hipnotisano gledati u ekran. Vaša je volja kako ćete iskoristiti svoju slobodu pod uslovom da ste je svesni.

Veliko finale je kada svi dobiju VR naočare – realnost kompjuterskog sveta dobija i 3d dimenziju. Ako se odvažite da ustanete (nemojte da hodate – sudarićete se!), možete uživati u osećaju da lebdite kroz čudesni svet boja, zvukova, geometrijskih oblika… Vrlo prijatan osećaj koji traje izvesno vreme dok se pred vama ne pojavi naslov predstave kao da kraj nije ni sasvim blizu. Neko vreme gledate taj veliki 3D natpis, a onda nastupi kraj. Da li je ovo predstava? Ne na način na koji smo navikli da doživljavamo pozorište. Da li je zabavno i emotivno? Da, pod uslovom da pristanete da ispitate slobodu usamljenosti, izolovanosti i anonimnosti digitalnog kovid sveta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---