SEĆANJA SU VAŽNA: Ana Vujanović i Marta Popivoda

Intervju – Marta Popivoda i Ana Vujanović >

Moramo biti partizanke

jelena novak

"Pošto smo se mi, mladi kulturni radnici, okupljali na nezavisnoj, levo orijentisanoj sceni, principi Sonjine priče su postali nešto što moramo ponovo da naučimo. To su: solidarnost, samoorganizacija, socijalna pravda, internacionalizam, antiimperijalizam… Tada je Marta odlučila da napravimo film"

"VREME": Kako i zašto ste odlučile da napravite film u kome će vaša baka-strina i njena sećanja iz mladosti provedene u partizanima i u fašističkim logorima zauzeti centralno mesto?

AV: Sonja je bila moja baba-strina i njene priče sam znala od rođenja, ali u detinjstvu, 1980-ih, one su bile davna, mračna prošlost, koja se ne može ponoviti. Zatim, tokom 1990-ih, socijalizam i komunizam su bili potpuno diskreditovani kao političke opcije, pa su i sama Sonja, kao i njen muž Ivo, učestvovali u protestima protiv Miloševića sa hibridne demokratske-socijalističke pozicije. A onda, 2000-ih, kako je neoliberalni kapitalizam počeo da se etablira, a talas demokratije potrajao svega par godina, Sonjino iskustvo je dobilo novi značaj. I pošto smo se mi, mladi kulturni radnici – uključujući Martu i mene – okupljali na nezavisnoj, levo orijentisanoj sceni, principi Sonjine priče su postali nešto što moramo ponovo da naučimo. To su: solidarnost, samoorganizacija, socijalna pravda, internacionalizam, antiimperijalizam… Tada je Marta odlučila da napravimo film i započele smo seriju intervjua sa Sonjom. Svakako, jačanje desnice svuda u Evropi učinilo je ovu priču još urgentnijom.

Na prvi pogled, film je uglavnom o sećanju. Sećanja su uvek fluidna, promenljiva, intimna, uvek su i interpretacija. Kakva je vaša politika sećanja? Zašto su sećanja zabeležena u ovom filmu važna u društvu u kome živimo danas – u Srbiji, u Evropi, globalno? Sa druge strane, moglo bi se reći da je film i o zaboravljanju. Nedopustivo retko se danas govori o tekovinama antifašističke borbe sa kojima smo u Jugoslaviji odrastali, a za to vreme zaborava antifašizma svedočimo nicanju raznih fašistoidnih tendencija...

MP i AV: Ova sećanja su važna jer prisustvujemo aktivnom brisanju komunizma kao pokretačke snage antifašizma iz današnjeg evropskog društva. Tu mislimo na revizionističke pristupe istoriji, u Srbiji, a i šire, od institucionalnog nivoa do svakodnevnog života. Oni obuhvataju diskurse nacionalnog pomirenja, pa s tim i opraštanje fašistima, evropsku rezoluciju o totalitarizmu koja izjednačava fašizam i komunizam, nostalgične reminiscencije međuratnog perioda i izmišljene građanske kulture u Kraljevini Jugoslaviji koje gledamo na TV, menjanje školskih udžbenika iz istorije itd. U Srbiji smo dobili dva zakona koji direktno vode rehabilitaciji kolaboracionista kao što su Dragoljub Mihailović, Nikola Kalabić i Milan Nedić. Zatim, u Sloveniji imamo agendu "narodne sprave" koja treba da ujedini žrtve fašizma i komunizma u ime nacionalnog jedinstva. U Makedoniji kao jedinu novu javnu instituciju imamo skaredni Muzej žrtava komunizma. Zatim, u Srbiji, a i drugde u regiji postoji netrpeljivost prema LGBTIQ osobama. Takođe u Srbiji, Sloveniji, a i drugde po Evropi imamo rasizam prema Romima, kao i strah od migranata iz Sirije i Afrike. To zatvaranje društva, te žičane ograde, nije li to slika i prilika povampirenog fašizma, kome je brisanje sećanja na antifašizam širom otvorilo vrata?

MP: Nas dve smo kulturne radnice, pa smo razmišljale šta filmom Pejzaži otpora možemo da doprinesemo da te priče ne prepustimo zaboravu – a to je da ih iz ličnih iskustava izmestimo u javnu sferu. Moj osnovni rediteljski gest u ovom filmu je spoj pripovedačke proizvodnje "verbalnih slika", odnosno "scena sećanja" i slika pejzaža otpora, odnosno pejzaža u kojima su se odvili događaji iz Sonjinih priča, a koje smo posetili tokom rada na filmu...

AV: ...Ta Sonjina priča teče i teče, preliva se preko predela natopljenih borbom i traži nova tela otpora u svojim gledaocima i slušaocima. Moraćemo da se potrudimo da ih bude što više.

Protok vremena u filmu kao da je usporen, rastegnut. Dato nam je (gledaocima) vreme da obratimo pažnju na svaki detalj, da ga ne zaboravimo. Jednostavna forma filma čini njegov sadržaj supervidljivim i u tome leži radikalnost filmske kompozicije. Kakav je bio proces rada, montaže, kako ste došli do ovakve forme?

MP: Zapravo, pokušala sam da napravim film u Sonjinoj temporalnosti. Bila sam pod velikim uticajem pokreta "spori film" (slow-cinema) koji često izjednačava realno i filmsko vreme na nivou kadra. Međutim, kako je spori film uglavnom fokusiran na formu, dok je sadržaj manje bitan, mi smo ovde pokušale da intervenišemo u tu paradigmu i suočimo njegovu formu sa snažnim sadržajem. Nadale smo se da će upravo to dovesti do veće vidljivosti sadržaja, kao i da će gledalac imati vremena da proživi i reflektuje svaki detalj Sonjine priče. Zatim, bile smo zainteresovane za principe konstruktivističkog i kubističkog pejzaža iz vizuelnih umetnosti i kako se oni mogu prevesti u temporalnost filma i pokretnih slika. Ovo nam je bila zanimljiva referenca i zbog toga što je to bila levičarska umetnost Sonjinog vremena.

Gde je sve film sniman? Koji sve pejzaži su u njemu? Kako razumete koncept pejzaža?

MP: Dok Sonja priča, putujemo kroz pejzaže njene revolucionarne mladosti – šume i planine Srbije, uglavnom oko Valjeva, i blatnjavi teren Aušvica, zabeležene onako kako izgledaju danas – kao i kroz njen mali stan u centru Beograda gde je živela sa mužem i mačkom.

AV: Za nas je pejzaž velika i višeslojna tema, što teorijski, što životno. Za početak, moja porodica s tatine strane dolazi iz Crne Gore, iz okoline Skadarskog jezera, koju krasi fantastična priroda. Moj deda je bio smiren, meditativan čovek, veliki ljubitelj tog kraja, koji je moju sestru i mene naučio da ćutimo i posmatramo let orlova krstaša iznad planinskog vrha. Sa teorijske strane, pisala sam mnogo o "pejzažnoj dramaturgiji" koja postoji u izvođačkim umetnostima, naročito poslednjih godina. Važna tema koja je izronila iz ovih istraživanja je "perspektiva" i kako mi pomoću linearne perspektive, od renesanse stvaramo iluziju da je svet ovde za nas. Tu je krenula razmena sa Martom i okrenule smo se alternativnim pristupima perspektivi i rešavanju problema kako naseliti pejzaž različitim pogledima (kamere) u isto vreme. To smatramo i važnim političkim pitanjem.

Moguće je iščitati u filmu referencu ka autorima poput Danièle Huillet i Jean-Marie Straub. Na koji filmski/teorijski kontekst se oslanjate?

MP i AV: U svetu filma, reference su nam svakako Danièle Huillet i Jean-Marie Straub, dovoljno je pomenuti da se knjiga o njihovom filmskom radu zove upravo Pejzaži otpora. Ali tu su i Chantal Akerman, Lisandro Alonso, Eric Baudelaire, Thomas Heise. Što se tiče teorijsko-umetničkog konteksta, važni su nam spisateljica Gertrud Stein, teoretičar Hubert Damisch, kao i reditelji i koreografi koji su ispitivali scenske zamisli pejzaža koji nije određen linearnom perspektivom. Što se tiče sadržaja filma, istakle bismo snažan uticaj koji su na nas izvršili roman Svetlane Aleksijevič, Rat nema žensko lice, koji donosi priče borkinja iz Sovjetskog saveza i njihovu verziju rata, zbirku eseja Kore Georgea Didi-Hubermana o «sećanjima breza» iz logora Aušvic-Birkenau, kao i esej Ursule le Guin, Ceger-teorija pripovedanja, koja razvija antiherojski pogled na istoriju civilizacije i ističe da voli roman jer umesto Heroja, tamo imamo prosto ljude, koji su svi heroji priče.

Ako bih morala da odaberem jednu reč koja bi stajala ispred čitavog ovog filma, bila bi to hrabrost. Hrabrost Sonje Vujanović, a kroz nju i čitave partizanske generacije naših baka i deka, hrabrost koja ne vidi mogućnost neuspeha onoga za šta se zalaže. Takođe i hrabrost autorki filma. Šta je za vas hrabrost?

MP i AV: Hrabrost je i danas biti partizanka. A partizanke smo sve mi, žene, koje ne prihvatamo nacionalizam, homofobiju i rasizam, koje smatramo da je neoliberalni kapitalizam izrabljivački ekonomski sistem iako često govori umilnim glasom ličnih sloboda, koje smo sumnjičave prema globalizmu jer nije rešio geopolitičke nepravde, koje smo svesne da je kućni rad, taj ogromni ženski doprinos civilizaciji u kapitalizmu toliko potcenjen da se čak i ne smatra radom i koje smo spremne da u takvom svetu podignemo glas otpora i ponudimo vizije drugačijeg sveta na bilo kom mestu i u bilo kom mediju. I na ulici i u galeriji. Upravo smo od Sonje naučile da ne moramo da budemo herojke da bismo bile partizanke. Ali moramo biti partizanke. Nema nam druge.

Predviđeno je prikazivanje filma u Srbiji?

Jeste naravno, ali ne smemo još da otkrijemo kad i gde će biti srpska premijera. Svakako: uskoro u Beogradu!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI