---

Život ima smisao čak i u paklenim okolnostima, samo je potrebno da ga neprekidno pronalazite u sebi kroz druge

Proteklog vikenda, u Srbiji smo došli u neverovatnu situaciju. Naime, u subotu je na RTS-u premijerno i bez mogućnosti vraćanja sadržaja prikazan film Dara iz Jasenovca, a reditelj slučaj je uredio da je prethodnog dana umro Đorđe Balašević. U delu javnosti, na društvenim mrežama, ali i u tradicionalnim medijima, razvila se suluda polemika o podeli na "one koji gledaju film" i "one koji pale sveću za Balaševića". Tuga je tu predstavljena kao ekskluzivitet jedne ili druge strane.

Pošto je očigledno đavo odneo šalu, bilo mi je potrebno nekoliko dana da pokušam sebi da objasnim vezu između dva bola.

Počnimo od Dare iz Jasenovca, filma o kojem je veliki broj ljudi imao mišljenje pre nego što su ga uopšte videli. Ja sam, priznajem, pred prikazivanje imao neku vrstu treme. Reći ću samo da su mnogi Ilići, sa Grmeča, imali sudbinu Srba u Jasenovcu. Moja pokojna baka Mara Ilić sa dvoje dece bežala je pred ustašama, preživela tifus, izgubila muža u partizanima, na Neretvi. Sećam se da smo tokom zimskog raspusta gledali na televiziji ratne filmove. Ona je uvek nalazila neki posao oko kuće, da ih ne gleda. Bilo joj je strašno da ponovo proživljava mučenja, traume i smrti, kojih je bilo u partizanskim filmovima.

Ja sam Daru iz Jasenovca odgledao, unapred shvativši da je tema kojom se bavi toliko strašna da će biti teško razmišljati o umetničkom aspektu dela. Za Srbe je Jasenovac arhetipska slika pakla, mesto apsolutnog zla. Zato su valjda u filmu likovi žrtava mnogo detaljnije psihološki nijansirani. Ono što parališe svakog ko se bavi Jesenovcem jeste surovost zločina. Za razliku od filmova o Holokaustu koji su izvršili Nemci, ovde ubijanje ima odliku ispoljavanja lične mržnje, što je konačno dovelo do stvaranja jedinstvenih ustaških logora za decu.

Nemci su ubijanje organizovali poput industrije smrti, sa udelom velikog broja šrafova u toj mašini. Tu su emocije eliminisane, a Nemci postaju službenici koji na kasnijim suđenjima nisu imali osećaj da su ubice, već činovnici koji su se trudili da što bolje rade svoj posao. U Jasenovcu je bilo drugačije, bila je to manufaktura smrti. Nadao sam se, priznajem, da će film Predraga Antonijevića i scenaristkinje Nataše Drakulić dati odgovor na pitanje odakle dolazi tolika mržnja.

Film je baziran na istorijskim činjenicama, ali je glumcima koji su tumačili ubice očigledno bilo veoma teško da "objasne" svoje karaktere.

Nekoliko dana posle premijere filma, u medijima ste mogli čuti i videti utiske gledalaca, koji su uglavnom govorili o emocijama u susretu sa užasom. Ja sam, baš kao prilikom poseta Jasenovcu, u srednjoj školi, pokušao da razmišljam o smislu koji ovakvi zločini pokušavaju da ukinu.

Viktor Frankl, psihijatar, Jevrejin i preživeli logoraš, neposredno posle rata, za devet dana napisao je knjigu Čovekova potraga za smislom, koja je kod nas prevedena pod naslovom Zašto se niste ubili?. Ovaj veliki čovek, koji je bio inspiracija za egzistencijalističku psihologiju i logoterapiju, rekao je da su logor, ili neki drugi životni pakao, preživeli oni koji su uspeli da pronađu smisao, svrhu, da veruju u budućnost i susret sa dragim ljudima. Život ima smisao čak i u paklenim okolnostima, samo je potrebno da ga neprekidno pronalazite u sebi kroz druge.

Kada tako posmatrate stvari, shvatite da Dara iz Jasenovca ipak donosi više od strašnih slika ustaških zločina. Svaka sudbina preživelih u filmu plaćena je nečijim žrtvovanjem. Mala Dara živi za druge, ne prestajući da gleda u budućnost. Smisao ličnog spasenja je, dakle, žrtvovanje za druge i saosećanje. Ovu tezu potvrđuje i fantastična uloga Nataše Ninković, koja dočarava još jedan poseban, sebičan nivo pokušaja spasenja preko drugih, umesto za druge, gde je svako za sebe, u gotovo životinjskoj borbi za preživljavanje.

Ima li onda smisla deliti tugu prošlog vikenda, kada su desetine i stotine hiljada ljudi u regionu žalile za Đorđem Balaševićem, simbolom upravo tog saosećanja koje je često bilo okarakterisano kao "izdaja". Čovek je tokom života doživeo i obožavanje i napade, pa je na vreme poželeo da se od njegove smrti ne pravi "tužni treći čin". Porodica je uspela da, bukvalno na prevaru, organizuje dostojanstvenu sahranu u krugu najbližih, bez medija. Međutim, u nedelju uveče u "Hit-tvitu", o filmu Dara iz Jasenovca je, osim reditelja, dobio priliku da govori i četnički vojvoda. Šešelj je, naravno, uradio ono što se od njega i očekivalo, odnosno ono zbog čega je i bio pozvan, da skandalozno pokuša da blati Balaševića kao izdajnika. On je tako postao neka vrsta kontranarikače, koja će tokom žalosti da piša po grobu. Već je to mnogo puta uradio govoreći o ubistvu Zorana Đinđića.

Osim besprizornosti, za koju odgovornost snosi i voditeljka emisije, Šešeljev ispad i potreba da se ljudi podele na patriote i izdajnike u bolu upravo osporava ono pomenuto traganje za smislom. Saosećanje ne poznaje tu podelu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---