<< VESTI | | 28.02.2021 10:48


komentar dana >

Da li je vreme za istinu

Neki Dari iz Jasenovca zameraju da je film s tezom, da su likovi ili isključivo žrtve ili isključivo zlikovci, da je kraj nerealan – neverovatno je da Daru barem jedan od svih onih ispaljenih metaka makar ne okrzne, da je nemoguće da se ni jedan logoraš ne boji za svoj život, da ga ne bole rane ili da ne podlegne samosažaljenju, da im je odeća nerealno čista i uredna, kao i da je neverovatno da se dvoje ljudi dobrovoljno žrtvuje kakop bi Darin otac pobegao, i da Nataša Ninković žrtvuje rođeno dete kako bi Dara spasla svog brata.... isto kao što ima i onih koji hvale ovaj film od prvog do poslednjeg kadra, pa mu čak opraštaju i pravopisnu grešku u tekstu na početku filma a tiče se pravila o pisanju malog i velikog slova.

Ono u čemu i prvi i drugi moraju bezuslovno da se slože, jer u pitanju je činjenica, odnosi se na uticaj filma Dara iz Jasenovca na društvo.

Naime, gotovo je sigurno da predsednik Aleksandar Vučić ne bi odlučio da, kako je najavio tokom jučerašnjeg gostovanja na jutarnjem programu TV Prve, predloži Vladi da od sada država pravi udžbenike iz istorije, srpskog jezika i geografije. "Neće nam više Jasenovac biti samo 10 minuta jednog školskog časa" objasnio je. I, to je dobro. Dobro je kad umetnost isprovocira promene u društvu, govorio je profesor Miloš Ilić na predavanjima sociologije kulture i umetnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, zato što to dokazuje da je umetničko delo našlo pravi momenat, način i put kako i kad da dopre do konzumenata, odnosno, da je ostvarilo svoju svrhu. Jer, govorio je profesor Miloš Ilić, umetničko delo treba da ostavi trag u svesti društva.

Dara iz Jasenovca, evidentno evo upravo sad ostavlja takav trag. Da ovaj film nije bio snimljen, naša deca ne bi možda već od iduće školske godine učila o Jasenovcu iz državnih udžbenika. Što je takođe dobro, bez obzira što implicira pomisao da dosadašnji udžbenici nisu bili tačni i dobri, ali ne bih da širim priču. Dobro je zato što pozitivne evropske prakse govore da za udžbenike i treba da bude zadužena država, a o tome da istorijske podatke ne treba skrivati neću ni da objašnjavam. Valjda se svi slažemo da istinu treba i dokazati i objaviti.

Sporno je samo šta ćemo da radimo s tom istinom. Nije važno zašto se do sad nije učilo o Jasenovcu niti zašto će baš od sad da se uči – moglo je naravno i ranije, recimo posle Petog oktobra, ali poznato je da smo inertan narod, da nam je lakše da ne menjamo navike. A navikli smo da ne talasamo o Jasenovcu. Važno je dakle šta će ta nova istina da pokrene u nama. Da li dobar osećaj da smo sebi i svetu otvorili jednu od ko zna koliko neotkrivenih kockica o Drugom svetskom ratu, ili nekog duha koga je bolje ne buditi? Da li smo spremni za istinu?

Iskreno, ne bih pisala o Dari a ni o novom izdavaču udžbenika (ništa ne insinuiram, mislim na državu), da se u nedelju, prvog dana nakon svetske televizijske premijere ovog filma u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, bolesnici muške sobe jednog odeljenja jedne beogradske ne-covid bolnice, nisu nadgornjavali šta bi sad, evo ovog sekunda, uradili prvom Hrvatu koji bi im se našao pred očima. Ponoviću: šta bi uradili Hrvatu, a ne ustaši. Priznaćete, ima velike razlike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST