Novi album >

Mračna ceremonija

Nick Cave & Warren Ellis – Carnage (Goliath, 2021)

Ko je uopšte sumnjao u to da će se Nik Kejv, u bizarnom civilizacijskom obrtu koji nas poslednjih godinu dana ophrvava, snaći kao riba u vodi? I nije li on sam toliko već puta sačinio objavu smaka sveta na svojim čuvenim albumima, e da bi oni u sadašnjici mogli biti čitani i kao svojevrsne starozavetne tablice od strane svakog dotaknutog rok obožavaoca? No, ako je i tako, Kejvu nije mnogo lakše zbog svog konačnog ustoličenja za proroka. Skrhan tragičnom smrću sina u julu 2015, kao i svim posledicama tog kobnog događaja po sebe i svoje najbliže, napravio je još jedno delo velike snage gde se prkos ljudskog postojanja neprekidno vraća na ono "zašto?". Neočekivano objavljeni Carnage njegov je pokušaj da odgovori na to pitanje u savremenom svetu, onako kako je još samo Terens Malik, u svom filmu Drvo života (The Tree of Life, 2011), smogao snage da istraži smisao dalje egzistencije i mogućnost utehe nakon nenadoknadivog životnog lišavanja. Motiv gubitka deteta pojavljuje se u oba ostvarenja, a gorenavedeni moto iz Knjige o Jovu kog je koristio Malik, može se ovde slobodno preneti na Kejva.

Nik Kejv hodočasti, dakle, ovih dana svojim životom i njegovim menama u punoj stvaralačkoj snazi. Na tom putešestviju društvo mu pravi najodaniji prijatelj, kako to obično biva u herojskim pripovestima. U ovom slučaju to je verni Voren Elis, multiinstrumentalista od zanata i fini koautor aktuelne zvučne slike sa potpisom velikog majstora. Osim njih dvojice, čujemo i povremeno prisustvo nekolicine odabranih muzičara te malog hora, dok Kejv i Elis rade sve ostalo. Na šarolikom potezu od glas(ov)a, klavira, sintisajzera i udaraljki, pa sve do violine i viole, alt-flaute, tenor gitare, harmonijuma, glokenšpila, autoharfe, ritam-mašine i loopova – digitalni instrumentarijum suptilno susreće onaj organski. Utisak je vanvremenski i arhaično-supermoderan u isti mah. Boravak u karantinu usled kovida 19, našeg je junaka bez sumnje suočio sa kompletnim pandemonijumom ličnog stradalničkog iskustva, pa je njegov i Elisov Carnage tako neka vrsta Notr Dama Kejvovog trenutnog duševnog stanja: svetilište u kom se groteskne prikaze nadnose nad čovekova sećanja, vrebajući budno odnekud sa oboda, poput strašnih gargojla na pariskoj katedrali.

Nadalje, Nik Kejv kao da se inspirisao slikama švajcarskog simboliste Arnolda Beklina (1827–1901) na svoja poslednja dva studijska albuma. Dok omot onog prethodnog Ghosteen (verzija Tom duBoisovog Daha života), i usred Kejvovog najstrašnijeg bola slavi zanos postanja i ljubavi, sasvim nalik na Beklinovo Ostrvo života – dotle Carnage hvata atmosferu Ostrva mrtvih, istog stvaraoca. Pesme sustižu jedna drugu, oživljavajući gušeći mrak što ga oko sebe širi ona Beklinova jeziva bela prikaza u čamcu, nemo pristajući uz kameni komadić kopna. Čovek u kovčegu, kog čamac nosi na njegovo poslednje odredište, u Kejvovom tumačenju otima se definitivnom smirenju i preduzima niz dejstava koja imaju samo jednu svrhu – da ponište neumitno. Pre kraja svih krajeva, ovaj pojedinac pobunjenički želi da u svom finalnom gestu glasno iskaže ono neizrecivo, što je činilo radost i patnju njegovog malog života. Iz tog pregnuća dolazi nam Carnage.

KOMADI MENE RASUTI SU SVUDA NAOKOLO

Zakoračimo li u ovaj perfektno dualistički album, nailazimo na uvodnu Hand of God gde se krhki mir momentalno narušava preokretom, sličnim prolasku mlaznog aviona sudbine, otvarajući tako biblijski ponor između smrtnika i nebesa, ka kojima ovaj uzalud pruža svoju ruku. Rezultat je fascinantan umetnički košmar – čovek i ambis dovikuju se na pogonu klicanja antičkog hora: "hand of God, hand of God …" ("ruka božja, ruka božja…"). Reč je o drami višeg stupnja života, otimanju od propasti, ali i od ponuđenog spasenja. Kad protagonista ovde veli: "Pokraj vode što teče preko postelje / Blizu vode što širi se hotelskim krevetom / Doplivaću do sredine, nikad se više neću pojaviti / Neka reka baci svoje čini na mene" – da li se on predaje zavodljivosti smrti ili pokušava da živi ponovo?

Sledi Old Time sa svojim okrutnim versom: "Ah, svačiji snovi su umrli." Turobno gudalo potcrtava Kejvovu naraciju, što opisuje sablasno putovanje za svojom dragom, ovekovečivši ga u zvuku marljivim trudom avetinjskog gravera: "Pored puta je stvar sa rogovima / Koja se vraća natrag u drveće / I dete se rađa… Gde god da si, draga / Ne zaostajem za tobom previše." Zato nas naredna Carnage posipa kosmičkim zvučnim prahom, dostojnim jednog Bouvija. Anđeoski hor u raju izvija svoju pesmu u slavu Kejvovog nesrećno odnesenog mladog sina Artura: "Sunce, bosonogo dete sa vatrom u kosi / A onda sunce iznenada eksplodira."

White Elephant u savršenom je tajmingu sa današnjicom. U njoj Nik Kejv definiše protest iz temelja, stavljajući zlostavljača u položaj na smrt izmučenog: "Demonstrant kleči na vratu statue / Statua kaže ‘Ne mogu da dišem’ / A demonstrant joj odgovara ‘Sad znaš kakav je to osećaj’ / I šutne je u more." Sve završava poput neke pesme Bitlsa, sa beskonačno odvijajućim refrenom, u kome se preporučuje uzdanje u Carstvo nebesko, višestruko inače pominjano na albumu Carnage. I malo mitoloških asocijacija: Saturn kastrira svog oca i iz tog čina rađa se Venera u morskoj peni, kao ovaploćenje lepote i čulnosti. Demonstrant odguruje statuu robovlasnika u vodu – iz toga se možda rađa novi božanski život…

Albuquerque je pak neutešna ljubavna pesma, jedna od onih Kejvovih koje umeju da tiho zgrome. Kad Kejv peva: "Nećemo dospeti u Albukerki/Bilo kad ove godine/I nećemo nikud stići, dušo / Osim ako me ti ne odvedeš tamo", srce vam se u grudima doslovno preokreće, da bi Lavender Fields, odmah potom – nalik refleksiji kakvog davnašnjeg minstrela što luta od utvrde do utvrde – prosula blesak duše po neoskvrnutoj prirodi. Neka neopisivo divotna i u isti mah strašna tajna sakrivena je u naivnosti i krasnorečju stihova: "Ljudi me pitaju kako sam se promenio / Kažem im da je to jedinstven put." Vidimo Kejva dok hoda poljima lavande, sa meditativnim ushićenjem koje je još samo Mark Ajcel umeo katkad da dirne na svojim solo radovima.

U Shattered Ground sin Artur kao da je Sunce, a majka Suzi Mesec ("Mesec je devojka sa suncem u očima") – oni se više ne mogu pronaći i postojati istovremeno, samo je u majčinom pogledu sadržan sjaj nekadašnje svetlosti voljenog stvorenja. Ovo je Kejvova tužna oda supruzi i sebi samom: "A u njoj je ludilo i u meni je ludilo / Zajedno ona čine neku vrstu zdravog razuma… Komadi mene rasuti su svuda naokolo." Zaista, kako i ne bi …

Konačno, završna Balcony Man nešto je poput onog Bouvijevog di-džeja iz istoimene pesme – isti pristanak na sudbinu entertainera: "What am I to believe? / I’m the balcony man", ali teksta mnogo manje brutalnog, već naprotiv ophrvanog poverenjem. Vrata su na tom imaginarnom balkonu odškrinuta, život će možda početi da se odvija ponovo, oslonjen na nežnost voljene žene.

Nakon mračne ceremonije po imenu Carnage, Kejv bi stvarno svakog rok novajliju mogao da upita ono: "A gde si ti bio kad sam zemlju stvarao?" Jer, šta god da mu se dogodi, ovaj čovek će pevati.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---