ODANIJI NATO-u NEGO ŠTO SE NA PRVI POGLED ČINI: Š. de Gol,...

Francuska i NATO >

Prevelika šapka Šarla De gola

General je želeo da Francuska bude jaka, nezavisna i da ravnopravno razgovara i sa Moskvom i sa Vašingtonom, pa su njegovi naslednici smatrali da su prinuđeni da stalno dokazuju da su verni saveznici u okviru NATO-a. Tako je odnos Bele kuće i Jelisejske palate ispao bolji nego što je francuski nacionalni ponos mogao javno da prizna. U tom kontekstu ni izjavu predsednika Makrona o "moždanoj smrti NATO-a" ne treba shvatiti naročito dramatično

Pre 55 godina, 7. marta 1966, šef francuske diplomatije Moris Kuv de Mirvil preneo je preko američkog ambasadora u Parizu Čarlsa Bolena ličnu poruku predsednika Republike Šarla de Gola za predsednika SAD Lindona Džonsona o tome da Francuska svoje vojne snage više neće da stavlja na raspolaganje komandi NATO-a i da bez posebnog protokola neće prihvatati prisustvo savezničkih vojnih snaga na svojoj teritoriji niti korišćenje njenog vazdušnog prostora bez poštovanja novih pravila u vezi sa preletom aviona iznad Francuske.

Dve nedelje kasnije Francuska je saopštila da će zatvoriti američke baze na svojoj teritoriji. Do 1. aprila 1967. godine hiljade američkih vojnih i državnih službenika napustilo je Francusku.

U to vreme Degolove odluke su zvučale dramatično, mada su Francuzi zapravo bili veoma oprezni i ostali u onim vojnim programima NATO-a u kojima su videli neku korist. U komandi alijanse Francuska je zadržala "praznu stolicu" i puno osoblja, ostala je u sistemu integrisane protivvazdušne odbrane NADGE.

Francuzi su dugo pre ovih odluka bili nezadovoljni što ih u alijansi ne tretiraju ravnopravno. De Gol nije bio na vlasti u aprilu 1949. godine kada je formiran zapadni vojni savez, tada nije imao priliku da utiče na tok događaja. Nakon što se vratio na vlast krajem 1958, najavio je da bi trebalo preispitati mesto Francuske u alijansi u kojoj Vašington ima apsolutnu moć, jer o nuklearnim pitanjima Pariz nije imao pravo glasa, niti je Francuska vojna komanda mogla da razvija vlastite planove. Američki predsednik Džon Kenedi i britanski premijer Harold Makmilan potpisali su u Nasau 1962. godine sporazum o nuklearnoj saradnji, na osnovu koga su Amerikanci pružali pomoć Britancima u osvajanju nuklearnih programa, dok su Francuzi dobili samo obogaćeni uranijum-235.

De Gol je zato 1958. odbio da rasporedi nuklearno oružje u Francuskoj, što je rezultiralo time da je general Loris Norstad uklonio iz Francuske američke letelice sposobne za nuklearne hitne intervencije. Godine 1959. Degol je u govoru za Ecole Militaire u Parizu saopštio da će Francuska postati nuklearna sila. Kenedijev ministar odbrane Robert Maknamara, bivši predsednik Ford Motor Company, u govoru u En Arboru u Mičigenu 1962. nazvao je francuski nuklearni "opasnim, skupim, sklonim zastarevanju"...

RASKRSNICA NA SUECKOM KANALU

Nije atomsko oružje bilo jedini razlog za nezadovoljstvo Francuza koji su bili razočarani i zbog izostanka američke podrške kada su pokušavali da se zadrže u francuskoj Indokini 1954. godine, tokom poraza Francuza kod Dijen Bijen Fua i zbog neadekvatne američke podrške pokušajima da zadrže Alžir. Francusko razočaranje u Amerikance bilo je veliko i u oktobru 1956. nakon Sueckog debakla, kada su Britanci i Francuzi napali Egipat, u sklopu tajnog sporazuma sa Izraelcima preoteli Suecki kanal od Nasera, a da ih Vašington pritom nije podržao. Predsednik Ajzenhauer je tada za Francuze i Britance rekao: "Ovi momci će nam izgubiti čitav arapski svet."

U Velikoj Britaniji su tada navodno doneli odluku da posle Sueca više nikada ne bi smeli ništa da rade bez Amerikanaca. U Parizu su, međutim, nakon Sueca zaključili da nikada više neće raditi ništa sa Amerikancima.

DE GOL I ŠEZDESETOSMAŠI

Po istoričaru i esejisti s Pariskog instituta za političke studije Nikolasu Bonalu, koga citira TASS, De Golovo protivljenje kursu Vašingtona omogućava razumevanje zašto je general u maju 1968. morao da se suoči sa prvom "narandžastom revolucijom". Predsednik, čiju je vladavinu obeležilo proterivanje NATO-a iz zemlje, podneo je ostavku u aprilu 1969. godine – manje od godinu dana nakon izbijanja krize koja je u Parizu započela studentskim govorima sa radikalno levom intonacijom.

Zamenik pomoćnika generalnog sekretara NATO-a za nove sigurnosne izazove dr Džejmi Šej je marta 2009. u predavanju o prekretnicama u istoriji alijanse, pa i o de Golovom izvlačenju Francuske iz integrisane vojne strukture NATO-a, konstatovao da je tačno da je "francuski prebeg" silno iritirao čitavu generaciju američkih politikologa, a da se iz knjige Henrija Kisindžera Problematično partnerstvo iz 60-ih prošlog veka, koja za Degola nije nimalo laskava, može shvatiti zašto. "Ali", smatra Šej, "NATO je pokazao, što je bilo dobro za našu propagandu u to vreme u odnosu na SSSR, da se nismo odnosili prema našim neistomišljenicima, tj. Degolu, na isti način kao što se SSSR odnosio prema svojim neistomišljenicima, Aleksandru Dubčeku iz Čehoslovačke ili Imreu Nađu iz Mađarske, koji je pogubljen."

VREME TESTIRANJA

Džejmi Šej je u tom predavanju podsetio na slogan koji je video na zidovima Sorbone u Parizu u maju 1968. godine: "L’imagination au pouvoir" (Snaga mašte). Sve se činilo mogućim u dobu hipika, na rodnom mestu kontrakulture Hejt Ejšberiju u San Francisku, na rok festivalu Vudstok. Ali je zatim podsetio da se svet 60-ih nekoliko puta približio nuklearnom odmeravanju snaga između Istoka i Zapada.

U oktobru 1961. godine na kontrolnom punktu Čarli, prelazu iz zapadnog u istočni Berlin koji je podignut 13. avgusta 1961. godine, američkim diplomatama nije odobreno da uđu u istočni Berlin ukoliko ne pokažu lične karte. SAD su smatrale da je ovo kršenje Potsdamskog sporazuma o statusu Berlina koji su potpisale četiri sile. Sovjetska armija je tada podigla 40 tenkova i sukob je trajao nekoliko dana. Otprilike jedna petina do jedne šestine celokupne istočnonemačke populacije je krajem pedesetih godina napustila Nemačku Demokratsku Republiku kroz zapadni Berlin. To je bio razlog što je podignut Berlinski zid.

Otprilike godinu dana kasnije rasplamsala se Kubanska kriza kada su SAD preletima izviđačkih aviona U-2 otkrile da SSSR instalira nuklearno oružje srednjeg dometa na Kubi koje je direktno usmereno na SAD. Kriza je okončana kompromisom Kenedija i Hruščova.

Sovjeti su tada oborili U-2 u kome je Gari Pauers leteo iznad Sovjetskog Saveza. Propao je prvi samit Hruščova i Kenedija u Beču 1961. Amerikanci su u martu 1965. uveli kopnene trupe u Južni Vijetnam u kome su do 1968. stacionirali preko pola miliona vojnika, što je značilo da se smanjuju američke snage stacionirane u zapadnoj Evropi i pobuđivalo je strah da bi Amerikanci zapadnu Evropu mogli prepustiti Sovjetima dajući prednost Aziji, kao što je bio slučaj sa Korejom ranih 50-ih. Povod za povećanje tenzija je bio šestodnevni rat između Arapa i Izraelaca, kada su se, opet, SSSR i SAD, podržavajući svoje saveznike u regionu, još jednom zavadili.

ISTOČNA POLITIKA

Početkom 60-ih američki kreatori politike došli su do zaključka da je nuklearno oružje neupotrebljivo ako se ne ulazi u rat do totalnog uništenja. U Koreji su tim oružjem pretili, ali ga nisu upotrebili. Pretili su i 1957. godine tokom krize između komunističke Kine i Formoze (sada Tajvana) zbog ostrva Kuemo i Matsu. Ponovo su pretili u Vijetnamu, ali ga ponovo nisu koristili.

Mađarska kriza 1956. je, po Šeju, pokazala i da Zapad nije spreman da zbog Evrope izazove treći svetski rat. Henri Kisindžer je to kasnije izrazio mnogo direktnije kada je rekao da nijedan američki predsednik nikada neće rizikovati bezbednost domaćice u Kanzasu ne bi li zaštitio domaćicu u Hamburgu. Preovladao je zaključak da, ako podela Evrope već ne može biti prevaziđena, treba voditi politiku veće bliskosti, što su prihvatile i snažne antikomunističke ličnosti poput Degola i Vilija Branta. Kada je postao kancelar 1969. godine, Brant je formulisao nemačku novu Istočnu politiku, Ostpolitik, koju je njegov savetnik za spoljnu politiku Egon Bar 1966. godine precizirao frazom "Wandel durch Annaherung", promena kroz približavanje. Neki kažu da je ta politika postavljala i prve markere nemačkog ujedinjenja.

Pitanje je šta je ostalo od Brantove istočne politike. Prema Fjodoru Lukjanovu, predsedniku Predsedništva Ruskog saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesoru Visoke škole ekonomije, naučnom direktoru Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj i uredniku publikacije "Rusija u globalnoj politici", odlaskom Britanije Nemačka je morala da preuzme odgovornost za Evropu i u tom kontekstu je postalo jasno da Rusija jednostavno više nije toliko važna. Rusija je skliznula sa liste nemačkih prioriteta.

EVROPA DO URALA

Iako oštar u svom antikomunizmu, general Šarl de Gol je verovao u sličnu politiku kao nemački socijaldemokrata Vili Brant. On je 1966, tri meseca nakon što je Francuska delimično napustila komandne strukture NATO-a, boravio u dvonedeljnoj poseti Sovjetskom Savezu. U razgovoru sa sovjetskim ambasadorom Sergejem Vinogradovom objasnio je da Francuska želi da bude jaka, nezavisna i da razgovara pod jednakim uslovima i sa Moskvom i sa Vašingtonom. Izneo je tada novi koncept Evrope od Atlantika do Urala, koja se ujedinjuje ne preko nadnacionalnih institucija, već kroz saradnju država.

Naslednicima je šapka generala Degola bila prevelika, a šanse za realizaciju te vizije, ako ih je i bilo po okončanju hladnog rata, izgleda da su prokockane. Direktor Pariskog instituta za međunarodne i strateške odnose (IRIS) Paskal Bonifas je podsetio na izreku sovjetskog akademika, utemeljivača ruske amerikanistike Georgija Arbatova, koji je bio blizak šefu KGB-a Juriju Andropovu, a 1987. godine u razgovoru sa zapadnim sagovornicima je rekao: "SSSR će vam učiniti medveđu uslugu lišavajući vas neprijatelja." Arbatov je "potcenio izvanrednu sposobnost alijanse da sebi stvara neprijatelje kako bi produžio sopstveno postojanje", konstatuje Bonifas.

DOKAZ VERNOSTI

Međutim, i pored tenzija i delimičnog izlaska iz komandnih struktura NATO-a, Francuska je, kako konstatuje Šej, težila da bude verni saveznik i tokom Hruščovljevog ultimatuma u Berlinu 1958. godine i tokom izgradnje Berlinskog zida u avgustu 1961. kao i tokom perioda kubanske raketne krize. Šej kaže da su Francuzi osećali da su pod većim pritiskom nego integrisani saveznici da pokažu da su "pravi" saveznici. "Možda smo tokom godina izvukli više od Francuza u pogledu njihove posvećenosti operacijama u Jugoslaviji i drugde, u Avganistanu u poslednje vreme, jer su bili pod većim pritiskom da pokažu da se nisu potpuno odvojili od svojih saveznika", kaže Šej, koga je vaš hroničar ovde tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije nazivao "Šejm" (shame, bruka) zbog propagandnih manipulacija kojima je pribegavao kao portparol NATO-a.

"Morali smo tolerisati neslaganje u nadi da će se izgubljeni sin na kraju vratiti u okrilje, kao što su to u konačnici učinili Grci, kao što su to kasnije učinili Turci 70-ih", konstatuje Šej. Na kraju je francuski predsednik Nikola Sarkozi 2009. zaista objavio da će vratiti Francusku u integrisane strukture NATO-a. Njegovu odluku da Francusku vrati pod vojno zapovedništvo NATO-a kritikuju i francuska levica i francuska desnica, i republikanci i stranka Francuskog nacionalnog izbora Marin le Pen, koja igra vodeću ulogu na desnici, kao i lider levičarske stranke Nepokorna Francuska Žan-Lik Melanšon.

ČEKAJUĆI BAJDENA

Pripremajući se da se kandiduje za predsednika Republike, sadašnji francuski predsednik Emanuel Makron je pre pet godina pokušavao da se predstavi kao naslednik generala Šarla de Gola i postsueckog pogleda na svet. U svojoj knjizi Revolucija (2016) on ponavlja neke od De Golovih rečenica, pa postavlja pitanje: "Kakvu vezu želimo sa Rusima? Da li želimo da nastavimo da živimo u atmosferi sukoba u duhu hladnog rata?" U atmosferi pogoršanih odnosa Vašingtona, Brisela i Moskve teško je uočiti ima li tu nečeg osim gole retorike.

U međuvremenu izvesnu buru je podigla i Makronova ocena o "moždanoj smrti NATO-a". Makron se više puta vratio takvoj oceni, koju je prvi put izneo u novembru 2019. godine.

Pariz se zalaže za duboke reforme Severnoatlantskog saveza, ali mu, kako u analizi agencije TASS piše Dmitrij Gorohov pozivajući se na francuske izvore, predlozi generalnog sekretara Jensa Stoltenberga ne odgovaraju, naročito oni koji podrazumevaju aktivnije učešće partnera u operacijama saveza čak i ako su im neprihvatljive iz političkih razloga.

Prema "Fajnenšel tajmsu", ako američki predsednik Džozef Bajden traži pouzdanog partnera u Evropi, bilo bi mu ipak bolje da se uputi ka Jelisejskoj palati nego ka berlinskom Kancleramtu. Angela Merkel govori jezikom atlantizma, ona neće imati premca kada su u pitanju smele deklaracije o podržavanju demokratije, multilateralnih pravila i poštovanju ljudskih prava, ali se ne može očekivati da Berlin bira između ljudskih prava i izvoza, recimo Folksvagena, BMV-a ili Mercedesa. Merkelova je forsirala da Evropska unija zaključi novi investicioni pakt sa Pekingom pre nego što je Bajden stupio na dužnost. Ona stoji i iza Severnog toka 2, projekta za izgradnju novog gasovoda ispod Baltičkog mora koji je podržao Kremlj.

Izgleda da potraga za onim što je nazvao "evropskim suverenitetom i strateškom autonomijom" Makrona neće diskvalifikovati kao potencijalnog najboljeg prijatelja novog američkog predsednika. Odnos Bele kuće i Jelisejske palate odavno je bolji nego što je francuski nacionalni ponos mogao javno da prizna, piše "Fajnenšel tajms", uz naglasak da realna politika ne mora nužno da prati retoriku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---