STARI...

Na licu mesta – Bor >

Kad sirene utihnu

Demografska i arhitektonska istorija Bora ali i viđenje njegove budućnosti bili su inspiracija za rad koji će predstavljati Srbiju na 17. Bijenalu arhitekture u Veneciji 2021. čija je tema "Kako ćemo živeti zajedno"

Sunčica Dimitrijević, Edvard Ernek, Xu Rui, Aneta Mirković Makulović... imena su na vrhu liste "Nagrada za najboljeg pojedinca u 2019." koju je na velikom bilbordu ispred Upravne zgrade rudnika istakla kineska kompanija "Ziđin", vlasnik RTB Bora. Ova imena govore o dramatičnoj demografskoj istoriji Bora, koji je u proteklih više od jednog veka pored "domaćih" Srba i Vlaha privukao Čehe, Nemce, Slovence, Hrvate, Albance, Bele Ruse a od pre tri godine i Kineze. Upravo su demografska i arhitektonska istorija Bora, ali i viđenje njegove budućnosti, bili inspiracija za rad "Osmi kilometar: Anketni konkurs", koji će predstavljati Srbiju na 17. Bijenalu arhitekture u Veneciji 2021. čija je tema "Kako ćemo živeti zajedno". Njegovi autori su Iva Bekić (odgovorni predstavnik), Irena Gajić, Dalia Dukanac, Stefan Đorđević, Snežana Zlatković, Mirjana Ješić, Hristina Stojanović i Petar Cigić.

Komesar izložbe Slobodan Jović, autori Iva Bekić i Stefan Đorđević, i ja – bili smo prošle nedelje u Boru kako bi pred otvaranje Bijenala arhitekture 22. maja sagledali mogućnost za domaću i inostranu promociju ovog izuzetno zanimljivog projekta. Na ulasku u Bor iz pravca Šarbanovca stoji ogromni rudarski kamion damper, vozilo američkog proizvođača "Euklid". Damper je nosivosti 170 i neto težine 105 tona. Borani ga od milošte nazivaju "Guliver", jer je njegova visina i širina preko 12 metara, a prečnik gume tri metra.

OSTAO JE SAMO FERDINAND

Stižemo ispred Muzeja rudarstva i metalurgije u centru Bora. Na fasadi piše: "Ovaj dom je posvećen onima koji su svoj život dali za revoluciju." Suzana Mijić iz Etnološkog odeljenja muzeja pokazuje nam anodu koju je od borskog bakra 1961. izlio Josip Broz Tito, koji je iako je svega tri puta bio u ovom gradu – bio i ostao omiljena istorijska ličnost žitelja Bora. Ispred muzeja je izložba fotografija o istoriji rudnika i o društvenom životu rudara – privlači mi pažnju ona na kojoj meštani sa zanimanjem posmatraju dečaka koji bosonog trči gradskim ulicama na krosu iz pedesetih, ili ona na kojoj tokom Prvomajskog uranka otac i sin igraju šah praćeni pogledima "kibicera". Muzej je u fazi rekonstrukcije pa nam Suzana Mijić u delu sakrivenom paravanom pokazuje fotografije sa neke ranije izložbe. Pažnju privlači crkvica posvećena Svetom Velikomučeniku Đorđu koju je za potrebe rudara pravoslavne vere podiglo Francusko društvo Borskih rudnika 1912. godine. Zbog proširenja rudarskih radova premeštena je 1937. u selo Brestovac, nedaleko od Bora. Dve godine posle toga, isto Društvo sagradilo je u Boru novu pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa. Projektovao ju je Andrej Klepinjin, ruski emigrant.

Nije Andrej Klepinjin bio jedini Beli Rus koji je svoju sreću našao u Boru. Između dva rata ovde ih bilo mnogo, većina njih su bili muškarci u zrelim godinama koji su ostavili žene u Rusiji. Masovno su prelazili u islam kako bi im bilo dozvoljeno da sklapaju brakove sa lokalnim devojkama. Prema poslednjem popisu iz 2011, u Boru Vlasi čine 14 odsto stanovništva s tim što je 9 do 13 borskih sela sa vlaškom većinom. Nadaleko su poznati vlaški običaji vezani za sahranjivanje i crnu magiju, ali malo ljudi je bilo u prilici da vidi vlaške svadbe i Govija miku, Lažnu mladu, koja je obično devojčica od desetak godina. Vernici muslimanske ispovesti u Boru imaju svoj molitveni dom, ali im podizanje minareta nije dozvoljeno, a katolici se okupljaju u Crkvi Sv. Ljudevita, koja je sagrađena 1928.

Iz muzeja krećemo u šetnju gradom u želji da stignemo da ruba starog površinskog kopa. Prolazimo pored velikog bilborda na kojem se ne reklamira ništa, a na jedinom bilbordu u gradu na kojem se neko oglasio u skorije vreme je novogodišnja čestitka građanima Javnih preduzeća i ustanova grada Bora.

Nešto dalje je zgrada bankrotiranih Robnih kuća Beograd koju su izdelile neke manje prodavnice, a preko puta nje, na oronuloj fasadi nekada lepe modernističke zgrade je natpis "Prenoćište Srbija". U ovom konačištu, kako ga meštani zovu – davno su pogašena svetla. Iz glavne ulice koja nosi ime Đorđa Vajferta, pokretača rudarstva na ovim prostorima, skrećemo u bočnu, Ulicu Đure Đakovića u kojoj se u zgradi iz 1961. nalazi bioskop "Zvezda" sa 622 mesta i platnom 16 x 7.5 metara. U opustelom holu, uz muzejski eksponat kino-projektora, samo reklama za crtani film Ferdinand podseća da su ovde nekada prikazivani filmovi. Jedan prijatelj na Fejsbuku mi je ostavio komentar: "Odmah nakon FEST-a filmovi su dolazili u bioskop ‘Zvezda’ u Boru i mi smo iz Zaječara po ciči zimi dolazili da gledamo najbolja ostvarenja iz domaće i svetske produkcije!"

URBANE LEGENDE

Osim bilborda i filmova, ima još jedna stvar koja nedostaje Boranima. Naime, ne čuje se više tradicionalna rudarska sirena koja se gotovo čitav vek oglašavala pet puta dnevno. Po njoj su žitelji Bora ceo 20. vek navijali satove da bi nakon bombardovanja 1999. bila ukinuta jer je neke podsećala na nemile događaje. Onda je 2009. na inicijativu meštana obnovljena, ali su je Kinezi, novi vlasnici rudnika, pre dve godine ponovo ukinuli.

Prolazimo pored upravne zgrade kompanije "Ziđin", razgledam liste nagrađenih radnika sa početka priče. Da li je nakon 2019, prve cele godine tokom koje je rudnik bio u kineskim rukama, prestalo nagrađivanje ili je i u ovom slučaju pandemija učinila svoje, nisam saznao. Upada u oči da je ulaz u centralu "Ziđina" ukrašen skromno, poput nekog kineskog restorana na Novom Beogradu. Još skromnija je i crveno-žuta papirna tabla sa natpisom na kineskom jeziku na raskošnoj kapiji nekadašnjeg ulaza u Francusko društvo Borskih rudnika. Nailazimo i na oronule tipske kuće koje su Francuzi gradili za rudare, slične sam viđao u Beočinu za radnike cementare i u Vrdniku za tamošnje rudare. Poseban tip kuća bio je za rudare-samce a drugačiji za one sa porodicama. Ponovo isti utisak kao i u Beočinu i Vrdniku – predratni "kapitalistički eksploatatori" više su vodili računa o stilskom i estetskom momentu stanovanja svojih radnika nego mnogi savremeni tajkuni o estetici svojih, više miliona evra vrednih vila.

Kraj ulice Đorđa Vajferta je i "kraj sveta". Provalija, "put u središte zemlje", kao u romanu Žila Verna ili pesmi Đorđa Balaševića. Na samoj ivici provalije – blato prekriveno smećem. Iza njega je stari rudarski kop napušten pre gotovo decenije sa nakadašnjim rudničkim etažama i odlagalištem jalovine, velikim brdom nastalim eksploatacijom površinskog rudokopa "Veliki Krivelj".

Desno od ovog nezvaničnog vidikovca su objekti koje je izgradio "Ziđin", ograđeni visokim zidom sa bodljikavom žicom. U Boru se prepričavaju priče slične onima koje kruže Zrenjaninom, da "Linglong" na građevini svoje fabrike zapošljava robijaše koji spavaju po dvojica u istom krevetu jer su im smene na svakih 12 sati, ali nisu potvrđene. Kako mi kažu domaćini, lokalno stanovništvo uglavnom dobro živi sa novopridošlim Kinezima jer su svesni da bi bez njih staje bilo još gore, a rudnik možda i zatvoren.

Odlazimo do zvaničnog vidikovca, jedne od najvećih turističkih atrakcija Bora. Ovde nema blata, po kamenu tucaniku dolazite do velike nadstrešene površine sa koje se vidi ogromni ponor starog kopa koji je, doduše, sada već dobrim delom popunjen jalovinom. Zanimljivo je da su 2010. godine snimljena dva domaća igrana filma čija se radnja dešava u Boru – Tilva Roš i Beli, beli svet. Dok polazimo ka restoranu "Ćira" gde ćemo uz šljivu, pihtije i pečenu teleću džigericu da rezimiramo borske impresije, ugledao sam staro pravoslavno groblje i zamolio saputnike da me sačekaju nekoliko minuta. Spustio sam se do humki, od kojih neke izgledaju kao drevni stećci i stare su više stotina godina. U proseku – svaki deseti grob je održavan. Liči na napuštena nemačka i jevrejska groblja u Vojvodini na kojima su sahranjeni pripadnici naroda koji su nestali sa ovih prostora. Ali, u Boru i dalje žive Srbi! Gde su potomci ovih ljudi? Odgovor na pitanje daje mi poleđina jednog spomenika. Majka je rodila sedam sinova i jednu ćerku, ovi koji su umrli, kosti su ostavili negde daleko – Francuska, SAD, Beograd... Ovi koji su ostali, veoma je verovatno da im deca više ne žive u Boru a unuci sasvim sigurno nisu više tu. Ako se popis stanovništva dogodi ove godine, sasvim sigurno će u suve statističke podatke preliti ono što sam na borskom groblju i ulicama mogao da vidim.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---