Intervju – Nebojša Trbović, bivši inspektor Unutrašnje kontrole MUP a Srbije >

Uspon i pad Dijane Hrkalović

Zašto je Odeljenje za poslove bezbednosti po prvi put u istoriji MUP a postalo operativno odeljenje koje odgovara direktno ministru unutrašnjih polova? Ko je sve radio u ovom Odeljenju i koga su držali na merama? Kako je Veran Matić dobivši informaciju o praćenju novinarke Svetlane Vojinović rekao da je "ovo kao kod Slavka Ćuruvije", obavestio Vučića i šta je posle bilo? Na koji način je Dijana Hrkalović došla na čelo radne grupe za Rodoljuba Milovića povodom afere "Papaja"? I zašto joj načelnik UKP a nije mogao odbrusiti "je li bre, ko si ti da mi postavljaš pitanja"? Zašto se u MUP u smatralo da ako te pozove državna sekretarka to u stvari čini ministar Nebojša Stefanović? Šta su pripadnici Gradskog SUP a pričali o dolasku Hrkalovićeve na mesto zločina posle ubistva Aleksandra Stankovića, a šta su o njoj agenti DEA u Beogradu izvestili naše organe

Bivši inspektor Nebojša Trbović jedan je od svedoka ali i učesnika u društvenim menama koje su zadesile Srbiju u prethodne dve decenije. Njegova profesionalna karijera u BIA, MUP u i, potom, napuštanje policije umnogome odslikavaju iskušenja kroz koja su ove službe i sama zemlja prolazile i još prolaze.

"VREME": Kako ste se našli u bezbednosnim službama?

NEBOJŠA TRBOVIĆ: Završio sam Eko­nomski fakultet u Beogradu i počeo da radim u Resoru državne bezbednosti posle 5. oktobra 2000. Prošao sam kom­pletnu proceduru: testiranja, psiho-testove, zdravstvene preglede, razgovore... Radni odnos u Državnoj bezbednosti zasnivam 2001. To podrazumeva da počnete sa najjednostavnijim poslovima. Reč je o Odeljenju za tajnu pratnju i da u tih godinu dana završite šestomesečni kurs Državne bezbednosti, razne vrste obuka i upoznate se sa svim vrstama propisa i zakona vezanim za Državnu bezbednost. Konkretno: koja sredstva koristi u svom radu, čime se DB bavi, kakvu ulogu ima u sistemu odbrane i tako dalje.

Kada prelazite na operativni rad?

Nakon godinu dana u Odeljenju za tajnu pratnju i pomenutog kursa prešao sam na operativne poslove u tadašnje Treće odeljenje Resora državne bezbednosti, Centar Beograd. Ono se tada bavilo ekstremizmom i terorizmom, a ja sam radio u Odseku za srpski terorizam i ekstremizam čija je nadležnost, posle Petog oktobra, podrazumevala i borbu protiv organizovanog kriminala.

Do kada radite u Državnoj bezbednosti?

U Državnoj bezbednosti sam bio do 2003. Razočaran pomalo onim šta se tu događalo, na svoj zahtev 5. marta 2003. prelazim u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK); načelnik je tada bio Boro Banjac, a njegov zamenik Dragan Karleuša.

U UBPOK u sam ostao do 2009, kada odlazim u Upravu kriminalističke policije (UKP), Odsek za kontraobaveštajne poslove. Tu je sa mnom radio još samo Milutin Ateljević Tinko. On je takođe došao iz Državne bezbednosti – tada već BIA – ali je za razliku od mene, prešao kao neraspoređen kadar. Naime, u jesen 2002. za direktora BIA postavljen je Andrija Savić i rađena je neka vrsta trijaže. To je bio prvi pokušaj da se izvrši kadrovska reforma u BIA po ugledu na neke istočnoevropske zemlje. Međutim, kod nas je sve relativno: ljudi su bili neraspoređeni šest meseci, a onda su – kako je ko našao vezu – vraćani u BIA ili odlazili u MUP. Tada je ukinut Resor državne bezbednosti. Formirana je Bezbednosno informativna agencija (BIA), smanjen je broj zaposlenih... Uglavnom, ljudi koji su za sobom imali neke afere prebačeni su na rad u MUP, što je bio cilj i smisao ovih promena.

Odsek u kojem smo bili Ateljević i ja ukinut je posle 2009. i posle prebačen u kabinet ministra unutrašnjih poslova kao sada već čuveno Odeljenje za poslove bezbednosti gde su, nakon dolaska Nebojše Stefanovića, dovedeni Goran Papić i družina; oni su radili na praćenjima, prisluškivanjima, nadzoru novinara i slično.

Ovo Odeljenje zapravo je nastalo još u vreme Ivice Dačića: Branko Lazarević je tražio da se Odsek za kontraobaveštajne poslove ukine u UKP u i da se kao Odeljenje za poslove bezbednosti prebaci iz UKP a u kabinet ministra. Dakle, da jedno operativno odeljenje – što do tada nije bio slučaj – bude pod ingerencijama i u nadležnosti ministra. Kasnije su mu proširili nadležnosti i na izdavanje sertifikata za pristup tajnim podacima, a između ostalog bilo je zaduženo za kontraobaveštajnu zaštitu.

Nisam otišao u to Odeljenje, već sam 2010. prebačen u Unutrašnju kontrolu i postavljen za šefa Odseka za kriminalističko-upravne poslove. Sve do 2017. i mog napuštanja MUP a, bio sam u Unutrašnjoj kontroli.

Kada se javljaju vaši prvi problemi?

Već 2009. kolega Dejan Tripković i ja otkrivamo da načelnik Službe za specijalne istražne metode (SSIM) Goran Biorac tajno snima svoje telefonske razgovore sa rukovodiocima MUP a, ali i sa drugim licima sa kojima je imao telefonske kontakte. On nije obaveštavao sagovornika da se razgovor snima već je bez njihovog znanja snimao razgovore sa, recimo, direktorom policije ili ministrom unutrašnjih poslova Jočićem.

Zašto je Biorac tajno snimao razgovore?

Ne znam tačno. U tom trenutku maltene je postao običaj u Srbiji da pojedinci iz sveta politike, bezbednosnih službi, policije, pa čak i poslovni ljudi, snimaju razgovore sa drugim ljudima. Pretpostavljam da su neki imali nameru da se zaštite, u smislu da sutradan, kad ih neko pita zašto su nešto preduzeli, imaju potvrdu da im je nadređeni to naložio prilažući snimljeni razgovor. Moguće je da su neki planirali i da tim snimljenim razgovorima ucenjuju pojedince radi napredovanja u službi.

Nisam siguran šta su bili Biorčevi motivi, ali znam da je snimljene razgovore čuvao na jednom serveru u MUP u. Osim ministra unutrašnjih poslova i direktora policije, snimao je, recimo, ministra odbrane Dragana Šutanovca i mnoge druge. Mi smo videli na tom serveru sumnjiv fajl i pronašli te razgovore, o čemu smo obavestili načelnika UKP a i direktora policije.

Šta su preduzeli nadležni nakon što ste ih obavestili?

Posle godinu dana Biorac je smenjen, dostavljena je krivična prijava nadležnom tužilaštvu koja je završila u fioci. Kad smo Tripković i ja otišli da se interesujemo šta se dešava sa prijavom, na omotu je stajao veliki znak pitanja i napisano "dogovor".

Šta to znači?

Pretpostavljam da je trebalo sa nekim da se napravi dogovor oko daljeg rada na tom predmetu. I tada su počeli moji prvi problemi. Zbog afere "Biorac", Tripković i ja smo prebačeni na druga radna mesta – u mom slučaju to je Policijska uprava za Grad Beograd, Odeljenje za falsifikate i prevare. Tu sam radio nekih šest meseci sve do emisije "Upitnik" na RTS u u kojoj je Tomislav Nikolić, tada predsednik SNS a, upitao Ivicu Dačića zašto smo nas dvojica pomereni sa svojih radnih mesta – šta se to dešavalo i ko je čovek koji snima svoje razgovore. Dačić je posle toga mene rasporedio u Odeljenje za unutrašnju kontrolu, Dejana Tripkovića u Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra, a Goran Biorac je smenjen i nakon toga napustio je MUP.

To je još jedna priča kako je funkcionisala ta Služba za specijalne istražne metode (SSIM) gde se nalazio sistem za prisluškivanje. Uvek je bila interesantna svima, naročito kabinetu ministra, a u stvari ona je po sistematizaciji bila u Direkciji policije i nije trebalo da ima bilo kakav kontakt sa ministrom policije. Svi su želeli da tu dovedu svog čoveka kako bi znali ko se prisluškuje u tom trenutku i kakvi su sadržaji tih razgovora.

Šta se dešavalo u međuvremenu sa SSIM?

Otkako je formirana, Služba za specijalne istražne metode imala je probleme. Nikako nije mogao da se u nju dovede čovek koji bi je vodio na zakonit i profesionalan način – ta Služba je trebalo da bude servis operativi, a ona se s vremenom pretvorila u izvor afera i krivičnih dela, što je ostala do danas.

Da li se 2012. sa promenom vlasti nešto menja sa ovom Službom?

Nakon odlaska Biorca doveden je Boris Gara. Međutim, on je kasnije optužen zbog odavanja poverljivih policijskih podataka članovima organizovane kriminalne grupe Darka Šarića i da je Branku Lazareviću, šefu kabineta Ivice Dačića, mimo sistema subordinacije, omogućio pristup informacijama o tome ko se prisluškuje i o sadržaju tih razgovora. Obojica su kasnije oslobođeni.

Na Garino mesto 2012. – a nakon sukoba komandanta žandarmerije Bratislava Dikića i Rodoljuba Milovića oko nekakvog prisluškivanja – dolaze dvojica ljudi iz Unutrašnje kontrole, Ivan Petković i Ljubiša Puzović. Iako je reč o profesionalcima, radi se ipak o nekoj vrsti nagrade jer su njih dvojica radili na slučaju Bratislava Dikića. Oni su tu ostali do 2014. ili 2015, kada se vraćaju u Unutrašnju kontrolu, a na njihovo mesto dolazi Dejan Milenković Bagzi, koga je dovela Dijana Hrkalović.

Kada se zapravo pojavljuje Dijana Hrkalović?

Prvi put čujem za Hrkalovićevu kada je formirana radna grupa za načelnika UKP a Rodoljuba Milovića povodom čuvene afere "Papaja". Ona je u tom trenutku bila zamenica šefa kabineta ministra Stefanovića i formalno gledano nije imala nikakve nadležnosti u Direkciji policije. Međutim, ta radna grupa nije bila formirana na nivou Direkcije, već je rešenjem ministra bila sastavljena od radnika Unutrašnje kontrole. Tada, na jednom jutarnjem brifingu, od inspektora kojima sam bio rukovodilac a koji su bili članovi ove radne grupe, prvi put čujem za Dijanu Hrkalović.

Hrkalovićeva je bila u toj radnoj grupi?

Kao zamenica šefa kabineta, ona je bila šef te radne grupe. To je neverovatno, pošto bi šef kabineta trebalo da se bavi administrativnim pitanjima i organizacijom rada samog kabineta. Činjenica da je Hrkalovićeva šef radne grupe i da u njoj vodi glavnu reč, za mene je bilo ogromno iznenađenje. U stvari, dolaskom Branka Lazarevića već se videla namera da se šef kabineta nametne kao ministrov operativac.

I Lazarević i Vanja Vukić, kao njegov zamenik, pokušavali su da utiču i na kadrovska rešenja. Tadašnji direktor policije Milorad Veljović pružio je otpor i nije hteo da dozvoli da se na određena mesta postavljaju ljudi koje on ne može da kontroliše ili nema poverenja u njih. Mada ne može ministar da postavlja kadrove u Direkciji bez saglasnosti direktora policije, Veljović je povremeno ipak pravio kompromise.

Dakle, prvo je Branko Lazarević počeo da utiče na postavljenja, a kada je došla Dijana Hrkalović, niko više nije pružao nikakv otpor. Veljović je znao da ide u penziju i prepustio Hrkalovćevoj da vodi glavnu reč. Kada je on postao Vučićev savetnik, Stefanović je na predlog Hrkalovićeve postavljao i smenjivao kako god je hteo.

Otkuda tolika moć Dijane Hrkalović?

Opšte je poznato da postoji formalna i neformalna moć. Recimo, Rodoljub Milović je mogao da kaže Hrkalovićevoj "je li, bre, ko si ti da mi postavljaš pitanja", ali nije. Naime, znao da iza nje stoji ministar Nebojša Stefanović i da ako to uradi, može da završi kao operativac u Barajevu. Dakle, Hrkalovićeva je moć vukla od ministra Stefanovića. To je bilo jasno kao dan: ona formalno nema nikakva ovlašćenja, ali ukoliko joj se zameriš, ona ode kod ministra Stefanovića i kaže mu "ovog pošalji u Lazarevac". I Stefanović to uradi. Vrlo jednostavno.

U toku avgusta 2014. godine, Odeljenje za poslove bezbednosti dobija ovlašćenje za primenu Zakona o tajnosti podataka na nivou Ministarstva u smislu izrade bezbednosnih provera za fizička i pravna lica radi izdavanja sertifikata za pristup tajnim podacima, kao i za obezbeđivanje uslova za formiranje Podregistra za razmenu stranih tajnih podataka sa Ministarstvom. Čime se zapravo bavi ovo odeljenje? Da li je to trenutak kada se stvara unutar MUP a odeljenje koje se bavi praćenjem i prisluškivanjem mimo zakonskih procedura?

To Odeljenje, što je veoma važno, nije u Direkciji policije. To je veoma bitno jer po prvi put u istoriji MUP a postoji operativno odeljenje koje odgovara ministru. U sistemu MUP a, jedina operativna služba koja odgovara ministru je Unutrašnja kontrola. Ovo je takođe problematično, ali kroz Odeljenje za poslove bezbednosti prvi put imate operativna lica koja mogu da postupaju po Zakoniku o krivičnom pravu.

Ovo Odeljenje je najpre ograničeno da desetoro ljudi, posle prošireno na dvadeset i služilo je za udomljavanje žena, rođaka, prijatelja... Tek po dolasku Dijane Hrkalović i Ivana Ristića za šefa kabineta Odeljenje počinje da se popunjava njihovim ljudima – ponekad iz policijskih stanica, a ponekad i sa ulice, kao što je slučaj sa Stefanovićevim kumom Goranom Papićem ili Vladimirom Tintorom, ministrovim fitnes trenerom. Potom se tim ljudima daju operativni zadaci koje uopšte ne bi smeli da vrše u tom Odeljenju.

Koji, na primer?

Recimo, tajno praćenje. Za tajno praćenje postoje dva osnova. Jedan je iz Zakonika o krivičnom postupku gde vi imate naredbu suda da vršite tajno praćenje sa ili bez slušanja telefona. Druga mogućnost je iz Zakona o policiji kada na osnovu saznanja da bi moglo da dođe do izvršenja krivičnog dela nadgledate neki objekat, pa i lice 24 časa. Oni su preduzimali ove druge radnje. Naravno, pre toga morate da napišete neki akt, službenu belešku, informaciju od saradnika, da otvorite predmet ili operativnu obradu, što oni nisu radili jer su ta lica koja su oni tajno pratili uglavnom bili novinari i političari. Između ostalih i iz Srpske napredne stranke. A pratili su, recimo, i Vojislava Šešelja kad je došao iz Haga.

Da li vam je poznato koga su još pratili?

Od novinara Svetu Marjanovića kada je došao za savetnika Zorane Mihajlović, tada ministarke saobraćaja, Milinka Veličkovića sa Megatrenda, novinarku Svetlana Vojinović, između ostalih. Možemo da nagađamo ko je sve praćen i prisluškivan jer su kasnije svi ti deskovi fizički uništeni.

Zanimljiv je slučaj Milinka Veličkovića?

Kada se u javnosti pojavila informacija da je Stefanović plagirao svoj doktorat, pala je sumnja da je Veličković mogao da to iznese u javnost i dat je nalog da se nad njim vrši nadzor. Međutim, Veličković je to nekako saznao i došao je lično u kabinet ministra i pitao da li je to tačno. Stefanović ga je slagao i rekao da nad njim nije vršen nadzor.

A Sveta Marjanović, zašto je on bio interesantan?

Pretpostavljam da su njegovi kontakti bili interesantni zbog Dmitra Đurovića, tadašnjeg direktora Koridora Srbije, kuma ministra Stefanovića.

Kome su dostavljani svi ti izveštaji?

Dijani Hrkalović i Ivanu Ristiću, šefu kabineta ministra Stefanovića.

A ministru Stefanoviću?

Mislim da je o svemu obaveštavan jer kad mu je 2016. neformalno predočeno da je kršen zakon, naredio je da se unište svi podaci koji su se nalazili na hard- diskovima.

Doći ćemo do tog slučaja, samo pre toga možete li mi reći ko je još sve znao za aktivnosti ove grupe?

Bili su upoznati Nebojša Grujić i Milutin Ateljević. Ti ljudi koji su vršili tajni nadzor i pratnju koristili su dodeljena službena vozila, pošto su ostajali posle radnog vremena, pisali su prekovremene sate, a sve su to potpisivali Grujić i Ateljević. Oni su znali za njihove popodnevne aktivnosti.

U novembru 2015, načelnik Odeljenja za poslove bezbednosti Nebojša Grujić dobija rešenje o premeštaju u Sektor unutrašnje kontrole, a rešenja dobijaju Milutin Ateljević za načelnika ovog Odeljenja i Aleksandar Ljubičić za zamenika načelnika Odeljenja. Šta to praktično znači?

Grujić je, koliko se sećam, došao u sukob sa Hrkalovićevom ili Ristićem i prebačen je u moju službu. Ljubičić je direktno došao po želji Dijane Hrkalović. Nikad nisam čuo za njega. Doveden je iz neke policijske stanice.

U tom periodu se uočava prekomerna i bez zakonskog osnova obrada podataka o ličnosti ogromnim brojem upita na informacioni sistem MUP a?

U informacionom sistemu MUP a nalaze se podaci o svim građanima Srbije: adrese prebivališta, sve njihove promene, motorna vozila koja poseduju... Vide se i dosijei lica – da li su prekršajno ili krivično kažnjavani. U svakodnevnom radu pripadnici MUP a koriste taj informacioni sistem radi identifikacije ili raznih vrsta provere. Povećan broj ulazaka u informacioni sistem izaziva sumnju jer Odeljenje za poslove bezbednosti ne bi trebalo da ima dodir sa građanstvom s obzirom na opis poslova.

Jeste li vi pokušali da upozorite ministra Stefanovića da se u ovom Odeljenju krši zakon?

Jesmo, i to preko njegovog oca Branka Stefanovića, koga je, sticajem okolnosti, poznavao Dejan Tripković. Mi smo u tom trenutku bili ubeđeni da ministar Stefanović to ne zna. A zatim je i Dejan Tripković na iste stvari upozorio Tanju Santrač, savetnicu ministra. Ona je obećala da će o svemu obavestiti ministra Stefanovića, i već sutradan su iz Odeljenja udaljeni Aleksandar Ljubičić, Dejan Pejić, Dejan Udovičić, Marko Zorica, Darko Luković, Srećko Lazić, Vladimir Tintor i Goran Papić. Većina njih je upućena iz Odeljenja u druge organizacione jedinice pritom zadržavajući veće kabinetske plate.

Jesu li oni bili kažnjeni ili nagrađeni?

Nagrađeni, naravno. Tintor je otišao za atašea u Rim, Darko Lazić je postao načelnik odeljenja za korupciju u SBPOK u... Jedino je Ljubičić otišao u Odeljenje za borbu protiv terorizma za običnog operativca, ali se i on kasnije dogovorio pa je dobio neko rukovodeće mesto. To je bila samo dimna zavesa da se nezadovoljnima pokaže da je to Odeljenje rasformirano, a ionako su već u medijima izašli na loš glas. Recimo, Ateljević je dovođen u vezu sa Ratkom Romićem sa kojim je radio u Državnoj bezbednosti. Međutim, očekivalo se da oni nastave sa svojim aktivnostima jer je Papić otišao u SBPOK i tu postao zamenik načelnika.

Da li je Vučić znao šta se događa?

Naravno. Veran Matić je obavestio Vučića. Nakon što smo Matiću pokazali papir o praćenju Svetlane Vojinović, on je bio zapanjen. I samo je rekao "pa ovo je kao kod Slavka Ćuruvije". Odmah je pozvao Vučića i oni su se ubrzo videli. Veran Matić je pokazao papir Vučiću, a ovaj je odmah pozvao ministra i upitao ga da li je to tačno. Stefanović je rekao naravno da nije i na tome se sve završilo. Ipak, verujem da je to bio jedan od razloga da sve te ljude ispremešta kako bi izbegao neke buduće neprijatnosti. Međutim, Vućić ništa nije preduzimao.

Vi mislite da Vučić nije znao šta se radi u ovom Odeljenju?

Verujem da devedeset posto stvari nije znao.

Šta se dešava nakon premeštaja većeg broja ljudi iz Odeljenja?

Stvari se tobože vraćaju u normalu i Odeljenje počinje da se, na prvi pogled, bavi uobičajenim poslovima. Dejan Tripković je premešten u Odeljenje za vezu, ali on je već podneo krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu jer se smatra da je uništavanje opreme i podataka krivično delo za koje niko nije odgovarao. Tužilaštvo daje na rad predmet Bezbednosno informativnoj agenciji. To je nezamisliv presedan. Naravno, Tripkovića zovu u BIA na razgovor, on daje iskaz i posle sedam dana prijava biva odbačena. Nijednu izjavu nisu uzeli od pripadnika tog Odeljenja pa je uništavanje kompjutera i ono šta se nalazilo na tim hard- diskovima do danas ostalo nerazjašnjeno.

Šta se dešava sa vama?

Na osnovu onoga što mi je Tripković ispričao, napisao sam operativnu informaciju u vezi sa delovanjem Odeljenja za poslove bezbednosti i obavestio moje pretpostavljene. Konkretno – Miloša Oparnicu, načelnika Unutrašnje kontrole, i načelnika Odeljenja Dejana Košanina. U toj informaciji pišem da su prema mojim saznanjima pripadnici Odeljenja za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra vršili tajno praćenje lica bez zakonskog osnova, zloupotrebljavajući pritome opremu i sredstva MUP a i tako dalje. Međutim, po toj mojoj informaciji nikada se ništa nije preduzelo, a ja sam u međuvremenu dobio rešenje za Sektor za vanredne situacije.

Dok je Odeljenje radilo punim kapacitetom, da li se spominju navijači, recimo Aleksandar Stanković – Sale Mutavi?

Te navijačke grupe su se uvek pominjale i provlačile. Sticajem okolnosti, iako već u Unutrašnjoj kontroli, imao sam priliku da vidim kako navijačke grupe funkcionišu. Živeo sam na Miljakovcu: Boris Karapandžić, jedan od pripadnika nekadašnje grupe "Janjičari", a sada "Principi" Veljka Belivuka, bio mi je komšija. Sedeli smo jedne večeri u kladionici i on je u nekom trenutku otišao u toalet. Malo kasnije u kladionicu upada gomila ljudi i traže Karapandžića. A on kad ih je čuo, iskočio je kroz prozor toaleta. To je tada bila ekipa Aleksandra Vavića jer je Karapandžić učestvovao u demoliranju onog njegovog lokala na Karaburmi. Tada sam prvi put čuo za "Janjičare".

A Velja Belivuk, koga sam poznavao od ranije preko njegovog strica, viđao sam u kraju pošto je radio u jednom od kafića. Te priče o navijačkim grupama su i tada bile u opticaju, ali su se spominjala neka druga imena kao Marko Vučković – "Komandant Mark" iz Crvene zvezde, Dragaš… Funkcionisali su kao vojska.

Navijačima se inače bave ljudi iz gradskog SUP a, Odeljenje za javni red i mir, koji obezbeđuju utakmice. Veljko Belivuk je izazvao našu pažnju kad se pojavio Nenad Vučković Vučko. Za njega smo znali da je pripadnik Vojske i da je često viđan na tribini Partizana. Počeli smo da se raspitujemo o Vučkoviću neformalno, tražeći prilikom njegovog raspoređivanja u Žandarmeriju da se izvrše određene bezbednosne provere. Međutim, on je došao bez ikakvih provera iako prelazi iz jednog u drugi državni organ. Uglavnom, prešao je u MUP i to ni manje ni više nego za zamenika komandanta Žandarmerije, upravo one jedinice koja obezbeđuje fudbalske utakmice.

Koliko to ima veze sa Dijanom Hrkalović?

U tom trenutku se pričalo da je ona u intimnoj vezi s njim i ono što smo mi znali, da je ona za Vučkovića želela da obezbedi bolje radno mesto, veću platu. Međutim, kasnije se ispostavilo da ih spajaju i neke druge veze sem emotivnih.

A Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi?

Za njega sam čuo od kolega sa Vračara. Oni su ga više puta privodili, a neki ljudi iz sudstva su mi govorili da se njemu stalno odlaže odlazak u zatvor i da to ide u dogovoru sa određenim ljudima iz MUP a. Nisam se bavio time, iako je to posao za Unutrašnju kontrolu, jer nisu znali da mi objasne o kojim ljudima iz MUP a se radi i na koji način se urgira da neko lice ne ode na izdržavanje zatvorske kazne.

Vratimo se na aktuelne teme. Da li je i kakve veze sa prisluškivanjem imala Dijana Hrkalović?

Kad je Hrkalovićeva došla iz BIA prošavši šestomesečni operativni kurs, verovatno je smatrala da je prisluškivanje i tajno praćenje vrhunac rada. Naravno, važno je imati informacije, ali one treba da služe kao dokaz. Kad je prisluškivanje izašlo iz BIA, u junu 2002, na osnovu promena u ZKP, nastale su ozbiljne zloupotrebe. To nije od juče. E, nakon dolaska u MUP, Dijana Hrkalović i Stefanović dolaze na ideju da u policiju dovedu svoje ljude. Za početak su ih uveli u Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra policije jer im je rešenje o zaposlenju potpisivao direktno Stefanović i nisu morali da prolaze uobičajene procedure prilikom zapošljavanja. Kad je ta priča pukla onda su rešili da ih rasporede u različite jedinice gde su radili iste stvari. Kada je tako Goran Papić otišao u SBPOK, Dijana Hrkalović se našla na vrhuncu moći. E, pošto je ta cela priča dospela u javnost zahvaljujući meni i Tripkoviću, Hrkalovićeva je tražila direktno od jednog tabloida da napravi o meni feljton sa osnovnom tezom da sam ja "policajac mafije" i da me mafija instalirala u MUP… Tekst je ilustrovan mojom slikom iz lične karte izvađenom iz evidencije građana, iako su ti podaci klasifikovani kao službena tajna.

Hrkalovićeva je u tom trenutku imala odrešene ruke da smenjuje i postavlja. Rodoljub Milović je bio predmet njene istrage vezano za Šarića. Takođe, posumnjalo se da je Marku Milićevu, koji je na Brankovom mostu usmrtio momka od 21 godinu – to je slučaj "Kantrimen" – neko iz gradskog SUP a javio da pobegne iz Turske u Kinu. Zato sam ja bio zadužen da o tome obavim razgovor sa Veselinom Milićem, načelnikom PU za Grad Beograd. Otišao sam u Gradski SUP i, na moje iznenađenje, Milić mi kaže da je već dao izjavu Dijani Hrkalović, iako ona nije imala nikakve nadležnosti.

Takva praksa se već odomaćila u MUP u jer se smatralo da ako te ona zove, to u stvari čini ministar Stefanović. Iako je to bilo nezakonito, ljudi su pristajali na takvu praksu plašeći se za svoja radna mesta.

U to vreme je smenjen i Rodoljub Milović sa mesta načelnika UKP a?

Da, Hrkalovićeva je uspela u tom naumu. Smenila je i njegovog pomoćnika Dejana Radenkovića. Ukratko, ona je uspela da skloni sve ljude koji su joj zbog nečega smetali i da na njihovo mesto dovede svoje kadrove iako nisu ispunjavali druge uslove. Evo, na primer, Ilija Milačić koji je nedavno uhapšen i odmah pristao na nagodbu sa Tužilaštvom, bio je načelnik UKP a Grada, srca gradske policije. On u životu nije napisao krivičnu prijavu.

U to vreme Hrkalovićeva postavlja na čelo SSIM Dejana Milenkovića Bagzija umesto Puzovića i Petkovića. Uglavnom, Dijana Hrkalović je uspostavila svoju mrežu na svim važnim pozicijama. Ovo je važno da se zna kako bi se videlo kakvo je rasulo nastalo u MUP u dovođenjem takvih ljudi.

Ipak, Hrkalovićeva je ostala i dalje veoma moćna?

Hrkalovićeva prelazi na mesto sekretara UKP a, ali sa Biljanom Ivković ubrzo postaje državna sekretarka. Iako dalje nema nadležnosti, ona nastavlja sa starom praksom. Dokaz je nedavna izjava Dejana Milenkovića da joj je po njenom nalogu dostavljao izveštaje "na belo". To znači da ti izveštaji nisu imali potpis, što nije bila praksa u MUP u.

U to vreme došlo je do ubistva Vlastimira Miloševića, čuvenog "ubistvo na tramvajskim šinama", prebijanje na stadionu JNA, "atentat u Jajincima", slučaj za koji nikad nije utvrđeno ko je doneo tu oružje. Dešava se i napad na Vučića u Srebrenici. Odgovorno tvrdim da je to izvedeno u režiji navijačkih grupa iz Beograda i Novog Pazara, što bi moglo lako da se utvrdi pregledanjem snimaka. Zbog toga Bosanci nisu mogli da identifikuju nijedno lice koje je napalo Vučićevu pratnju.

Spomenuli ste ubistvo Vlastimira Miloševića. Kakva je tu uloga Dijane Hrkalović?

Prema našim saznanjima, njena uloga je mogla da bude u prikrivanju dokaza. Znali smo da su određena lica iz grupe Veljka Belivuka išla na vojne poligone i tu vežbala rukovanje vatrenim oružjem. To im je omogućavao Nenad Vučković Vučko. Da li je Vučković radio to na svoju ruku, ne znam.

Može li se locirati trenutak kad počinje pad Dijane Hrkalović?

Kolege iz Gradskog SUP a su prepričavali scenu prilikom ubistva Saleta Mutavog. Navodno je Hrkalovićeva došla tamo, histerisala, padala na Stankovićevo telo, kukala kao da joj je ubijen rod rođeni. Tada se spekulisalo i da je sa lica mesta odnesen nekakav telefon preko kojeg je on imao direktnu komunikaciju sa Hrkalovićevom. Tada se po prvi put pojavljuju sumnje u njene direktne komunikacije sa kriminalcima. Do tada većina nas je imala utisak da je tu dovedena da počisti kadrove Demokratske stranke i da je to bio njen osnovni zadatak. Posle ubistva Aleksandra Stankovića ljudima, međutim, postaje jasno da je ona tu da bude direktna veza između policije i kriminala. U početku je to zvučalo malo neverovatno. Prvo – žena, drugo – malo je policajaca bilo spremno na aranžmane sa trgovcima drogom. To su nemilosrdni ljudi koji su imali cilj samo da zaštite svoj posao i nije ih mnogo interesovalo da li si ti policajac ili nisi.

U jednom trenutku, prilično iznenada, Dijana Hrkalović napušta MUP?

Verujem da je na njen odlazak uticala DEA koja ima svoje operativce i tajne islednike sa sedištem u Beogradu. Tu su bili i Britanci, ali su se oni povukli pre nekoliko godina. Njihov zadatak je bio da kontrolišu rad srpske policije uglavnom na sprečavanju trgovine i transporta narkotika u EU. Oni su se prevashodno bavili takozvanim "kontrolisanim isporukama". Primera radi, kad bi DEA dobila informaciju da neka isporuka kreće iz Soluna ka Zapadnoj Evropi, njihov zadatak je bio da u saradnji sa našim službama obezbede da ta pošiljka bez problema prođe kroz Srbiju. U tom svom radu, DEA je došla do dokaza o kontaktima Dijane Hrkalović sa određenim narko-grupama i o tome su obavestili naše organe. Tog istog trenutka ona napušta MUP, Vučić ćuti, a jedino joj Stefanović zahvaljuje na dotadašnjem radu. Ona se očigledno nečim zamerila lično Aleksandru Vučiću. Da li su to ovi prisluškivani razgovori ili nešto drugo, ne znam, ali to je činjenica. Moguće da je Hrkalovićeva žrtva i nekog iz SSIM koji se uplašio, obavestio Batu Gašića o prisluškivanim razgovorima i onda je počela pozicija Hrkalovićeve da se ozbiljno ljulja, a onda je puštena niz vodu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---