Zanimljivosti >

Neće biti propast sveta

Šta to neki trenutak u istoriji čini najgorim? Velike prirodne katastrofe, ekonomske krize, ratovi i druge nesreće koje su izazvali ljudi, epidemije?

Prošla godina našla se na šestom mestu liste najtežih godina u istoriji ljudskog roda, po mišljenju 28 profesora istorije sa Harvarda, Jejla, Kolumbije, Oksforda i Kembridža, učesnika panela koji je prošlog decembra organizovala internet aplikacija Bloom. Osim iznenađenja, rezultati panela izazvali su i neke neočekivane reakcije, pa su se učesnici i organizatori suočili sa prilično gnevnim komentarima onih koji su smatrali da je 2020. godina neopravdano potcenjena i da joj pripada mnogo više, ako ne i prvo mesto na listi najgorih godina do sada.

Imaju Nemci onu zgodnu reč – šadenfrojde (schadenfreude). Zadovoljstvo koje se oseća kada drugim ljudima nije dobro. Ima onih koji takvo osećanje gaje samo u pojedinačnim slučajevima, ali nije mali broj ni ljudi koji doživljavaju određeno uživanje u očekivanju globalne apokalipse ili nekog manje definitivnog ali ipak katastrofičnog događaja. Kao da nam nije dovoljan ovaj običan život, sa svojim prijatnim i neprijatnim momentima, kao da ponekad čeznemo za uzbuđenjima koja donose turbulencije i pošasti. I tako se onda vreba svaka prilika da se najavi propast sveta, nek propadne nije šteta, pa se u pomoć prizivaju Nostradamus, Tarabići, Maje i njihov kalendar, baba Vanga i svakako Jovan i njegova Apokalipsa. Čeka se Treći svetski rat, samo što nije, razmatra se samo da li će ga početi Indija i Pakistan u Kašmiru, Rusi i Amerikanci gde god, a bilo bi baš lepo ako je ikako moguće da to bude na Kosovu, Amerikanci i Kinezi zbog nekih para, Izrael i neko od njihovih arapskih komšija zbog granica u pesku ili teroristi koji su se dokopali atomske bombe i hoće da je detoniraju, recimo, u Parizu.

I PRIRODA I LJUDI

Izgleda da se ovde radi o jednoj posebno uvrnutoj verziji šadenfrojde osećaja sveta, kada se ne uživa samo u budućoj propasti drugih ljudi, već se priziva i sopstvena. Začudo, jedinu realističnu mogućnost da do globalne katastrofe dođe za našega veka, one koju bi izazvale klimatske promene, većina uopšte ne shvata ozbiljno. Mora se priznati da u tom smislu ova naša generacijska pandemija predstavlja izvesno razočarenje. Glasovi onih koji je vide kao početak kraja su sporadični i tiši od onih koji nalaze da to ništa ne postoji, da je u pitanju zavera i spletka i da bi u suštini sve bilo u najboljem redu, samo kad ne bi želeli da nas čipuju. Sasvim lako bi moglo biti da su apokaliptičari i ovi što negiraju postojanje virusa u stvari isti ljudi, da se dve u njima pobiše sile i kao rezultat tako dobismo da teorije zavere skladno žive sa klasičnom (auto)destrukcijom.

Bilo kako bilo, pandemija je dovela do određenog broja novih katastrofičnih proročanstava, ali je i ponukala istoričare i istaživače da zagledaju u knjige starostavne i podsete nas i na druge teške i grozne godine u ljudskoj istoriji. Osim profesora sa pomenutog panela, svoj doprinos ovoj temi dala je u junu 2020. godine i indijska TV stanica na engleskom News 18 sa svojim spiskom najgorih godina do sada. Iako nije do kraja jasno koji su kriterijumi korišćeni pri pravljenju ovih lista, autoritet i kompetencija onih koji su ih napravili su nesumnjivi, pa sa izvesnošću možemo konstatovati da ipak ne živimo u najgorem od svih vremena. I odista, koje bismo kriterijume mogli primeniti ako želimo da procenimo koliko je neka godina bila nesrećna i teška po ljudski rod? Šta to neki trenutak u istoriji čini najgorim – velike prirodne katastrofe, ekonomske krize, ratovi i druge nesreće koje su izazvali ljudi, epidemije? Pre nego što vam predstavimo liste o kojima smo govorili, uz opasnost da nevoljno zazvučimo pomalo kao čuvena porodica Topalović, pozabavimo se malo ovim pošastima pojedinačno.

Među događajima koji su dovodili do velikih nesreća i stradanja bilo je onih koje je izazvala priroda i onih za koje su odgovorni ljudi. Ima naravno i onih graničnih kod kojih je uzrok prirodan, a ljudi su svojim delovanjem dodatno pogoršali čitavu stvar, kao što su neke epidemije, na primer, kod kojih je uništavanje prirodnih staništa životinjskih vrsta dovelo do njihovog bliskog kontakta sa ljudima i prenosa virusa do koga bi inače mnogo teže došlo.

GODINA BEZ LETA

Kao najveće prirodne nesreće istorija pamti dve velike poplave u Kini, jednu 1887. a drugu 1931. godine koje su dovele do ukupno više od šest miliona žrtava i zemljotrese, takođe u Kini 1556. i 1976. godine sa po skoro milion stradalih. U skorije vreme bili smo svedoci zemljotresa kod Sumatre 2004. godine i razornog cunamija koji je izazvao, kao i onog na Haitiju 2010. godine sa 316.000 poginulih i strašnom humanitarnom katastrofom. Najveći zemljotres antičkog doba desio se 526. godine, u Antiohiji, delu tadašnje Vizantije, a slikovit izveštaj o njemu ostao nam je od svedoka tih događaja, istoričara Džona Malalasa. Po zlu su upamćene i tropske oluje u Pakistanu 1970, Indiji 1839. i uragan Katrina u Sjedinjenim Državama 2005. godine. Vulkan Maunt Tambora u Indoneziji 1815. izazvao je takozvanu "godinu bez leta", sa drastičnim padom temperature i nedostatkom hrane na velikom delu planete. Vulkan Krakatau je 1883. odneo skoro 100.000 žrtava, a eksplozija se čula na Mauricijusu, skoro 5000 kilometra udaljenom, a možda i najčuvenija erupcija bila je ona iz 79. godine, kada je Vezuv uništio Pompeju. Sa druge strane, na listi nesreća koje su izazvali ljudi po broju žrtava očekivano prednjači Drugi svetski rat, ali iznenađuje podatak da su više žrtava od Prvog svetskog rata izazvali Mongolska osvajanja pod Džingis kanom u 13. veku, više od 30 miliona, Kinesko–japanski rat započet 1937. i dva građanska rata u Kini 755. i 1683. godine.

Na kraju, ni broj velikih epidemija kroz istoriju nije mali, javljaju se periodično kao nekom svojom unutrašnjom logikom, odnele su stotine miliona života, a najveće među njima su se našle i na listama najtežih godina Blumovog panela i TV stanice News 18, pa tako stižemo i do pomenutog izbora. Na listu najgorih godina za celo čovečanstvo istoričari su stavili 1348, godinu epidemije kuge, 1944. u kojoj je Holokaust odneo najveći deo od šest miliona žrtava, pomenutu 1816. "godinu bez leta", 1644. u kojoj je smena dinastija Ming i Đing u Kini dovela do užasnog građanskog rata i kad je u Evropi besneo Tridesetogodišnji rat sa osam miliona žrtava, 410. godinu u kojoj je došlo do kraha Rimskog carstva i – na šestom mestu je ova naša 2020.

Spisak televizijske stanice News 18 samo delimično se poklopio sa ovim sa Blumovog panela i na njemu je, između ostalih, 536. godina, u kojoj su erupcije vulkana na Islandu i ogromne količine pepela izbačenog u atmosferu dovele do pada temperatura i zamračenja koje je trajalo gotovo osamnaest meseci. U naredne tri godine u Evropi, Mesopotamiji i Kini nije bilo žetve, i kao da to nije bilo dovoljno, istovremeno je u Vizantiji buknula velika epidemija bubonske kuge. Godine 1601, 1793. i 1816. takođe su donele erupcije drugih vulkana sa sličnim posledicama. Sledeća velika katastrofa zadesila je Evropu 1316. i 1317. godine tokom kojih je praktično neprekidno padala kiša, a sledile su velike poplave i glad. Hronike su zabeležile čak i slučajeve kanibalizma, a mnogi roditelji su, u nemogućnosti da obezbede hranu, napuštali svoju decu, što je postalo osnova za priču o Ivici i Marici, odnosno Hansel i Grečel. Godine 1347. Crna smrt je izazvala 200 miliona žrtava, a boginje i grip koje je u Ameriku 1492. nehotice doneo Kolumbo na svojim brodovima, odneli su za deset godina skoro 95 odsto domorodačkog stanovništava. Kao poslednja na ovoj neveseloj listi našla se 1919, godina španske groznice i građanskog rata u Rusiji.

A zaključci se nekako sami nameću. Jedan je da je strašnih nesreća na koje nemamo nikakav uticaj već sasvim dovoljno i kako se mora mnogo više uraditi da se spreče one na koje imamo. Drugi je da će apokaliptičari, a posebno pripadnici njihovog ekstremnog krila – zagovornici "Teorije spržene zemlje", po kojoj ljudski rod mora biti potpuno uništen, do poslednjeg, da bi mogla da započe velika obnova, da "posle požara u savani procveta cveće", kako neki od njih vole lirski da se izraze, morati ipak da se strpe. Kao što nas istorija i zdrav razum uče, katastrofe i pošasti su dolazile i prolazile, a život je ipak nalazio načina da nastavi dalje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---