---

Roman >

Samoobmane, kristalizacije i jedan duhoviti kostur

Nina Like: Poodmaklo; preveo Radoš Kosović; Geopoetika, Beograd 2020.

Elina je sredovečna lekarka opšte prakse, ima dve odrasle kćeri, dementnu majku, a do skora je imala muža, ljubavnika i čvrsto strukturiran život koji se, međutim, upravo raspao. Na sitne komade. Zatičemo je u ordinaciji kako sakuplja te komadiće na gomilu ne bi li, kada ih sakupi, uzela veći čekić i sve to pretvorila u prah. Na primer, odmah je bivšem mužu poklonila svoju polovinu kuće na koju polaže pravo, a ljubavniku je prestala da se javlja. Zašto? Zato. Dane provodi u ordinaciji, ali u ordinaciji i spava. Nije da nema gde drugde, tu je i majčin stan, ali ona uporno ostaje u ordinaciji u kojoj organizuje vrlo neudoban život. Zašto? Zato. Najbolji sagovornik joj je plastični skelet Ture kome je, diveći se svome smislu za humor, natakla šešir na lobanju. Ture je nepotkupljiv i zajedljiv tip, a njoj je, u ovom trenutku, nepotkupljivost potrebnija bilo od čega drugog jer kreće u konačni obračun sa sobom i svim onim slabostima koje su dovele do toga da spava u ordinaciji. Nije da ona i ranije nije pokušavala sebi da stane na kraj, ali bi posle svake odluke da će preduzeti radikalnije rezove u svome životu, radije posezala za skupim vinom nego za sprovođenjem odluka. Čašu, pak, iz koje pije vino naziva akvarijumom (jasno je zbog čega). Ona, naravno, nije alkoholičarka, ali kad god sebi kaže da ona, uprkos tome što malo preteruje, nije alkoholičarka, nepotkupljivi kostur Ture pita je a da kako je onda svakog dana pijana kao dupe, te kako bi ona, kao doktorka, nazvala svoj odnos prema alkoholu? Zbog toga se svakodnevno sebi i svome mužu Akselu – dok su bili zajedno to jest – lekaru i fanatičnom sportisti s kojim tri godine nije spavala, zaklinje da će već koliko sutra prestati da pije. I tako godinama. Posebna i potpuno očaravajuća ravan priče Elenin je odnos prema pacijentima, te njeni reski komentari koje, doduše, čuje samo Ture (jer ih ona izriče u sebi), pa joj samo Ture i odgovara. Od kako joj se, međutim, stari život raspao, a na novi se još nije navikla, ono što misli o pacijentima sve češće joj silazi s usana – "pa crkni kad nećeš da vodiš računa o sebi", mogao bi da glasi komentar koji je ona izgovarala u sebi zadržavajući ljubazan osmeh ka spolja, ali sada se sve teže suzdržava te to, posledično, stvara duboku pometnju kako među pacijentima, tako i među kolegama. Hladnokrvan je samo Ture koji se, čini se, zajedno s čitaocem, silno zabavlja.

Ovo bi, dakle, bio nekakav uvod u roman Poodmaklo savremene norveške spisateljice Nine Like, ali tekst je toliko bogat, gust, lucidan, duhovit, da bi se na istom prostoru mogli, sasvim ravnopravno, ponuditi i drugačiji motivi. Taj drugi uvod mogao bi, recimo, da započne Elininim odnosnom sa majkom, dakle tananom igrom moći ("Možda smo obe autistične. To je valjda nasledno", str. 201), ili složenom filozofijom opšte lekarske prakse s klasifikacijom pacijenata kako po njihovim tegobama, tako i psihološkim profilima, sa sve urnebesnim primerima i primercima: tu su uvek umišljeni bolesnici, potom daveži, oni, dakle, koji dolaze lekarima da prekrate vreme, tu su odveć brižni roditelji i oni koji uvek već više znaju od lekara, ali tu su i neki pacijenti čije tajne zna samo lekar, dočim posebnu grupu čine istinski bolesni ljudi. Ipak, koliko god pacijenata da prođe kroz Elininu ordinaciju, i koliko god da ovaj roman otvara ozbiljne medicinsko-filozofske probleme (uza sav humor usmeren pre svega prema sebi), ovo nije priča ni o pacijentima, ni o medicini, već o samoj Elini.

Elinin život hrani se dubokim nezadovoljstvom sobom – što je, otprilike, kao da se hrani otrovom – on urasta u samog sebe kao nokat koji urasta u meso, a da Elina uvek iznova u samoj sebi pronalazi razloge zašto je sve baš tako, a ne nekako drugačije. S bespoštednom lucidnošću koju pokazuju i junakinje danske spisateljice Dorte Nors (te nije čudo što se ove dve spisateljice često stavljaju jedna pored druge) Elina pokušava da shvati šta joj se i izbog čega dešava, pri čemu stalno iznova pronalazi nove perspektive i time, uz pomoć kostura Turea, razvija jedan stari muško-šovinistički motiv koji je virtuozno iskoristio Milan Kundera u priči "Lažni auto-stop": "Žene, na sreću, poseduju čudesnu sposobnost da ex post menjaju smisao svojih postupaka. Iskoristila je, dakle, tu sposobnost i rešila da ga nije odbila zbog besa, nego zato da bi mogla da nastavi igru (...)". I Elina tako. Kada joj se ne dopadne jedno objašnjenje, makar ono odgovaralo stvarnosti, ona će lako da pribegne drugom, jedino što će je, u takvim prilikama, neizbežni Ture podsećati da radi upravo ono što nastoji da izbegne: krije se iza izmišljenih ili lažnih uzroka kojima najpre maže oči sebi samoj. Dok energično laže muža, lažući i sebe, ovaj zaspiva u fotelji: "Ležao je u njoj otvorenih usta, naizgled mrtav, dok je odjek mog glasa visio u vazduhu, podrhtavajući od laži" (str. 76). Razigrane, a jezički precizne i, zapravo, stroge, Elinine analize su književno zahtevni redovi koji poniru do dubina koje će iznenaditi i čitaoca i samu Elinu.

U jednom trenutku, dakle, u priču će se uključiti i Bjern, nekadašnja studentska ljubav koja postaje sadašnji vanbračni spas. Isuviše je Elina pametna da ne bi znala kako će se, šta i kojim sledom događati – iako će na sve načine pokušavati, s obzirom na "žensku sposobnost" samoobmane, da od same sebe zabašuri šta se zbiva (Ture je, dabome, i tu nemilosrdan i potpuno razara njenu "žensku prirodu") – ali upravo to što svi znamo, računajući i Elinu i Bjerna, kuda sve to vodi (u katastrofu, dakle), daje ovom romanu ponešto od grčke tragedije, te oboje igraju svoju igru kao da se neće dogoditi to što se mora dogoditi. Sredovečni i razboriti ljudi – pored apsolutno nepodnošljive žene Bjern ima i unuke – potpuno će izgubiti glave i početi da se ponašaju onako kako se ne ponašaju više ni njihova deca (jer su taj stadijum prerasla).

Najzad, od svih neodoljivih stvari u ovom divnom romanu, možda je najneodoljivija upravo ta što niko od junaka (izuzev Turea) nije izuzetan ni po čemu, sve same gospođe Bovari i gospoda Bovari kojima je Nina Like dala glas. Dubine do kojih dopire Elina u svojim boljim trenucima nisu filozofske dubine, već kristalizacije iskustva, svojevrsna nužnost da se misli u trenucima kada se izbor suzi na dve mogućnosti: ili misliti ili piti. Ako se u tim i takvim trenucima ne bi mislilo, ništa ne bi preostalo ni za život ni za književnost.

★

Iskusniji su čitaoci već uočili to starinsko ime prevodioca, Radoš Kosović, koji već nekoliko godina radi kao parna lokomotiva, donoseći nam pre svega s norveškog, ali i danskog, vrhunske prevode vrhunskih nordijskih pisaca. Nina Like je, umnogome, njegova Nina Like, njen jezik jezik je Radoša Kosovića, koji se, iako mlad čovek, već prikrao velikim prevodiocima ovoga jezika.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---