Umetnička igra >

Telo je predstava

Utisci nakon prvog Festivala Sola – koreografije i performansa u Srbiji

"Dok rejvam, o čemu razmišljam? Apsolutno sam ogoljen, ovo je jedan od mojih najosjetljivijih trenutaka na sceni jer pričam nešto posve osobno. Tokom izvođenja predstave sve izlazi vani, sva moja ludost, sve moje gluposti, jedan dobar dio života, sve je unutra, kao nekakva ekplozija mene u kojoj nema laganja. Predstava je rađena iz improvizacije, naravno, sad je fiksna kroz ponavljanja, ali se nije gradila kao koreografija. Komadići malih priča sklapaju se u celinu. Moj dugoročni cilj je da pratim sebe kroz godine, zanima me što će se događati u pedesetima, šezdesetima, dao Bog i sedamdesetima..."

Ognjen Vučinić, čije su ovo reči, zatvorio je prvi Međunarodni festival Sola – koreografija i performans, koji je nedavno održan u Beogradu. Namera pokretača i organizatora ovog festivala, Instituta za umetničku igru, jeste da predstavi umetničke forme svojstvene 21. veku, koje se naslanjaju na istoriju plesa i vizuelne umetnosti, ali su izrasle u nove forme koje odlično korespondiraju sa savremenom publikom i vremenom u kome živimo.

Zar nam je potreban još jedan – očekivano je pitanje s obzirom na brojnost ovdašnjih festivala. Sudeći po izuzetnoj zainteresovanosti za sva četiri programa oba festivalska dana, odgovor je pozitivan. Smatra se da je poslednjih godina solo ples među najprisutnijim modernim formama na svetskoj umetničkoj sceni, a da ga je popularnim učinila mogućnost izvođenja forme koja iskazuje ličnu i umetničku ekspresiju i pobunu, pogotovo što telo, kao pojedinačni glas i solo instrument, ima kapacitet da kreira vidljiv i glasan gest često sa većim efektom nego grupni rad.

Ideja je nastala nakon sesije predavanja Aleksandra Ilića, Snežane Arnautović Stjepanović i Dijane Milošević na Institutu za umetničku igru. "Radovi studenata u formi performansa i video-radova inspirisani izložbom Jana Fabra Praznik malih prijatelja u Narodnom muzeju, neverovatna i nemoguća umetnička dela nastala u limitiranim uslovima pandemije, naveli su nas na razmišljanje o manifestaciji koja bi podrazumevala izvođenje jednog umetnika u formi koreografije, performansa, fotografije. S obzirom da slični formati već postoje u regionu i kod nas, nije bilo jednostavno doći do originalnog. Ispostavilo se da je festival sola najpogodniji, da je već sam po sebi dovoljno i rečit i određen", kaže profesor Aleksandar Ilić.

U vreme ograničene komunikacije zbog kovida, ovakav format je predstavljao najlakšu organizaciju festivala. Sami su selektovali učesnike, vodeći pre svega računa o kvalitetu i aktuelnosti solo predstave. Važno im je bilo da festival izmeste iz tradicionalnog pozorišnog u neke druge umetničke prostore gde bi igra i performans komunicirali na drugačijem nivou. Aleksandar Ilić kaže da "solo kao forma podrazumeva i potpunu koncentraciju posmatrača – možete ga gledati kao sliku, ali ga istovremeno ne ograničava i ne sputava pa ga može posmatrati i iz više uglova u odnosu na prostor izvođenja. Solo kao forma ostavlja snažan utisak jer komunicira jedan na jedan, umetnik je ogoljen, a publika postaje deo izvođačkog dela. Lično, vrlo sam oduševljen formom sola, a posebno što je ovo njegovo prvo predstavljanje u Beogradu".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---