Intervju – Danilo Mandić, sociolog i predavač na Harvardu >

Srbija, Kosovo i mafija

"Plašim se da postoji prećutni dogovor dva rukovodstva da bi zajednička antikorupcijska, antišvercerska i anti-mafijaška politika ugrozila stabilnost dveju nacionalističkih vlasti. Još gore, i Amerika i Evropa aktivno izbegavaju ta pitanja. Dokle god to ne dođe na dnevni red, pregovori će služiti i Beogradu i Prištini kao snažan alibi za nekompetentnost i autoritarizam, a međunarodnoj zajednici kao još jedan "dokaz" da se sa plemenskim primitivcima mora postupati silom"

Kada mafije instrumentalizuju državu, to se zove "korupcija." Ali kada države instrumentalizuju mafiju, to se zove "patriotizam", upozorava sociolog Danilo Mandić, predavač na Harvardu. On se u svojoj knjizi Gangsteri i drugi državnici (Gangsters and Other Statesmen) bavi upravo vezom mafije i separatističkih pokreta širom sveta razotkrivajući kako veze kriminalaca i nacionalnih vođa često postaju sasvim prirodne.

"VREME": Kako se uspostavlja ova veza?

DANILO MANDIĆ: Mafije po prirodi posla moraju da infiltriraju, podmite, ucene ili prosto okupiraju barem delove nekih državnih institucija. To mogu biti carine, vojske, policije, sudstva, ministarstva, državna preduzeća. Ali u separatističkim krizama su to često i kabineti, uži krugovi najviših vlastodržaca. Te veze mogu trajati godinama, pa kada dođe do etničke ili vojne polarizacije, prirodno je da se te mreže aktiviraju u kriznim situacijama kada bezakonje postane prihvatljivije.

Kakva je uloga države?

Država, sa druge strane, ima velike teškoće u ostvarivanju monopola sile. Kad je rat, čak i najsnažnije zemlje moraju da mobilišu svakog bandita na raspolaganju. Tako je Amerika 1942 regrutovala gangstera Laki Lučijana da zaštiti Njujoršku luku od nacističkih podmornica. Kasnije je pomagao tokom invazije Sicilije, a izvorna mafija u Siciliji je rehabilitovana posle Drugog svetskog rata kao antikomunističko oružje saveznika. A slabe države i u normalnim uslovima imaju problem sa monopolom sile. Kad imaju separatističku pretnju, onda je to neki poražavajući duopol. Države često imaju suverenitet na papiru. Ali na terenu pogledate situaciju. Ko kontroliše tokove šverca? Ko kontroliše lokalne patrimonijalne veze, klanove, porodice sa uticajem? Ko ima moć da regrutuje hiljade mladih ljudi ka nekom nasilju? Kome lokalno stanovništvo veruje, umesto formalnim organima države da je u stanju da obezbedi pravdu, posao, zaštitu? Onda se ispostavi da je organizovani kriminal neizbežni suparnik ili partner sa kojim vredi održavati veze. Barem radi privida vlasti, čak iako je de fakto nemate. Kriminolozi Fil Vilijamz i Džon Pičareli su definisali organizovani kriminal kao "kapacitet da nanesete bol." To je odlična definicija. Države koje nemaju legitimitet na delovima svoje teritorije moraju nekako da se pozicioniraju prema onima koji tamo umeju da "nanose bol".

Posebno ste se bavili u svojoj knjizi Kosovom, ali i prilikama u još 16 zemalja. Sukob na Kosovu krajem devedesetih opisuje se kao sukob između "mafije u uniformi" i "pobunjeničke mafije". Zašto?

To je malo pojednostavljeno, ali jedna stvar je sigurna: vrlo je korisno imati mafiju iza sebe. U slučaju Kosova, ova kategorija "pobunjenička mafija" je bila još važnija.

Zašto?

Pobeda UČK nad drugim paravojnim formacijama, kao i trijumf nad ostatkom kosovskog separatističkog pokreta i privlačenje međunarodne podrške, skoro je u potpunosti plod organizovanog kriminala. UČK je bila neorganizovani, polupečeni skup "enverhodžista" i bandita – ono što politikolog Mansir Olson naziva "roaming bandits." Nije u ranom periodu uopšte bilo jasno kakav je njihov ideološki profil po pitanju autonomaštva, iredentizma, secesionizma. Sitno profitiranje je očigledno bilo u prvom planu. Njihove prednosti nad rivalima su bile pristup švercerskim tokovima, veze sa obaveštajnim krugovima Albanije i nasilje. Ključni momenat je haos u Albaniji 1997. kada je nekih 750.000 komada oružja, uključujući ozbiljnog, isplivalo iz vojnih skladišta. Salji Beriša je pre par godina vrlo jasno opisao tu epizodu. Kriminalne bande su zauzele desetak gradova po Albaniji, sve je bilo na ivici građanskog rata. Taj arsenal je skoro u celini završio u rukama UČK, jer su oni bili na pravom mestu u pravo vreme. UČK je metamorfizirala u ozbiljnu vojnu silu, skoro preko noći. Zbog toga kreće eliminacija etničkih sunarodnika, "izdajnika," koji su previše umereni (što je takođe odlika uspešnih militantnih separatista: prvo se obračunavaju sa sopstvenom etničkom zajednicom). Zbog toga kreće ozbiljnija masovna pobuna koja provocira Miloševićevu represiju, sledi poraz paravojne FARK Zemaja i Bukošija, a Tači i Haradinaj postaju vodeće figure. Zato se, napokon, zapadne sile kao Amerika odlučuju na punu ratnu i diplomatsku podršku. Vrlo je teško zamisliti kosovski rat 1998. i 1999. bez organizovanog kriminala.

Ima puno mistifikacija i mitova o UČK u našoj javnosti. Na primer: da li vaši čitaoci znaju kada je UČK stavljeno na Stejt dipartmentovu listu terorističkih organizacija? Odgovor je: nikad. Iz tog banalnog razloga nikad nije ni mogla da bude skinuta sa iste. Ali to ne sprečava naše sive eminencije da to neprekidno ponavljaju kao papagaji.

Da li je na Kosovu organizovani kriminal uspeo da zadrži svoj uticaji i nakon okončanog sukoba i kako se on reflektuje u novoj vlasti?

I te kako. Može se čak reći da je tek procvetao nakon "oslobođenja," jer je dobio pristup zvaničnim institucijama, prelazima, preduzećima, bankama, prištinskom aerodromu. Mafije tek "poleću" kada sukobi prestanu, jer u miru dobijate stabilnost i regularnost kriminalnih tokova i partnerstava, uključujući multi-etničkih, koje nisu bile moguće u haosu rata. U analizi kriminala na Kosovu, Kornelijus Frizendorf ovo naziva pax mafiosa. U mojoj knjizi imate detaljno opisane trendove, uključujući vrlo dinamične sektore za heroin, kokain, ekstazi. Angloamerička invazija Avganistana 2001. je otvorila "branu" najveće svetske poplave droge preko Balkana i Kosovo je tu priliku maestralno iskoristilo. Najgori period je bio između 1999. i sredine 2010., kada je šverc narkotika eksplodirao, ali i reketiranje, pranje novca, trgovina ljudima. U Švajcarsku je 2008. godine 300 kilograma heroina je išlo nedeljno sa Kosova. Jedina oblast gde je bilo ograničenog uspeha je u suzbijanju krijumčarenja oružja.

Naglašavam da organizovani kriminal nije strogo etnička stvar, niti je ograničena na jednu delatnost kao šverc narkotika ili reketiranje. Organizovani kriminal je vrlo širok pojam. Ako neko, na primer, proizvodi bitkoin na teritoriji Kosova jer mu je dozvoljeno da nerealno jeftinu struju eksploatiše, to je organizovani kriminal. Ako američke kompanije imaju privilegovani položaj u izgradnji infrastrukture, to je organizovani kriminal. Ako neki lokalni moćnik 2018. godine lobira da se uvede suluda taksa od 100 odsto jer zarađuje milione od nje, to je organizovani kriminal.

Dokle seže uticaj organizovanog kriminala u strukturi vlasti na Kosovu?

Među uspešnim seperatističkim projektima, Kosovo je izuzetno po meri do koje se organizovane kriminalne vođe i političke elite prepliću decenijama. Dublje od toga, organizovani kriminal u vrhu tog (para)državnog aparata je samo vrh ledenog brega. Ispod njega je čitav jedan patrimonijalno-klijentilistički sistem klanova, fisova, mreža lojalnih siledžija kojih se svi plaše. Uz formalnu privredu, postoji paralelna sivo-crna ekonomija kojom dominiraju reketi, iznude, otimačine – a ta druga je možda i veća. Međunarodni akteri, i vojni i civilni, nikako nisu uspeli da savladaju taj sistem, a neki od njih su mu kumovali. Kosovska mafija je jedna od najglobalizovanijih na svetu, sa spektakularnim dometom do Amerike, Evrope, Avganistana, Kolumbije, Južne Afrike. Moja koleginica Jana Arsovska je napisala izvanrednu knjigu o tome, Decoding Albanian Organized Crime. Narkotici nisu jedina međunarodna grana kriminala. Desetine hiljada Kosovara je deportovano iz Evropske unije u proteklih desetak godina. Mnogi od njih su ušli u Šengen preko mreža krijumčarenja ljudi. Ne zna se da li su gori izveštaji o seksualnom krijumčarenju žena po Evropi, ili izveštaji o regrutaciji mladih ekstremista da idu u suicidalne sekte u Siriji i Iraku. Ali je očigledno da te mreže operišu sa jakom zaštitom u vrhu vlasti. I dok im Evropa ne dozvoljava nikakvu viznu liberalizaciju, i sa najvišom stopom nezaposlenosti u Evropi, mladi Kosovari imaju izbor da budu rođaci nekog moćnika ili da rade kao narkodileri. Sve u svemu, organizovani kriminal je nedvosmisleni tumor kosovskog društva.

Naravno da to ne poništava pravo Albanaca na samoopredeljenje. Niti je to povod da se stigmatizuje, često rasistički, milion i po ljudi. Ali problem postoji. Kada bi sutra Kosovo postalo član UN-a uz "amin" Beograda, i kad bi u zoru svi Srbi napustili Kosovo da mu daju etničku homogenizaciju koju mnogi kosovski političari priželjkuju, ta država bi i dalje bila duboko nefunkcionalna. A razlog za to je prvenstveno organizovani kriminal.

Vi tvrdite da i države koje pokušavaju da spreče separatizam ulaze u spregu sa organizovanim kriminalom. Da li je to slučaj i sa Srbijom?

Srbija je kao Gruzija, Nigerija, Turska i druge zemlja pokušavala kriminalnim kanalima da reši etnonacionalna pitanja – i pre, i tokom i posle rata 1999. Miloševićev režim je, kao što znamo, regrutovao iz kriminalnog miljea radi održavanja sopstvene vlasti, prevazilaženja sankcija, i paravojnog ratnog dejstva. Nije ni malo bio originalan u tome: Turska protiv Kurda, Azerbejdžan protiv Jermena u Nagorno Karabahu, Nigerija protiv Boko Harama – svi oni na ovaj ili onaj način koriste kriminalce kao izvođače radova. U Miloševićevom slučaju, ključni faktori su bili embargo međunarodne zajednice, raspored hrvatskih i bošnjačkih vojnih elemenata, vrlo slab odziv na opštu regrutaciju, UDBA-ška tradicija regrutovanja kriminalaca za atentate i slično, i naravno želja da se negira realnost rata. (Sećamo se da rata, formalno, nije bilo – kao što Bagdad negira da postoji rat sa Islamskog državom, ili Abudža sa Boko Haramom). Nije to samo stotine ljudi iz kriminalnih krugova koji su uz prećutno odobrenje vlasti išli kao raznorazni "dobrovoljci" da pljačkaju. Važnije od toga je odluka vrha države da se masovne švercerske operacije sprovode uz pomoć mafijaških krugova (što, uzgred, nije bilo neophodno), i da se kriminalne paravojne grupacije koriste kao de fakto sredstvo etničkog čišćenja (što, uzgred, nije uspelo). Istoričar Vladimir Petrović u svojoj brilijantnoj knjizi, Etničko Čišćenje: Geneza Koncepta, verno opisuje patološku prirodu tog razmišljanja.

Da li se oružane snage kojima je komandovao Željko Ražnatović Arkan mogu kvalifikovati kao eksponenti organizovanog kriminala?

Svakako. Da je preživeo, Ražnatović bi danas verovatno bio srpski Sedat Peker (veteran turskog podzemlja – prim. aut.). Ovako mrtav, on služi kao jedan kulturološki mit "narodnog bandita," kako je Erik Hobzbaum to nazvao. Ta romantizacija psihopata, ta ideologija "robinhudizma" i glorifikacija gangstera je odličan primer trijumfa kriminala u pop kulturi. Društva kao naša nažalost boluju od tih bajki, koje isključivo štete najsiromašnije i najugroženije među nama.

A Legija i "crvene beretke"?

Mislim da je korektno razumeti 12. mart kao neuspeli mafijaški puč. Same Crvene Beretke su bile hibridne, ali takozvani surčinsko-zemunski klan svakako nazivam "mafijom u uniformama," prateći jednog stručnjaka za turski organizovani kriminal. Ulemek je naša farsična verzija Alatina Ćakaćija, turskog službenog mafijaša. A "crvene beretke" su kao Sivi Vukovi, paravojna gangsterska formacija koja je izmakla kontroli. Jedina razlika je što je Turska država, ma kakva je, prošla kroz katarzičan proces takozvane "Afere Suzurluk." Preko deset godina raznih suđenja, parlamentarnih komisija, istraživačkih odbora, agresivnog novinarstva, itd. je raskrinkalo desetine visokih državnih funkcionera (uključujući i sam vrh, premijera), Turska je pohapsila ne samo mafijaše nego i njihove zaštitnike iz bezbednosnih službi, i proizvelo stotine hiljada stranica detalja o korupciji i kriminalu unutar države. Kod nas je akcija "Sablja," po mnogo čemu zavidna, ipak bila nedovršena operacija. Velika je sramota što Srbija nije u stanju da raščisti kontekst u kome je organizovana operacija "Stop Hagu", kako ju je Ulemek krstio.

Da li je Srbija, kada je u pitanju Kosovo, raskinula veze sa organizovanim kriminalom? Mnogi povezuju srpsku državu i aktivnosti "kontroverznih biznismena" sa Kosova poput Zvonka Veselinovića ili Milana Radoičića?

Koristiti taj termin za takve ličnosti nije samo uvreda za biznismene. To je uvreda za kontroverzne ljude. U literaturi se to zovu "etnički oportunisti."

Očigledno je da ova gospoda imaju izraženu sposobnost snalažljivosti. Nešto jaču od njihovog patriotizma. Oni podsećaju na likove kao što su braća Tedejev iz Južne Osetije ili Mohamed Bazi iz Gambije, ili čak donekle i na Rinata Ahmetova iz Donbasa, mada to verovatno precenjuje njihove sposobnosti. Odlika takvih ljudi je da pod plaštom patriotske samoodbrane dobijaju prednosti u separatističkim kontekstima koje nikada u normalnim uslovima ne bi imali. Tamo gde su granice sporne, jurisdikcije nejasne, države korumpirane, etničke tenzije visoke, tu se preduzimljivost, koja bi inače bila kriminalna, nagrađuje i štiti. Po tom pitanju, Srbija uopšte nije abnormalna niti originalna. Moć takvih ljudi je cena koju plaća svaka država koja ne ume transparentnom i kredibilnom politikom da nudi rešenja svom stanovništvu. Oni su simptom, ne uzrok, korumpiranosti i nesposobnosti politike Beograda prema Kosovu.

Jedno pitanje. Od Rambujea do danas je desetine miliona evra otišlo na finansiranje preživljavanja srpskog stanovništva i ustanova na Kosovu. Koji deo tog novca je završio gde je trebalo?

Koliki je realni uticaj organizovanog kriminala, sa jedne i sa druge strane, kad su u pitanju pregovori o Kosovu?

Ne znamo za direktan uticaj, to će možda neki hrabri uzbunjivač nekada da nam dokumentuje ako postoji. Ali indirektan uticaj svakako imaju. Najveći korak koji bi Beograd i Priština mogli da naprave da pojačaju sopstveni položaj u pregovorima je da dekriminalizuju sopstvene (para)državne aparate i da dovedu nivo sistemske korupcije na podnošljivi minimum. To bi povećalo njihov kredibilitet, njihove mogućnosti, kao i njihovu opasnost po drugu stranu.

Zašto onda Srbija i Kosovo to ne urade?

Plašim se da postoji prećutni dogovor dva rukovodstva da bi zajednička antikorupcijska, antišvercerska i anti-mafijaška politika ugrozila stabilnost dveju nacionalističkih vlasti. Još gore, i Amerika i Evropa aktivno izbegavaju ta pitanja. Dokle god to ne dođe na dnevni red, pregovori će služiti i Beogradu i Prištini kao snažan alibi za nekompetentnost i autoritarizam, a međunarodnoj zajednici kao još jedan "dokaz" da se sa plemenskim primitivcima mora postupati silom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---