Una

Šta je bilo prvo, ko će se setiti posle toliko godina? Gugl pomaže, na početku ipak beše knjiga, što je i logično, u ranoj mladosti su se iskustva i slike u glavi skupljali mahom iz literature. Kaporova Una izašla je ‘81.

"Una? Odakle vam to ime?", pita profesor Mišel Babić studentkinju koja je došla da ga intervjuiše. "Otac mi je rođen na Uni." – "Una...", ponovi profesor zamišljeno. "Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Una O’Nil, žena Čarlija Čaplina, ćerka starog Judžina O’Nila, dramskog pisca i pijanca..."

Prva lutanja su počela mnogo kasnije. Brzim preko Bosne, na putu odnekud za negde, u doba kada je sam put bio bar podjednako važan i uzbudljiv kao i cilj. Kondukter je otvorio vrata kupea, upalio svetlo i zatražio kartu. Pospani putnik je pružio režijsku (legitimaciju za povlašćenu vožnju onih iz železničarskih porodica) i bacio pogled kroz prozor. "Je li ti nešto Milinko Turudić?" – "Stric." – "Kaži mu da ga je pozdravio Mehmed, zajedno smo bili u železničarskoj školi. Evo ti režijska, nisam ti udario pečat, ako naiđe kontrola, kaži da si naš i da si tek ušao." – "Hvala, a gde smo?" – "Prošli smo Bihać." – "Koja je ovo reka napolju?" – "Una."

Ugasio je svetlo, a ja sam se prilepio uz staklo. Pod punim mesecom, prateći prugu, preko stenja su prštali slapovi svih postojećih nijansi tamnozelenog, pa se prelivali i u ravnici utapali u crne šume pored obala.

Ima jedna pesma Karla Sandberga: "Sećam se", reče nežna crnkinja svom već prosedom sinu, "sećam se kad si bio još samo divan sjaj u očima tvog oca." Daleko je bilo još do tog sjaja u očima, ali sam negde pred zoru obećao sebi da će mi se ćerka, ako je ikada budem imao, zvati Una.

I bio je posle rat, i pošto sam u rano proleće ‘96. prošao kroz mrtvu i spaljenu Posavinu od Bijeljine do Bosanskog Broda da bih otišao na grob prijatelja, nisam više poželeo da idem brzim preko Bosne, ne bi bilo isto.

Mnogo godina kasnije došla je ćerka, pa druga, ali o imenima dece se odlučuje zajednički, a Anđela i Tijana je baš nekako pristajalo uz njih dve, i nije mi bilo žao neispunjenog obećanja sebi.

Ovog januara, neki hitan posao se namestio u Bihaću. Sve do Banja Luke vraćale su se slike iz one ‘96. Ne samo zato što su putevi bili pusti (sada, srećom, jer su praznici još trajali), nego što se pored tih puteva još crne spaljeni kosturi kuća, kao da se niko i ne trudi da izbriše gadna sećanja tako što će ih ukloniti. Izgrađene su, naravno, pored njih nove, u mraku svetle i novopodignute džamije i obe vrste crkava, kako u kom selu, koje valjda obeležavaju teritoriju; ni putevi nisu više izrovani, samo što se njima kreću neki novi nevoljnici.

Jutro je, u autobusu ka Bihaću su još samo dvojica tamnoputih mladića umotanih u ćebad. Na nevidljivoj kantonskoj granici, u Bosanskoj Otoci, policajci ulaze u autobus. "Pasport." – "No pasport, Bangladeš." – "Aut." – "Bihać, hospital." – "No pasport, no Bihać. Aut." I onda sam u autobusu, pored Une.

Uglavnom je bolje ne vraćati se fascinacijama iz mladosti, nego ih ostaviti zamrznute u sećanju. Jer mnogo kasnije, neke knjige i filmovi možda će izgledati banalni, planine će biti manje, boje bleđe. Ali, ponekad vredi vratiti se.

Drveće je bilo golo od zime, crna i siva su senčile brda, ali je Una bila ista. I one hiljade nijansi zelene su bile iste, i osećaj nestvarne lepote od koga se toplina širila glavom i brisala ružne slike bio je isti. U Bosanskoj Krupi ušla je neka mala i izašla na sledećoj stanici. Nahranjena snegovima, reka je grlila drveće po obalama, a negde iznutra Arsen je pevao: "Uuunaaa..."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---