Proza >

Otpakivanje kutija sećanja

ivan milenković

V. G. Zebald: Vrtoglavica; s nemačkog prevela Spomenka Krajčević; Plato, Beograd 2020.

Zbirku pripovedaka Vrtoglavica (ako je uopšte reč o pripovetkama) Vinfrid Georg Zebald objavljuje 1990. godine, dve godine pre Emigranata, pet godina pre Saturnovih prstenova i jedanaest godina pre remek-dela Austerlic. I već je sve tu. Odnosno, nema ničeg, a ipak sve je tu.

U prvoj celini "Bejl ili čudo ljubavi", koja se koleba između eseja i pripovetke, Zebald ide tragom zapisa Anrija Bejla Stendala. Tekst započinje svedočanstvom o Napoleonovom pohodu na Italiju 1800. godine kada je sedamnaestogodišnji Stendal, zajedno s 36 hiljada francuskih vojnika, prešao prevoj San Bernar na Alpima, što se, do tada, smatralo nemogućim poduhvatom, a potom slede iscrpni opisi mesta i gradova kroz koje vojska prolazi i u kojima se zadržava, sve do ulaska u Milano. Uprkos tom i takvom početku, tema nije rat nego pouzdanost i varljivost sećanja. U trenutku kada piše o pohodu na Italiju, a potom i o svom životu posle pohoda, piscu knjige O ljubavi su 53 godine te on iz sećanja izvlači najjače i najupečatljivije slike, ali ne samo što je reč o svojevrsnom izboru iz sećanja, već su i same te slike, u koje Stendal ne sumnja, ponekad veoma sumnjive, pa je čak pitanje da li se to o čemu Stendal piše uopšte dogodilo. Zebald, dakle, obavlja neku vrstu detektivske potrage na osnovu materijalnih pokazatelja, proverava podatke iz Stendalove autobiografije sa drugim njegovim zapisima i drugim izvorima, te pravi paralelnu biografiju velikog pisca, tamna mesta popunjavajući logikom ili maštom. Posebno je, međutim, privlačno to što se i sam Stendal poigrava slikama na onaj način na koji to radi i Zebald – recimo, tek posle rata Stendal će krenuti da opsesivno obilazi bojišta, onako, otprilike, kako će se i Zebaldov Austerlic zainteresovati za bitku kod Austerlica – te dobijamo igru u kojoj se slike i događaji kriju u drugim slikama i drugim događajima, kao da su se nalazili u nekakvim kutijama koje je, pripovedačkim umećem, trebalo otvoriti kako bismo i tu otkrili druge kutije koje opet valja otpakovati kako bismo... A onda, od ulaska u Milano, gde će, prirodno, da fasuje gonoreju, do kraja Stendalovog života – žene. Ovde je dovoljno reći da je strast prema ženama umela da dovede do teških fizičkih kvarova (o psihičkim ni da ne govorimo) ili do sumanutog ponašanja, što Zebald pomno beleži i spliće svoju priču sa Stendalovom pričom, a događaje i znake tumači na takav način da se ovaj esej-pripovetka čita s apetitom i grozničavo.

Druga pripovetka All’estero ("U inostranstvu") donosi nam najboljeg Zebalda, pisca koji je u stanju da na stotinak stranica rastegne priču koju je nemoguće prepričati jer se u njoj ne događa ništa, osim što se ruši tavanica. U lošem periodu svog života pripovedač dolazi u Beč gde bez obaveza i bez cilja baza ulicama tog lepog grada, ali ne pronalazi olakšanje. (O uzrocima loše volje ne znamo ništa, niti ćemo saznati. Psihologija, naime, ne zanima Zebalda.) Uspeva, ipak, da obiđe pesnika Ernsta Herbeka – u Campo santo posvetiće mu lep esej – koji živi u ustanovi otvorenog tipa za ljude s psihičkim smetnjama i da od njihovog mučnog i zamornog susreta, u kojem jedva da su progovorili, napravi malo čudo. Potom odlazi u Veneciju, ali jedva da izlazi iz hotelske sobe i dok opisuje čuveno Kazanovino bekstvo iz Duždeve palate, mrzovolja ga i dalje pritiska. Potom putuje u Veronu gde pomno posmatra Pizanelovu fresku u crkvi Santa Anastazija, ali ni to mu ne popravlja raspoloženje, barem ne zadugo. Iz Verone ide u Rivu tragom Franca Kafke i tu doživljava sasvim zebaldovsku epizodu koja čitaoca izbacuje iz koloseka: u jednom dečaku prepoznaje frapantnu sličnost s Kafkom, što će razbuktati njegovu maštu, te će pomisliti da je Kafka, s obzirom na to da je voleo žene, ostavio potomstvo u Italiji. Potom, kao žrtva džeparoša, ostaje bez dokumenata što će mu iskomplikovati život, nekoliko dana provedi na jezeru Garda u malom pansionu s puno Nemaca koji mu se gade, da bi se, i dalje sumornog raspoloženja, vratio u Beč. Ništa, dakle, spektakularno, osim čitave hrpe začudnih detalja i običnih susreta koji, pod Zebaldovim perom, postaju krajnje neobični. Sve vreme pripovedač tekst podgrađuje fotografijama, isečcima iz novina, putnim kartama, jelovnicima, računima, kao da hoće dodatno da nas ubedi kako je sve to o čemu piše – istina. Kao da ni sam ne veruje dovoljno u književnu istinu i kao da mu je potrebno još nešto iz repertoara policijske istrage, recimo, ili dokazi koji se podnose na sudu, kako bi se čitalac uverio da on, pisac, ne izmišlja. Privlačnost Zebaldovog pisanja je, osim u uravnoteženoj, elegantnoj rečenici nepokolebljivog ritma – koju nam virtuozno prenosi prevoditeljka Spomenka Krajčević – upravo u motivima potrage, na onaj način na koji, recimo, Prust traga za izgubljenim vremenom (a zapravo za sećanjem i nekakvom istinom), ili, još više, onako kako to radi Havijer Serkas u svojim romanima u kojima pripovedač uvek traga za nekim ili nečim. (Zamislimo samo kakva bi se fantastična knjiga mogla napisati na uporednom čitanju Prusta, Zebalda i Serkasa...) Vrhunac detektivskog posla Zebald će ostvariti u svom Austerlicu, a priča U inostranstvu svojevrsna je mapa onoga što će na jedan, drugi ili treći način Zebald opsesivno da radi čitavog života: da traga i tumači znake. Zbog toga Zebaldov pripovedač i jeste neka vrsta sledbenika Šerloka Holmsa, s tim što ne traga za ubicama nego, mnogo ambicioznije, za istinom sećanja. Nema kod Zebalda psihologije, niti uživljavanja u sudbine junaka. Tu su samo pripovedačevo ja i znaci, ono što čuje i vidi, bez ikakvih psiholoških nijansi: računa se ono što je rečeno i učinjeno, ono što ostavlja znak (Đoto ostavlja freske, dakle, znake koje valja tumačiti; psihički nestabilni pesnik Ernst Herbek piše pesme koje valja tumačiti: pesme, dakle, ne njegovo psihičko stanje).

Treća priča Dr K. putuje u Rivu na lečenje kupanjem potraga je za Kafkom, odnosno za jednom epizodom iz Kafkinog života o kojoj postoji nekoliko šturih podataka i to je, možda, najmanje zebaldovska priča od svega što je pre, a naročito posle napisao, jer Zebald ulazi u glavu dr K. i pripoveda iz njegove perspektive. Da je, ipak, reč o nečemu izuzetnom, postaje jasno kada shvatimo da tamna mesta, dakle, mesta o kojima nema tekstualnog pokrića ili svedočanstava, pisac popunjava likovima i epizodama iz Kafkinih priča, a lovac Grahus je, primetićemo, tu najzastupljeniji. Najzad, četvrta priča Il ritorno in patria... ("Povratak u domovinu") dovodi pripovedača u njegovo rodno mesto, nemačku varoš u kojoj, sada, pokušava da se izbori sa sopstvenim uspomenama, tragajući za materijalnim dokazima, da bi se, na jednom mitskom tavanu iz njegovog detinjstva, tavanu na koji mu je bilo zabranjeno da se popne, otkrila jedna velika tajna o lovcu koji se, doduše, nije zvao Grahus, ali kao da jeste.

Zebald je veliki majstor autofikcije, koji je teoriji književnosti (kao i čitaocima, uostalom) zadao ne mali zadatak: da shvate, naime – i teoretičari i čitaoci – šta se to, kog đavola, dogodilo u književnosti, kakvu je to alhemijsku formulu pronašao Zebald da ni od čega, doslovno ni od čega, pravi književnost koja ostavlja bez daha.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST