In Memoriam – Ksenija Dragunska (1965–2021) >

Duh, opojan i nežan

Ksenija kao da nije pisala, već kao da je slikala rečima. Kao na platnima poentiliste Žorža Sera, iz tačkica, mrljica, obojenih tufnica, u njenim dramama oblikovala se neobična, fantazmagorična, a opet stvarna, smešna, setna, nelogično-logična slika zemlje u kojoj je rođena i koju je volela

Četvrtak 3. jun, rano popodne. Stiže mi viber poruka. Fotografija. Otvaram je; čupavi žuti mačak opružio se na grani jele, prednje šape mu vise, kao krzno oko vrata neke starovremske dame. Ispod poruka: "Ljonjka ulovio poljskog miša, nevaljalac, uživa." Ksenija Dragunska. Samo ona, niko drugi, može da mi pošalje sliku mačka, hiljadama kilometara udaljenog od Beograda, bez ikakvog suvišnog komentara, zna da ću razumeti njenu poruku. Tamo je, u svojoj dači u šumama Novgorodske oblasti, kraj reke, sama sa Ljonjkom, dobro im je, Ljonjka juri poljske miševe i svađa se sa vevericama, ona piše.

Sreda 9. jun, veče. Poruka. Ksenija. "Golubiću, da ti pošaljem novu dramu? O kneginji Jelisaveti Fjodorovnoj?" "Šalji, naravno, Ksjuša." "Evo, samo da je još malo doteram. U septembru bih došla u Beograd, pa malo u Crnu Goru, uželela sam se mora. Potpisala sam apel protiv nasilja u Belorusiji, znam da ti voliš te apele." Smajli. Na kraju fotografija. Ljonjka sedi na tremu i čeznutljivo gleda detlića koji je sleteo na ogradu.

Prolaze dani i nedelje. Drama ne stiže.

Četvrtak 1. jul, prepodne. Zvoni mobilni. Vasilka iz Sofije. "Novice, znaš li nešto, čujem da je Ksenija u bolnici?" Zovem Moskvu, Vagapovu. Ne zna. Zovem Varšavu, Malgožatu. Ne javlja se. Nakon sat zvoni telefon. Koljada, iz Jekaterinburga. "Novice, umrla je Ksenija." Ćutimo.

Ksenija Dragunska je rođena u Moskvi, njen otac Viktor Dragunski bio je jedan od najpopularnijih dečijih pisaca u SSSR-u. Po njegovim pričama, koje su bile i ostale deo školske lektire, rađene su predstave, snimani filmovi, igrani i crtani. Živeli su u centru Moskve, u kitnjastoj zgradi u stilu staljinske pseudogotike, namenjenoj sovjetskoj kulturnoj eliti. Pričala mi je kako su, dok je bila devojčica i tinejdžerka, kod njih dolazili Šostakovič, Ljubimov, Vampilov, Sergej Mihalkov, Šnitke, mladi Visocki, Roždestvenski i mnogi drugi pisci, pesnici, slikari, glumci. Cena privilegija Brežnjevljeve epohe bila je prilično visoka. Čitav stan je bio ozvučen, telefon prisluškivan, u prizemlju je sedeo domar koji je uredno i neskriveno vodio evidenciju o tome ko, koga i kada posećuje. Kada bi roditelji i njihovi gosti odlučili da popričaju o temama o kojima se tada samo šaputalo, odlazili bi u kuhinjicu, puštali vodu iz slavina, pojačali radio "do daske" i u pola glasa razmenjivali informacije.

Dragunska je već sredinom osamdesetih godina prošlog veka svojim dramama skrenula pažnju ne samo ruskih, već i evropskih pozorišta. Naravno, prvi su bili Nemci, koji su oduvek imali sluha za ruske i slovenske moderne pisce. Njena drama Oktobarska deca prevedena je na nemački i izvođena u toj zemlji. Usledile su drame Kradljivac jabuka, Piti, pevati, plakati, Tajna ruskog kamambera, Riđa drama, Osećaj brade, Vrteška na vetru... Ksenija je govorila i pisala na engleskom gotovo kao na ruskom, često su je pozivali u Ameriku, Evropu, držala je predavanja o savremenoj ruskoj drami, promovisala mlade pisce, spajala, povezivala, pomagala. Njene drame su prevođene, javno čitane i igrane od Los Anđelesa, preko Edinburga, Liona, Berlina, Beograda, Sofije, Rige, Moskve, sve do Ulan Batora i Seula. Igraju se svuda, na raznim mestima, u raznim pozorištima, od studentskih, amaterskih, "podrumskih", neformalnih, od pozorišnih radionica do velikih, uglednih, državnih, akademskih teatara. Kako to objasniti? Ksenija kao da nije pisala, već kao da je slikala rečima. Kao na platnima poentiliste Žorža Sera, iz tačkica, mrljica, obojenih tufnica, u Ksenijim dramama oblikovala se neobična, fantazmagorična, a opet stvarna, smešna, setna, nelogično-logična slika zemlje u kojoj je rođena i koju je volela. U njenim dramama, u močvarama još uvek žive čudovišta, kneževi nose u ruci svoje odrubljene glave, stolovi govore, psi i mačke razmišljaju britkije od ljudi, a ljudi, ljudi, oni pokušavaju da skupe, da saberu, da sačuvaju, da zaštite one ostatke ljubavi, sreće, čovečnosti, empatije, pamćenja i nade…. Nije to lako u vremenima zlatoustih tirana, hipertofiranih samodržaca, plačljivih dželata. Naoko fantastične, humorne, Ksenijine drame su realnije i istinitije od tomova "ozbiljnih" knjiga istoričara, sociologa, politikologa. Slika sveta brojgelovski potresna, zastrašujuća, privlačna i smešna u isti mah. U Ksenijinim dramama, u samom jezgru ljudske tragedije buja klica nade, a u srcu radosti niče seme propasti. Baš kao i u našim životima. I zato su, verovatno, njene drame, obojene specifično ruskim koloritom, atmosferom, aluzijama i direktnim citatima, svima razumljive i bliske.

Ksenija je volela Beograd, podsećao je, naročito uličice donjeg Dorćola i Kalenića, na Moskvu njene mladosti. U poslednjoj godini pre korona-ere planirala je da kupi u Beogradu stančić, u kome bi, tokom dugih i napornih moskovskih zima, pisala i družila se sa malim ali odanim krugom beogradskih prijatelja…

Subota 3. jul, veče. Kada je poslednji put bila kod mene, Ksenija je zaboravila svoj parfem. Staklena bočica parfema, boje višnje. Otvaram je. Rusi za parfem kažu "duhi". Zažmurim. Ksenijin duh, opojan i nežan, svuda oko mene.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---