Night Bus

Sedma umetnost >

Krvoproliće u noćnom autobusu

Na upravo uživo završenom Animafestu u Zagrebu bilo je minglovanja i, naravno, filmova za sve gušte

Okoreli zaljubljenici u autorski animirani film i animafestivalčenje (raritetna forma minglanja među posvećenicima) kao i sami režiseri, producenti, distributeri, studenti animacije, jedva su dočekali trideset prvi Animafest u Zagrebu, koji je i ove godine išao uživo, uprkos pandemiji, jedan od retkih na globalnom nivou. A bome, vredelo je sleteti u Agram u drugoj sedmici lipnja, bez obzira na briseve koje smo morali raditi po dolasku i povratku doma i svim kovid formularima koje smo morali popunjavati. Animafest, jedan od najstarijih svetski renomiranih festivala posvećenih sedmoj umetnosti (samo je onaj u gradiću Ansi, u francuskom Pijemontu, stariji) i ove je godine, uprkos kovidu, ugostio više od 160 gostiju iz inostranstva. Iako se zeleni Zagreb još nije sasvim oporavio od skorašnjeg zemljotresa (podosta novca otišlo je na saniranje štete), organizatori festivala, koji oduvek zavisi od gradskog budžeta, uspeli su uprkos svemu da realizuju odličan festival i sve glavne i prateće programe utkali u zgusnutu agendu.

O PROTEKLOJ MLADOSTI

U Studentskom centru, pulsirajućem srcu festivala, održane su projekcije svih takmičarskih kategorija, kao i u zatvorenom i otvorenom kinu Tuškanac. Retro kino dvorana Studentskog centra je, iako bez rashladnih uređaja, redovno bila krcata – istrajavalo se, dišući na škrge, ispod maski, a sve to zbog vrhunske programske selekcije, u svim takmičarskim kategorijama. Bilo je tu filmova za sve gušte: od klasičnih, dobro tehnički upakovanih, sa funkcionalnim narativom, do crnohumornih, i apstraktnih, i LGBT, i hermetičnih, i pesničkih, i neodada i ekspresionističkih, u 2D, i 3D, i stop motion, u raznim kombinovanim tehnikama – jer, putevi animacije su beskrajni. Svake godine je sve više odličnih režiserki, marljivih, strpljivih, istrajnih, koje imaju što reći i koje umeju to pretočiti u ovaj medij (ove godine su nagrađene dve mlade režiserke, Hrvatica Lucija Mrzljak i Iranka Mabube Kalae). Gran pri je, međutim, otišao u Tajvan, u ruke mladog nezavisnog režisera Džoa Hsieha, koji nas je dramaturški vešto izvedenim splatter trilerom Noćni autobus uvukao u misteriozne odnose glavnih aktera – putnika autobusa koji su, pred kraj noćne vožnje kroz ugodan morski pejsaž obasjan mesečinom, kulminirali u masovnom krvoproliću.

Fino iznenađenje je bio film Četvrti zid (crtež na filmskoj traci, 2D animacija, stop animacija) sveže diplomirane Iranke Mabube Kalaee, koji na specifičan način propituje koncept prostora u animiranom filmu, koristeći jednu ličnu porodičnu neugodnost za potku – bekstvo mlađeg brata od kuće. Te je tako samozatajna Kalaee odnela u Teheran nagradu "Zlatko Grgić" za najbolji prvi film napravljen izvan obrazovne institucije. Francuski film Maalbeek, vizuelno najekspresivniji u segmentima u kojima glavna junakinja, preživevši teroristički napad na stanici Maalbeek u Brislu, pokušava da izvuče iz sećanja taj trenutak iz sopstvene podsvesti, dobio je nagradu "Zlatni Zagreb". Iako sam navijala da Gran pri u kategoriji za dugometražni film odnese Marijus Vilćinski, čiji mi se dirljivi film Uništi to i odlazi iz ovog grada u srce urezao još prošle godine na onlajn Ansi festivalu (poetičan, melanholičan film o protekloj mladosti u jednoj odurno-sivoj poljskoj varošici propraćen odličnom autentičnom blues muzikom), nisam bila razočarana ni odlukom žirija da nagradu dodeli filmu Nos ili zavera odmetnika veterana ruske animacije Andreja Hržanovskog, koji je tih dana ležao u moskovskoj bolnici, bolestan od kovida.

ČOVEK-RODA I DOMAĆICA

Legendarnoj engleskoj režiserki Džoani Kvin koja je, nakon duge stanke, nanovo potvrdila majstorstvo u klasično crtanoj animaciji u filmu Umetnička posla, u karambolskom ritmu jednog segmenta životne priče isfrustrirane junakinje Beril, nije pripala nijedna nagrada. Slično se desilo i pre par godina portugalskoj režiserki afirmisanog statusa Regini Pesoa, koja u Zagrebu nije bila nagrađena ali je, nedugo zatim, u Ansiju dobila lovor, što se ove godine desilo i samoj Kvinovoj. Publika, ta nedefinisana masa koja ima mogućnost da odabere svoj omiljeni film, ove godine glasala je za brilijatni estonsko-hrvatski film Roda u korežiji Lucije Mrzljak i Mortena Tšinakova. Realizovan u najboljoj tradiciji estonske škole animacije, ova apsurdno-komična ljubavna priča između čoveka-rode i uparložene domaćice odnela je i posebno priznanje u konkurenciji za najbolji hrvatski film.

U studentskoj konkurenciji žiri je nagradio potresni stop motion poljski film Ovde sam Julije Orlik o poslednjim danima iz hronike najavljene smrti jedne majke i supruge, iako je estonski Soba sa pogledom na more Leonida Šmelkova, kratki traktat o neuzvraćenoj ljubavi, mogao dobiti nagradu ex-aequo.

Ralfu Bakšiju, korifeju američkog dugometražnog animiranog filma za odrasle, čijim je škakljivim, politički nekorektnim i ponekim X-rated ostvarenjima iz ranih sedamdesetih (Fritz the Cat, Heavy Traffic, Coonskin, American Pop) dobrano zadojen i sam Kventin Tarantino, dodeljena je Nagrada za životno delo. Kako je u poodmaklim godinama, Bakši nije došao na festival, ali se odazvao pozivu na zoom konferenciju, na kojoj je nadahnuto pričao o milijardi problema sa kojima se susretao dok je pokušavao da nađe finansijske podrške za svoje autsajderske filmske vizije u vreme (koje, ajme, još traje) Dizni monopola u holivudskoj crtanofilmskoj industriji. Nepotkupljivi vizionar Bakši, koji je neviđenom upornošću i radinošću uspeo da tokom sedamdesetih napravi čak pet dugometražnih nezavisnih filmova, izjavio je: "Ha, ha, niski budžet je oduvek bio moje drugo ime."

Kategorija VR animacija, sa devet stimulativno različitih projekata, probudila je kod potpisnika ovih redova detinju radost i ushićenje uranjanjem u animirane pokretne slike, sa mogućnošću interakcije, a najčešće u ulozi neke vrste obligatornog voajera. Tehnološki gledano, ova nova vrsta animacije još uvek je u povoju: korisniku zasmetaju teške naočari i kablovi kojima je privezan za kompjuter koji generira predočenu realnost, što umnogome utiče na potpuno uživljavanje u virtualno izmaštani svet. Mnogima je, međutim, već neko vreme jasno da će ova tehnologija uskoro moći da ponudi publici potpuno novi sinemaskopski doživljaj, a videćemo koliko će ingenioznosti ubuduće pokaziti autori VR sa softverima koji su im trenutno na raspolaganju, kako se doživljaj ne bi sveo samo na puki voajerizam. Žiri je u ovoj konkurenciji prvu nagradu dodelio interaktivnom VR ostvarenju Otavamure, žovijalno-želatinozno erotičnom svetu mlade japanske režiserke Joriko Mizuširi, dok je posebno priznanje otišlo u Kjoto, režiseru Džonatanu Hagardu za virtualno ostvarenje Zamene, koje nas vodi kroz urbane i kulturne transformacije izmišljene četvrti u Džakarti, iz perspektive jedne obične indonežanske porodice. A zastao mi je dah u trenutku kada je devojčica iz filma zastala i radoznalo počela da pilji u mene. Zapravo, bilo mi je neprijatno, te sam sklonila pogled za 180 stepeni i shvatila da je u međuvremenu jedna utrina ustupila mesto hramu.

Gotovo dve pandemijske godine za nama nisu mnogo uticale na proizvodni bilans pregaoca autorske animacije (u velikom natjecanju samo je jedan crno-beli film obradio temu kovida u posleponoćnoj Varšavi, u režiji osobenjaka Tomeka Popakula), koji su neometano radili na svojim filmovima u osami neke prostorije uz uobičajenu apsolutnu posvećenost i strpljenje. Sudeći po tematici odabranih filmova za Animafest 2021 (eros, tanatos, splin, reminiscencije, emocije, društvena i ekološka kritika), mnogi režiseri animirane forme izmaštali su i realizovali svoje svetove, u konačnici, uz nešto humora i uz velike doze apsurda, a takva su nam vremena, nihil sub sole novum.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---