Večnost >

Bajke su u modi

sonja ćirić

Prisutne su još od prvih čovekovih baklji i izvesno je da će još dugo biti omiljene, bilo da se čitaju, slušaju, gledaju ili igraju kao video-igrice

Stare priče su i danas važne – glasi poruka na naslovnoj strani knjige Barbara, Kata i dva čuda jedna Rastislava Durmana. Knjiga je o, lako je naslutiti, onom zanemarenom običaju pričanja priča s kolena na koleno i svemu ostalom što ide uz to, a sve se dešava na salašu, između bake i unuke i guske koja se zove isto kao unuka. Njen izdavač "Laguna" preporučuje je školarcima od 7 do 12 godina.

Da li njih zanimaju stare priče?

S obzirom da su bajke deo civilizacijskog nasleđa i da su važne, Rastislav Durman smatra da je ovakva bojazan nepotrebna. "Bajke, priče i ostalo kolektivno stvaralaštvo nisu neatraktivni čitaocima, pre svega deci – pod uslovom da se ponude na pravi način, na primer na jeziku koji im je blizak. Pri tome ne mislim da taj jezik mora na silu da bude prilagođen govoru trenutka, da sadrži sleng i slično, dovoljno je da bude razumljiv. Srpske narodne priče na jeziku na kome ih je objavio Vuk Karadžić teško su razumljive i odraslom čitaocu. Nevena Simin je pre neku godinu objavila knjigu Baš Čelik i druge bajke u prevodu sa srpskog na srpski gde je dvadesetak bajki ponovo ispričano ali bez arhaizama, sa sintaksom koja je bliža govornom jeziku i rezultat je bio sjajan, deca koja u susretu sa originalom nisu razumela o čemu se tu zapravo radi, odmah su reagovala i prihvatila tekst. Kolektivna pripovedna literatura bavi se arhetipovima i deca prepoznaju obrasce i identifikuju se sa njima, bez obzira što mesto radnje nije iza sedam gora i iza sedam mora, nego ovde, odmah pored. U Barbari, Kati i dva čuda jedna imamo, na primer, srpsku narodnu priču Ne može se svetu ugoditi, u kojoj čovek i njegov sin nailaze na neodobravanje javnosti kako god da putuju i koriste magarca kao prevozno sredstvo. Šta bi bio ekvivalent obrasca danas? Recimo, situacija u kojoj devojčica ne zna kako da izabere ‘ring ton’ za svoj mobilni telefon jer se uvek nađe neko kome se on neće dopasti."

Knjiga o baka Kati i njenoj Barbari nastala je po Durmanovoj televizijskoj lutkarskoj seriji, tako da je prijemčljivost bajki i priča kod dece već proverena. "S obzirom da priče koje smo izabrali nisu poznate iz lektire ili filmske obrade, kreirali smo, na primer, situaciju gde postoji sukob između bake i Barbare, pa tako izazvali interesovanje čitaoca i narodne priče su jednostavno ‘sele’ u taj okvir i postale deo jedne druge priče. Na taj način su deca prihvatila priče koje im možda inače ne bi bile interesantne."

Pepeljugu koju većina poznaje je ona koju su napisala braća Grim ili ona iz Diznijevog animiranog filma, ali ta bajka postoji u više stotina verzija, podseća Durman. "Mislilo se da je najstarija zabeležena ona starogrčka Rodiopis, ali se posle pojavila i starija, staroegipatska. Ko zna kada je prvi put ispričana priča o devojci koja se dobro udala zato što je izgubila cipelicu, što postavlja marginu od još nekoliko hiljada godina pošto se prva prava obuća pojavila negde oko pet hiljada godina pre naše ere. Uspavana lepotica zabeležena je samo u Italiji u šest verzija, a isto toliko Francuzi imaju varijanti Lepotice i zveri. Bajke su vekovima trajale kao deo usmene književnosti, onda ih je neko zapisao (među ostalima Šarl Pero, braća Grim, Vuk Karadžić, Karel Jaromir Eben), pri čemu su se jedni trudili da zapis bude što sličniji originalu kazivača, dok su ih drugi ponovo pisali da bi priča bila onakva kakva je, po njima, trebalo da bude."

Ovi drugi su preteče sadašnjih, bukvalno rečeno, obrađivača starih priča, autora bajki, poput Oskara Vajlda čiji Srećni princ u javnosti ima status narodne umotvorine, isto kao i Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola. "Istovremeno, počinje apokrifno poigravanje sa bajkama, javljaju se pisci koji postojećim verzijama nisu zadovoljni i oni ne samo da se pitaju da li je jednom davno bilo baš onako kao što se priča, nego i daju odgovore, pa tako Pepeljugi Debore Andervud nije važno da se uda za princa koliko da postane mehaničar na njegovom kosmičkom brodu, Crvenkapa Korija Švarca nije bespomoćna mala devojčica nego majstor karatea (dočim je vuk vegetarijanac koji vežba jogu), a u Biberčetu Vojislava Karanovića otkriva se kako je zapravo čudovište bilo pobeđeno. Nastaju i nove bajke u kojima zajedno nastupaju junaci starih, pa se kod Džudi Sijera u Kaži istinu, veliki zli vuče osim velikog zlog vuka pojavljuju, između ostalih, Pinokio i Đumbirko, u filmu bi primer bio Šrek gde imamo uz pomenutog Đumbirka i Mačka u čizmama, tri praseta i koga sve ne", kaže Rastislav Durman.

Neki od najstarijih žanrova izašli su iz mode, ep jedva da je preživeo do početka devetnaestog veka, žanrovi koji su danas vrlo popularni nastali su kasnije – roman tek u renesansi postaje ovo što je danas, a bajka je sa čovekom još od prvih vatri. I kako sada stoje stvari, nema nagoveštaja da će od njega ikada otići.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST