DŽOZEF BAJDEN: Predsednik SAD

---

Bajdenova administracija želi da Amerika više liči na stagnantne privrede Zapadne Evrope koje troše 45–50 odsto BDP-a i regulisane su u znatno većoj meri nego američka. Sa inflacijom ili bez nje, cilj nije "ulaganje u infrastrukturu", niti išta od drugih izgovora za ovu gigantsku orgiju državnog trošenja, nego pretvaranje Amerike u Francusku ili Nemačku. Sa svime što uz to u ekonomskom pogledu ide

Džo Bajden je pobedio na predsedničkim izborima sa porukom o povratku normalnosti i dvostranačkom jedinstvu. Glavni razlog njegove prevage nad Donaldom Trampom bilo je uverenje manjine glasača Republikanske stranke da je Tramp opasan šarlatan i pretnja po demokratiju, a Džo Bajden "umerenjak" koji neće drastično talasati stvari i sprovoditi razne revolucionarne ideje njegovih stranačkih kolega i protivnika Bernija Sandersa i Elizabet Voren. Bajdenova kampanja je vrlo vešto i lukavo koristila ovu okolnost i oslanjala se na "srednjeg birača" u svojoj izbornoj strategiji. Trampova kampanja je očajnički i bez mnogo uspeha pokušavala da ga predstavi kao prikrivenog radikala ili, češće, kao marionetu radikalno levičarskog krila Demokratske stranke koji u kampanji možda i priča o umerenosti i pomirenju, ali kad jednom dođe na vlast, sprovodiće njihovu "agendu" – zeleni Nju dil, radikalno povećanje poreza i socijalne države. Ovaj manevar nije uspeo, jer glasači nisu poverovali u njegovu osnovnu premisu.

Ironija prva četiri meseca Bajdenove administracije je u tome što ove kampanjske optužbe Trampovih protiv Bajdena izgledaju znatno uverljivije danas nego u vreme kada su iznošene. Od prvog dana na vlasti, umesto bilo kakve priče o umerenosti i stranačkom pomirenju, Bajdenova administracija je agresivno prionula na posao ostvarivanja većine "radikalno socijalističkih" ideja koje je u kampanji oštro retorički odbacivala. Najdirektniji izraz ovoga je najavljeni federalni budžet za narednu godinu i projekcije ekonomskog rasta, poreskih prihoda i javnog duga za narednu deceniju koje je administracija izdala. Oni pokazuju planirano povećanje obima države koje je apsolutno bez presedana u američkoj istoriji i koje administracija otvoreno planira da finansira zaduživanjem i/ili inflacijom. Ukupan federalni budžet za narednu godinu je projektovan na 7,2 triliona dolara, od čega će polovina biti zaduživanje, povećavajući javni dug u narednih deset godina sa 24 triliona na 39 triliona dolara. Ukupni fiskalni stimulus izglasan za Trampove i Bajdenove adminsitracije iznosio bi oko 8 triliona dolara, pri čemu Bajden planira da potroši preko 6 triliona na sve moguće, od zdravstva, školstva, infrastrukture, subvencija ekološkim firmama, do direktnog deljenja keša stanovništvu, sa različitim izgovorima. To je 10 puta više od Obaminog stimulusa 2009. koji je smatran događajem bez presedana.

Zarad daljeg konteksta, federalna potrošnja je poslednjih decenija bila uglavnom ispod 20 odsto BDP-a, sa izuzetkom finansijske krize 2008–2009. kada je privremeno porasla na oko 24 odsto. Tokom 1990-ih bila je o ko 17 odsto BDP-a, a kasnije retko preko 19 odsto. Tokom 2020. otišla je na preko 32 odsto BDP-a, da bi za narednih deset godina Bajdenova administracija projektovala potrošnju prosečno oko 25 odsto BDP-a i poreske prihode oko 20 odsto BDP-a. To je nivo državne potrošnje koji, kad se zbroji sa budžetima država i lokalnih vlada, približava Ameriku po prvi put u istoriji većini zapadnoevropskih zemalja. Naravno, ukoliko se ovi trendovi održe, to će značiti i približavanje ekonomskim performansama većine tih država.

ETATIZACIJA AMERIČKE EKONOMIJE

Izgovor za ovaj gigantski projekat etatizacije američke ekonomije jeste pandemija kovida i program fiskalnog stimulusa da se pomogne ekonomiji koja se našla u krizi zbog restrikcija uvedenih da se pandemija suzbije. Zanimljiva okolnost vezana za ovo jeste da celokupan projekat direktno protivreči tradicionalnim ekonomskim idejama kojima su Demokratska stranka i levičarski ekonomisti oduvek pravdali privremena povećanja državnih izdataka tj "fiskalne stimuluse". Ti stimulusi se baziraju na idejama ekonomiste J. M. Kejnza koji je tvrdio da u situaciji visoke nezaposlenosti i niskog nivoa privatne potrošnje i investicija država treba da interveniše povećanjem svojih izdataka i da finansira te vanredne izdatke zaduživanjem, a ne porezima (koje čak treba da smanji). Kada se ekonomija oporavi, izdaci treba da budu smanjeni tj. vraćeni na pređašnji nivo.

U našem slučaju, to nije zadovoljeno uopšte. Najpre, vlada ne namerava da smanji bitnije izdatke kad kriza prođe, svakako ne na nivo pre krize. Videli smo da oni planiraju federalnu budžet van recesije veći kao procenat nacionalnog dohotka od Obaminog budžeta 2009. na vrhuncu najveće finansijske i ekonomske krize u poslednjih pola veka. Drugo, nema govora o tome da iko ozbiljno veruje u tradicionalnu kejnzijansku teoriju o "fiskalnom stimulusu" kao opravdanju svega ovoga: u ovom trenutku, stopa nezaposlenosti u SAD je 5,8 odsto, otprilike na nivou na kome je bila 2013, početkom druge Obamine administracije, kada su isti "eksperti" koji danas vape za novim stimulusom opisivali stanje američke ekonomije kao vrlo dobro. Kejnzova teorija, verovali mi u nju ili ne, nikad nije tvrdila da država treba uvek i svuda da pumpa svoju potrošnju: naprotiv, ona kaže da ako se to desi u stanju niske ili brzo opadajuće nezaposlenosti, glavni efekat mera stimulusa biće visoka inflacija, uz skromno ili nikakvo povećanje zaposlenosti. Kada tome dodamo standardni problem odloženog dejstva stimulusa – dok programi koje on finansira dobiju pare, proći će najmanje četiri-pet meseci a dotle ekonomija već može biti u punoj zaposlenosti.

Da su vlasti svesne ovoga i da cinično istrajavaju na sadašnjem kursu svedoči ne samo projekcija trajno povećane državne potrošnje, nego i javnog duga. On je u ovom trenutku preko 100 odsto BDP-a i planira se da do 2031. godine poraste na 117 odsto. Nikad pre u američkoj istoriji ništa slično nije se desilo. Jedini period kad je javni dug kao procenat nacionalnog dohotka premašio 100 odsto bio je tokom Drugog svetskog rata, i to privremeno. Obično se kreće oko 30–35 odsto BDP-a. To vam govori da oni ne računaju sa privremenim stimulusom, nego sa trajnim povećanjem izdataka. Sledeći faktor koji govori o cinizmu ne samo administracije nego i njenih podržavalaca je podrška Bajdenovom planu da poveća poreze, prevashodno poreze na krorporativu dobit. U isto vreme kad tvrdi da je ekonomiji neophodan fiskalni stimulus vredan više triliona dolara Bajden gura povećanje poreza na profit sa 21 na 28 odsto! To je apsolutno suprotno svakoj ekonomskoj teoriji, uključujući i kejnzijansku. Porezi po toj teoriji predstavljaju "odliv" iz kružnog toka potrošnje i investicija i podižu se samo kao mera restriktivne fiskalne politike kada inflacija previše poraste, a ne kada je nezaposlenost visoka, što je po tvrdnjama administracije sada slučaj! To govori da je administracija svesna da njen takozvani stimulus predstavlja zapravo dugoročno povećanje državnih izdataka koje se mora finansirati, a ne privremenu meru fiskalne politike.

Međutim, dramatično trajno povećanje državnog budžeta u kratkom periodu, kao što iskustvo 1960-ih sa simultanom eskplozijom vojnih izdataka zbog Vijetnama i novih programa socijalne države pokazuje, teško može da se pokrije samo povećanjem poreza. Nova vlada ne krije da će fiskalni deficit kao procenat nacionalnog dohotka da drastično poraste. Projektovan je da ostane 5 odsto unedogled. To se može održavati samo na dva načina: povećanjem zaduživanja ili inflacijom. Povećanje zaduživanja je samo drugo ime za povećanje poreza u budućnosti, a ekonomska suština inflacije je opet oporezivanje fiksnih dohodaka, ali ovde i sada. Ista količina para danas ima manju kupovnu moć nego juče. Jedina je razlika što je političarima ponekad lakše da sprovedu inflaciju i zaduživanje od časnog glasanja za dramatično više poreze.

Veća potrošnja sa povećanjem poreza vodi niskom ekonomskom rastu, a takođe je politički samoubilačka. Finansirana javnim dugom, moguća je ako su kamatne stope niske. A kamatne stope mogu biti dugotrajno vrlo niske samo ako je monetarna politika permanentno vrlo labava, tj. ako je FED spreman da štampa enormnu količinu dolara i upumpava je u ekonomiju, bez izazivanja veće inflacije i poremećaja finansijskih tržišta. Međutim, to je ekstremno rizična strategija. Sa svakim drastičnim uvećanjem ukupne tražnje raste pritisak na potrošačke cene. Kao reakcija na to raste pritisak na nadnice i cene rada da bi se održala kupovna moć fiksnih dohodaka. Kako nadnice rastu ukupna tražnja raste, vodeći daljem povećanju potrošačke inflacije, i tako ukrug. Ovo je dobro poznato iz 60-ih i 70-ih prošlog veka kao katastrofalna "spirala plata i cena". Onda centralna banka na nekoj tački mora da reaguje smanjivanjem novčane mase, što vodi stavljanju inflacije pod kontrolu, ali uz istovremeno povećanje kamatnih stopa i konsekventno smanjenje tražnje i kontrakciju ekonomije, tj recesiju.

PRETVARANJE SAD U NEMAČKU

Mi već imamo prve značajne nagoveštaje da će nezabeleženo povećanje federalnih izdataka poslednjih godinu dana i ono koje sledi voditi u inflaciju: inflatorna očekivanja su porasla na 3,5 odsto prošlog meseca, najviše u poslednjih 10 godina. Administracija se zbog toga nije, međutim, mnogo uzbudila, i to iz dva razloga. Prvo, oni očekuju da će centralna banka dozvoliti znatno višu stopu inflacije od "targetiranih" 2 odsto bez preduzimanja drastičnijih koraka ka monetarnom zatezanju (direktor FED-a im je to već otvoreno obećao); i drugo, da će sadašnje vrlo niske kamatne stope ostati na snazi neograničeno, omogućavajući im da servisiraju enormno visok javni dug po vrlo povoljnim uslovima. Osnova za poslednje verovanje je pogrešno tumačenje epizode sa "kvantitativnim popuštanjem" posle poslednje finansijske krize kada je FED upumpao trilione dolara u ekonomiju kroz kupovinu dugoročnih obveznica federalnog trezora, a bez drastičnijeg rezultirajućeg povećanja kamatnih stopa i inflacije. Ovo je bilo moguće stoga što banke i druge finansijske ustanove u čijim su rukama završili silni novoštampani dolari odbile da pretvore značajan deo tih novih sredstava u komercijalne zajmove, već su ih zadržale u svojim dodatnim rezervama zato što je "režimska neizvesnost" koju je neprijateljski stav Obamine administracije prema tržištu smanjio tražnju za novim kreditima, pa nije bilo dovoljno prilike da se svi silni dolari plasiraju u privredu jer su preduzetnici bili oprezni i pesimistični, ne znajući šta ih čeka u pogledu poreza i regulativa iza sledeće krivine. S druge strane, i centralna banka je ohrabrivala kreiranje dodatnih rezervi kroz svoj program plaćanja kamata na te rezerve, što je učinilo "sedenje na kešu" dodatno isplativim za banke i druge finansijske posrednike. Stoga smo u periodu 2009–2017. imali anemičnu prosečnu stopu rasta od samo 2 odsto uz relativno nisku stopu inflacije.

Bajdenova aministracija sada izgleda veruje da je "svaki dan Božić", tj. da se ista finansijsko-monetarna alhemija može ponavljati unedogled. Sekretarka Federalnog trezora Dženet Jelen se poziva u tom smislu na analize Kongresnog budžetskog ofisa, ustanove koja je nekoliko meseci pre kraha 2008. predviđala "robustan period rasta" američke ekonomije i čije su projekcije troškova programa socijalne države po pravilu bile mnogo niže od stvarnih.

Ali glavni problem je što operacija suštinski ne može uspeti kako god da se završi. Ako FED uspe da ponovi eksploziju štampanja para bez velike inflacije, ponoviće i nizak nominalni i realni rast, štaviše vrlo verovatno još niži nego u prethodnoj deceniji. Bajdenova administracija očekuje prosečan rast od 2 odsto, realnije je 1 odsto, dakle "japanizaciju" američke ekonomije. Neće biti dovoljno poreskih prihoda ni za šta. S druge strane, ako dođe do inflacije, onda ćemo se vratiti u pozne 70-e prošlog veka kada je FED morao da priteže drastično monetarnu politiku što je vodilo u postupnu dezinflaciju, ali po cenu vrlo duboke i bolne recesije. Nijedna od ovih opcija nije privlačna ako vam je ekonomski napredak cilj. A treće nema.

Uznemirujuća hipoteza koja bi ponašanje administracije učinila sasvim koherentnim jeste da visok ekonomski rast uopšte nije ni cilj. U ovom trenutku izgleda belodano da se administracija nada prvom goreopisanom scenariju, sa niskim rastom i podnošljivom inflacijom, i da ga smatra dobrom nagodbom: žrtvovati ekonomski rast, inovativnost i progres američke ekonomije u zamenu za trajno uvećanje državne kontrole nad njom. Bajdenova administracija želi da Amerika više liči na stagnantne privrede Zapadne Evrope koje troše 45–50 odsto BDP-a i regulisane su u znatno većoj meri nego američka. Sa inflacijom ili bez nje, cilj nije "ulaganje u infrastrukturu", ni "fiskalni stimulus", niti išta od drugih izgovora za ovu gigantsku orgiju državnog trošenja, nego pretvaranje Amerike u Francusku ili Nemačku. Sa svime što uz to u ekonomskom pogledu ide.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---