SPEKTAKL BEZ PUBLIKE: Otvaranje Olimpijskih igara

Tokio 2020 >

Olimpijski duh protiv prepreka

Svakako da Olimpijada bez publike nije ni izbliza celovit događaj, ali nije teško prikloniti se mišljenjima kako bi posebno u vreme kada cela planeta deli iste probleme i suočava se sa istim izazovima, otkazivanje Igara ipak bilo svojevrsno priznavanje poraza

Nakon odluke o odlaganju, koju su krajem marta 2020. doneli Međunarodni olimpijski komitet (MOK), Organizacioni odbor igara Tokio 2020, vlasti grada Tokija i japanska vlada, XXXII Letnje olimpijske igre Tokio 2020 svečano su otvorene ove godine, 23. jula. Uz učešće male armije od 11.326 sportista, koji će se takmičiti u 50 sportskih disciplina, Igre će trajati do 8. avgusta.

Pomenuta odluka o odlaganju Igara za godinu dana bila je rezultat, kako su mediji izveštavali, po japanskim standardima dramatične video-konferencije na kojoj su učestvovali predsednik MOK-a Tomas Bah, predsednik Organizacionog komiteta Olimpijskih igara Mori Ioširo, guverner Tokija Koike Iuriko i olimpijski i paraolimpijski ministar Hašimoto Seiko. U razmatranje je bilo neophodno uzeti krupne i međusobno isprepletene sportske, komercijalne, pa i političke interese, postignut je kompromis, i ovih dana imamo priliku da pratimo po mnogo čemu jedinstvene Olimpijske igre. Održavaju se pod veoma strogim merama zaštite od aktuelne pandemije, uvedeno je osam novih sportova, ruski sportisti zbog doping skandala učestvuju pod imenom svog Olimpijskog komiteta, a Igre su, uprkos promeni datuma, zadržale svoje originalno ime – Tokio 2020. Svakako, najveću razliku u odnosu na sve prethodne Olimpijade predstavlja odsustvo publike. Organizatori su, u dogovoru sa MOK-om, dve nedelje pred početak doneli odluku da se, zbog pogoršanja epidemiološke situacije, takmičenja odvijaju bez prisustva publike, što je, sasvim očekivano, izazvalo dodatne kontroverze i dileme, o čemu ćemo nešto kasnije.

TEŠKOĆE I PREPREKE

Igre su otvorene, po mnogim ocenama, veoma uspelom, nepretencioznom ceremonijom, sasvim u japanskom maniru. Tema otvaranja bila je Moving Forward: United by Emotion, a realizovali su ga Kentaro Kobajaši, kao kreativni direktor i Takajuki Hioki, kao izvršni producent. Kobajaši je samo dan pre otvaranja otpušten sa posla, nakon što je otkriven video-klip u kome se 1998. godine krajnje neprimereno šalio na temu, ni manje ni više, nego Holokausta. Šou je, naravno, ipak održan 23. jula na novom Nacionalnom stadionu, bez prisustva publike, uz učešće manjeg broja zvaničnika iz zemalja učesnica; primećeni su francuski premijer Emanuel Makron, prva dama Sjedinjenih Država Džil Bajden, crnogorski premijer Zdravko Krivokapić, princ Albert Drugi od Monaka, poljski predsednik Andžej Duda i na ovakvim događajima, po svemu sudeći, neizbežna bivša hrvatska predsenica Kolinda Grabar-Kitarović. Vrhunac ceremonije otvaranja bio je momenat kada su stotine dronova iznad stadiona formirale ogroman globus a grupa međunarodnih izvođača sa Kitom Urbanom i Džonom Ledžendom, uz pratnju dečijeg hora Suginami, izvela Lenonovu Imagin, pesmu čiji je naslov i zvanični moto Igara. Japanski osećaj za detalj i važnost simbola odgovoran je za segment otvaranja u kome su na teren stadiona izneti olimpijski krugovi napravljeni od stabala izraslih iz semena biljaka koje su gosti iz celog sveta posadili 1964. godine tokom prethodnih Olimpijskih igara održanih u Tokiju. Olimpijski plamen upalila je japanska teniserka Naomi Osaka, a Igre je otvorenim proglasio japanski imperator Naruhito, što je bila još jedna specifičnost ovih igara.

Teško je setiti se da se neka od zemalja domaćina savremenih Olimpijskih igara susrela sa više teškoća i problema, kako se nekada govorilo – objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti, od organizatora ove Olimpijade. Pandemija kovida 19 svakako je najizrazitiji takav problem. Ne samo da je dovela do odlaganja Igara, što je prouzrokovalo finansijske gubitke čija visina se još uvek utvrđuje, već i do neverovatno komplikivanih organizacionih teškoća tokom njihovog trajanja. Zvanična japanska editorska kompanija procenila je prvobitne troškove organizacije na 15,4 milijardi dolara, koji su po mišljenju ekonomista, uglavnom zbog odlaganja, narasli na oko 20 milijardi, što ih čini drugim najskupljim Igrama u istoriji. Odmah posle onih u Sočiju 2014. godine, zimskih igara, od čijih je vrtoglavih 21,9 milijardi dolara troškova, značajan deo, kako se sumnja, nestao u koruptivnim kanalima Putinove Rusije. Poređenja radi, letnje Igre u Londonu 2012. godine koštale su 15, a one u Pekingu 2008. 6,8 milijardi dolara.

Osim finansijskih, organizatori Tokija 2020 susreću se sa problemima vezanim za organizaciju takmičenja i smeštaj sportista u kovid uslovima. Svi takmičari, treneri i drugo osoblje smešteni su u Olimpijskom selu i u nekoliko obližnjih hotela i nalaze se u strogom karantinu. Sem odlazaka na treninge i takmičenja, nemaju mogućnost napuštanja objekata, sprovode se svakodnevni testovi na Sars-CoV-2, obavezno je nošenje maski i primena drugih sanitarnih mera. Organizatori sprovode i detaljnu dezinfekciju sportskih terena i opreme, pa se tako, na primer, između svake dve borbe u boksu dezinfikuje i sam ring, kao i strunjače za takmičenja u borilačkim veštinama. Sami sportisti zaštitne maske skidaju samo tokom same utakmice ili nastupa, sve ostalo vreme je obavezno njihovo nošenje. Ovakve, lekari i epidemiolozi kažu neophodne i razložne mere, dovele su ipak i do nezadovoljstva među pojedinim sportistima, a neki od njih su iz tih razloga čak i odustali od dolaska u Tokio.

Javno mnjenje je sledeća prepreka sa kojom Organizacioni odbor igara mora da se nosi. Istraživanja sprovedena pre tri nedelje pokazala su da čak 80% Japanaca misli kako je bilo pametnije odložiti Olimpijadu za period posle pandemije ili je sasvim otkazati. A tako negativan odnos lokalnog stanovništva ne dovodi samo do lošeg publiciteta, već i do smanjenog interesovanja sponzora, što je zasigurno već ozbiljan problem za mnoge.

I kao da sve to nije bilo dovoljno, došlo je i do nekoliko kadrovskih problema u organizacionom timu i to u nizu. Pre pomenute smene kreativnog direktora Kobajašija, nekoliko dana ranije na ostavku primoran je i kompozitor muzike za svečano otvaranje Keigo Ojamada, nakon što se pred novinarima više puta pohvalio da je u srednjoj školi često zlostavljao kolege sa posebnim potrebama. U martu je smenjen tadašnji kreativni direktor ceremonije otvaranja Hiroši Sasaki pošto se javno podsmevao poznatom japanskom zabavljaču zbog prekomerne težine i rekao da bi on mogao da učestvuje u programu jedino kao Olimpig, što očekivano nije naišlo na pozitivne reakcije. Sve je počelo nešto ranije, u februaru, kada je ostavku podneo i predsednik Organizacionog komiteta Jošito Mori nakon što je, sasvim ozbiljno, predložio da se na sastancima Komiteta ženama ograniči vreme za izlaganje, zato što su, po njegovom mišljenju, previše opširne. Iako sve ovo deluje kao noćna mora za organizatore, razlozi koji su doveli do ovih smena dosta govore o današnjem japanskom društvu. Naime, niko od pomenutih nije smenjen ili zamoljen da podnese ostavku zbog finansijskih mahinacija, korupcije ili profesionalnih grešaka, već zbog neprihvatljivog ponašanja prema pripadnicima manje zaštićenih društvenih grupa. Tačni vozovi, zdrava hrana, tehnološki i ekonomski progres, očigledno, nisu jedini aspekti života na kojima se Japanu može pozavideti. Što nas dovodi do tri važna nova aspekta na kojima insistiraju oraganizatori ovih Olimpijskih igara.

NEKI NOVI SPORTOVI

Ukratko, radi se o održivosti, sa jedne i otvaranju ka sportovima urbanih sredina, sa druge strane. Inkluzija je treći deo društvene agende Igara u Tokiju. Na ovoj Olimpijadi se prvi put održavaju takmičenja u osam sportova – bejzbolu, softbolu, sportskom penjanju, surfu, skejtbordingu, basketu tri na tri, karateu i BMX biciklizmu. Već iz same liste jasno je da novi sportovi imaju cilj privlačenja mlađe publike i uključivanje olimpijskog pokreta u trend poznat kao urbanizacija sporta. Jasno je da sve više ljudi živi u gradovima i da će se ta tendencija nastaviti. Kao što znamo, u urbanim sredinama razvili su se autentični sportovi koji su stekli ogromnu popularnost i oko kojih su razvijene čitave supkulture. Samim tim postali su i komercijalno zanimljivi kako medijima, tako i sponzorima, koji već uveliko sarađuju sa asocijacijama koje okupljaju ove sportove. Očigledno je da ni MOK ne želi da zaostane i uključivanjem ovih sportova u zvanični program Olimpijskih igara pokazuje da je u tim namerama ozbiljan. Interesantno je da, uprkos nekim glasovima iz krugova okupljenih oko skejt, BMX ili basket kulture, koji se protive ulasku ovih sportova na mejnstrim sportsko tržište plašeći se gubitka njihove autentičnosti i antiestablišment reputacije, deluje da samim takmičarima, u skladu sa jako dobrim razumevanjem savremenog sveta kojim se odlikuje njihova generacija, to nipošto nije problem, naprotiv.

Svesni donekle podeljenih stavova unutar ovih grupa, organizatori ovogodišnje Olimpijade su učinili dodatne napore da se novi članovi olimpijske porodice sportova osete kao kod kuće, pa je za takmičenja u skejtu i BMX-u izgrađen poseban Ariake urban sports park, što je moguće sličniji prostorima u kojima se ovakva takmičenja inače održavaju, a za takmičenja u basketu obezbeđena je sva potrebna prateća oprema, pa su ona praćena muzikom koju puštaju lokalni didžejevi, kao što je slučaj i na njihovim uličnim utakmicama. O popularnosti ovih sportova govori i podatak da su oko terena za basket izgrađene tribine za više od 7.000 gledalaca. I uz sve drugo, urbani sportovi su primorali sportske TV kanale da angažuju komentatore iz ovih supkultura, koji donose više nego dobrodošao svež dah u sportske prenose.

HERAKLOVE STOPE

Po mnogo čemu jedinstvene, Igre u Tokiju ostaće upamćene, zasigurno, i po insistiranju na održivosti i ekološki prihvatljivim praksama. Organizatori su insistirali da se svi olimpijski objekti u najvećoj meri snabdevaju strujom iz obnovljivih izvora, a da isporučioci energije iz drugih izvora obezbede takozvane zelene sertifikate kojima dokazuju da sami primenjuju sve ekološke mere propisane za njihovu industriju. Neki od zajedničkih objekata u Olimpijskom selu izgrađeni su od drvene građe koja je u Tokio poslata iz 60 japanskih pokrajina, koji će nakon igara biti demontirani i vraćeni na ponovnu upotrebu. Sa ciljem smanjivanja emisije ugljen-dioksida, vozni park Olimpijade čini flota od 500 automobila i 100 autobusa sa pogonom na vodonik, koje je obezbedila Tojota.

Vodonik su sagorevale i olimpijske baklje, napravljene od aluminijumskog otpada, kao i olimpijski plamen koji gori na Nacionalnom stadionu. Studiozni Japanci su mislili i na to da trenerke nosilaca baklji budu napravljene od recikliranih materijala, u ovom slučaju od plastičnih boca koje je prikupila Koka-Kola, a medalje za pobednike su rezultat pravog malog poduhvata. Prvo je organizovana masovna kampanja prikupljanja starih mobilnih telefona i kada je skupljeno njih oko šest miliona, recikliranjem je dobijeno 32 kilograma zlata, 3,5 tona srebra i 2,2 tone bronze od kojih je, po dizajnu Junišija Kavanišija, napravljeno oko 5.000 medalja koje će biti dodeljene u toku naredne dve nedelje. I kada su videli šta sve mogu da postignu na ovom planu, organizatori su, po svemu sudeći, odlučili da se i zabave, pa su pobednička postolja napravili od recikliranih kesa, a krevete u Olimpijskom selu od recikliranog kartona, i to su uradili toliko dobro da njihova nosivost iznosi čitave dve stotine kilograma.

Uprkos uvreženom mišljenju, žene su ipak učestvovale još na antičkim Olimpijskim igrama, mada verovatno ne od samih njihovih početaka, a sačuvana su i imena nekih pobednica. Na savremenim igrama pojavile su se 1900. na Olimpijadi u Parizu i od tada su sporo, nekada i mukotrpno osvajale svoje pravo da se takmiče. Na ovim Igrama konačno je dostignut cilj postavljen u Olimpijskoj povelji iz 1996. godine o izjednačavanju broja muških i ženskih sportista, tako da se u Tokiju takmiči 49 procenata žena. Osim toga, na ovoj Olimpijadi učestvuje i prva transrodna osoba. Lorel Ubard, dizačica tegova sa Novog Zelanda, do 2013. godine takmičila se u muškoj konkurenciji, a sada je članica ženskog tima svoje zemlje što joj je omogućeno novim pravilom MOK-a donetim pre nekoliko godina.

I da se vratimo sada možda i najčešće postavljanom pitanju ovih Olimpijskih igara – da li ih je trebalo uopšte održavati bez publike? Po mišljenju jednih, sportska takmičenja nemaju nikakvog smisla bez gledalaca. Drugi nalaze prevashodni smisao sporta u samom nadmetanju i pomeranju sopstvenih granica. Ipak, Olimpijske igre nisu događaj kao svaki drugi i daleko prevazilaze sportske okvire. Pobeda, pa i samo učešće na njima, imaju sasvim posebnu težinu u odnosu na druga sportska takmičenja.

Deo razloga za to su, svakako, i njihovi koreni u maslinjacima antičkog Peloponeza i legende koje ih okružuju još od kuvara iz Elide, čuvenog Koreba, koji je najbrže pretrčao tih mitskih šest stotina Heraklovih stopa i tako postao prvi olimpijski pobednik koga istorija pamti, ili spartanske princeze Kiniske, prve žene koja je na Olimpijadi pobedila svoje muške takmace u konjskim trkama, pa do heroja savremenih Igara Marka Špica,Vere Časlavske, Karla Luisa, Svetlane Korkine ili Juseina Bolta. Mnogi događaji sa Olimpijada postali su deo savremene kulture – savršena desetka Nađe Komaneči, toliko neočekivana da na Svis tajmingovom semaforu nije bilo predviđeno dovoljno mesta za nule, pa je bila ispisana kao 1.00, maratonska pobeda bosonogog Abebe Bikile u Rimu, Black Power salute, kada su Tomi Smit i Džon Karlos podignutim pesnicama u crnim rukavicama sa pobedničkog postolja poslali svetu poruku da se rasizam mora iskoreniti, četiri, što bi stari reki, baš-uz-inat zlatne medalje Džesija Ovensa u Berlinu trideset i šeste...

Nije teško primetiti i sve očigledne loše strane Olimpijskih igara – korupciju pri određivanju gradova domaćina, velike probleme sa dopingom i često dvostruke aršine pri kažnjavanju zbog upotrebe nedozvoljenih sredstava, preteranu komercijalizaciju sporta ili nebrigu za sudbine sportista nakon završetka njihovih karijera. Ipak, ostaje činjenica da su Olimpijske igre i sama ideja olimpizma već duže od veka jedan od najkrupnijih simbola zajedništva ljudi, pa i država. Savremeni je mit da su se u antičkoj Grčkoj za vreme Olimpijada prekidali ratovi, zaraćene strane su samo dozvoljavale učesnicima takmičenja slobodan prolaz, ali je nesumnjivo da Olimpijske igre nose u sebi ideju da su mir i saradnja mogući. Svakako da Olimpijada bez publike nije ni izbliza celovit događaj i da je razmena emocija između gledalaca i takmičara koju sport donosi važan deo upravo te ideje zajedništva, ali nije teško prikloniti se mišljenjima kako bi posebno u vreme kada cela planeta deli iste probleme i suočava se sa istim izazovima, otkazivanje Igara ipak bilo svojevrsno priznavanje poraza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---