Bez naglih pokreta

Film >

Skoro pa odličan i istinski loš

Bez naglih pokreta Stivena Soderberga i Stari M. Najta Šamalana

Dobro je – (i dalje) ima dobrih vesti, kao i pero-lakih zaključaka. Evo, recimo, i dalje ima novih filmova, a među njima i onih koji mogu da predstavljaju dokaz važnosti kontinuiteta u radu autora sasvim temeljno potvrđenih dometa. S druge strane, i dalje ima i dobrih i veoma značajnijih knjiga koje su isti mah i izdavački poduhvati. I, nadasve, i dalje ima gledalaca (i, naravno, čitalaca) kadrih da tako nešto zamete i isprate.

U konkretnom smislu, upravo izneti sudovi mogli bi da budu ovaploćeni ovako – autori kalibra Stivena Soderberga i M. Najta Šamalana i posle nekoliko decenija delanja i dalje iznalaze i/ili dobijaju prostor da iznova pred gledateljstvo iznesu svoje viđenje filmskih svetova, a ti su prikazi, kao i uvek kada je o toj dvojici reč, lako i u trenu primetno visoko estetizovani. S druge strane, u knjižare je pristigla i nadaleko čuvena i voljena studija Priča – Sadržaj, struktura i principi scenarija Roberta Mekija (prevela Aleksandra Kostić, objavio Filmski centar Srbije), a ono što se među njenim stranicama može naći nepobitno je referentno i kada se u žiži nađu dometi novih filmova autora ranga Soderberga i Šamalana, dakle, autora kojima su žanrovska čistota i artikulisanost visoko na listi polaznih stvaralačkih prioriteta. Tako ćemo u Priči... zateći i sledeće Mekijevo zapažanje: "Od energije koja dolazi iz želje protagoniste nastaje kritičan element sklopa priče, poznat pod nazivom kičma priče (to jest linija koja sve povezuje ili konačni cilj). Kičmu čine dubinska želja protagoniste i njegov napor da ponovo uspostavi ravnotežu u svom životu. Ona je primarna ujedinjujuća sila koja drži na okupu sve ostale elemente priče..."

Dabome, želja protagoniste neke filmske priče u zamašnoj meri proizilazi iz želje udarnih autora da načine film baš tog ili ovog tipa, profila ili ustrojstva; tako je krajnje očigledno da je Stiven Soderberg, autor zavidne radne energije, ali zbunjujuće učestale potrebe da se autodramski u javnosti navodno oprašta od rada na filmu, u slučaju filma Bez naglih pokreta (No Sudden Move), jednog od najprefinjenijih premijernih filmskih naslova iz ponude servisa HBO Max, naprosto želeo da stvori (još jednu) apoteozu klasičnog noir-filma. U tom pogledu, Soderberg je u tom svom naumu u potpunosti i uspeo – Bez naglih pokreta jeste ostvarenje koje ubedljivo prevazilazi početne okvire smislene stilske vežbe na temu lakoće ovladavanja stilskim i mikro-žanrovskim tropama, koje onda stiže i do tačke filma koji sasvim valjano i uverljivo funkcioniše i mimo okvira filma koji je na prvom mestu odraz postojanih fascinacija i preferenci ključnog autora i koji se da gledati i vrednovati i u vidno širem kontekstu, pa bilo to i unutar opsega kognitivnih i filmofilmskih svetonazora i ograničenja onih koji slabo mare ili možda ni nisu dovoljno upućeni u finese noira (pa pritom još i retro-noira), odnosno, njegove i dalje validne i dragocene baštine. Soderberg je već pokazao zavidno umeće na planu kreativno ambiciozne rekreacije sveta ponajpre neonoira (na primeru izvrsnih filmova The Undernearth, Out of Sight, The Limey), ali i konkretno retro-noira (The Good German), a u filmu Bez naglih pokreta, skupa sa scenaristom Edom Solomonom, možda i najprepoznatljivijem po radu na trilogiji o putovanjima kroz vreme zgubidana Bila i Teda, ali i po izvornim Ljudima u crnom, stvorio je bespogovorno veran i detaljistički ustrojen omaž klasicima žanra. Ta odanost tom, kako je lako opaziti, i dalje vitalnom šnitu evidentna je u svim dimenzijama – zaplet, uključujući i brojne i brižljivo ritmički tempirane preokrete, u potpunosti je uronjen u svet noir-prikaza nedostatnosti ljudske prirode, u srcu narečene priče ovde je isprva jednostavna potka o, reklo bi se, prostoj ili barem rutinskoj pljačkaškoj akciji nekolicine pozvanih tvrdokornih profesionalaca koja će se nužno izroditi u ogromnu komplikaciju sa sijaset žrtava, a, sasvim očekivano, i na planu stilskog "pakovanja" sve je u savršenom saglasju sa onim što se možda već i prepoznaje kao datost na dva plana – na planu današnjeg bavljenja nasleđem izvornog noir-filma, te na planu onoga što se u jednom tako koncipiranom poduhvatu očekuje od Soderberga, dakle, autora koji nedvosmisleno u sebi spaja ono najvažnije – zrelost, veštinu, verziranost i autorski žar.

Bez naglih pokreta sve to dosta brzo očita, te gledalac onda može da se usredsredi na takođe očekivano besprekornu egzekuciju; Soderberg mirnim ritmom "plovi" kroz to more stilema i tropa pomenutog podžanra, istovremeno u drugom planu stvarajući i ubedljiv i intelektualistički obojen filmski esej, naravno, na temu, specifičnosti noira kao neprolazno učinkovitog i plodonosnog terena kada se na umu ima oblikovanje priče o sveopštem mraku i ljudskim slabostima a pod krinkom priče koja neizostavno nudi dinamičnost i uzbudljivost jasno žanrovski ocrtane i profilisane priče. Ovo je na uzorku nekoliko poslednjih godina najuspeliji Soderbergov autorski rad, koji u isti mah služi još jednoj iznimno važnoj svrsi – buđenju poriva kod kinoljubaca da se vrate klasicima žanra, na primer, zlatnim ostvarenjima kao što su bili i jesu Out of the Past, Detor, Night of the Hunter… Sa poslednje pomenutim Soderberga povezuju naglašena likovnost i ta gotovo pa fetišistička predanost detaljima koji u mnogome prevazilaze puke zahteve minuciozne postavljene rekreacije ere. U tom ključu su i odlični glumački dometi Dona Čidla, Benisija del Tora, Dejvida Harbura, Džona Hema, Džulije Foks, Kirana Kalkina, Brendana Frejžera, Ejmi Simic... dok u segmentu u kome se pojavljuje nepotpisani Met Dejmon Soderberg lako i promišljeno uspeva da priču i prateća i potporna značenja ovog svog filma izdigne na nivoa polemisanja sa socijalnim nepravdama kao duboko ukorenjenim falinkama čovečanstva (ili makar zapadne civilizacije kao njegovog najupitnijeg dela). Ukupno gledano, Bez naglih pokreta jeste vrlo dobar film, numerički gledano, nesumnjivo jaka i čitavim tokom umalo pa dvosatnog trajanja postojana/ujednačena četvorka, kome i kojoj, pak, možda nedostaje faktor iznenađenja, možda i neka autorska "neravnina"; naprosto, sve i da nas to čini zakeralima koja ne mogu da odole da cepidlače uvek i na svakom mestu, ovako precizno i čvrsto ustrojena Soderbergova oda krasotama i potencijalima tog mikro-žanra u svoj toj žanrovskoj čistoti i besprekornosti na mahove ostavlja utisak gotovo pa metatekstualnosti u odnosu na ono što znamo iz tog domena istorije filma.

S druge strane, M. Najt Šamalan, autor kanda nepresušne potrebe da silno i često pravi ogromne oscilacije na polju krajnjih dometa pojedinačnih filmova čak i unutar iste decenije, filmom Stari (Old) ponudio je možda i najkrupnije razočaranje čitave ove filmske sezone. Nakon što je (filmovima Bakina kuća, Split i Glas) definitivno popravio svoje pozicije i kod kritike i kod publike (računajući tu i one zahtevnije filmofile, potpuno svesne tih njegovih lutanja) Šamalan je uspeo da stvori istinski loš film kojeg nije preterivanje staviti u ravan čak i sa do ovog trenutka neprevaziđenom brljotinom i besmislicom kakav mu je bio zloglasni film Događaj (The Happening). Naprosto, za Stare bi se teško moglo reći i da predstavlja niz i skup silno propuštenih prilika, a od kojih su neke bile i čisti ziceri; pre će biti, i sve govori u prilog tom viđenju, da je u pitanju mrtvorođena, a onda i nedovoljno artikulisana ideja koja se očekivano otela kontroli, a sve to sa, kažu, izvrsnom grafičkom novelom Kule od peska (objavljenom i kod nas) kao izvorištem i idejnim korenom.

Šamalan odatle preuzima tu polaznu dramaturšku začkoljicu – grupa naoko tu slučajno okupljenih turista sreće se na skrajnutoj plaži koja će neznatno kako i zašto učiniti da svi počnu da neverovatno brzo stare, gubeći pritom i zdrav razum i ogroman deo identiteta na koji su svikli ili tek krenuli da se svikavaju, ali namesto očito veoma potentne alegorije o sveopštoj prolaznosti kao neumitnoj kismetskoj bukagiji svih nas, Šamalan, autor remek-dela Šesto čulo i Nesalomivi, ponovo zabasava na teritoriju isforsirane i samosvrsishodne začudnosti koje potom otvaraju put ka nizu diskutabilnih rešenja i zahvata, te sveukupnoj i veoma iritantnoj artificijelnosti, pa čak i sumanutoj potrebi da se tako koncipirana priča (a reč je o ciljano svedenom visokom konceptu) potera i put persiflaže. Sve upravo pobrojano, ukljujučujući i nerezonsku hiperakumulaciju motiva, odnosno, lako zametljivu impresiju da Šamalan, ne uspevajući da utemelji i zauzda već prisutne motive, poseže za novim i onda sasvim izlišnim dodacima i ukrasima. Nimalo iznenađujuće, na tom vratolomnom putu ka sveopštoj jalovosti i promašenosti izgubila se i žanrovska profilisanost, a Šamalan je iznova pokazao taj svoj kamikazoliki poriv da od gotovog pravi veresiju i da svoj ionako sizifovski teret ponovo dogura u podnožje brda, kanda željan novih i pogibeljnih dokazivanja, a sve to u trenutku kada se našao na stazama kreativnih pobeda.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---