Premijere – Kazimir i Karolina >

Vašar u Kavilu i otpor ništavilu

Lenard pravi detaljan popis žrtava kapitalizma na balkanski način, među kojima nisu samo oni koji su satrveni od previše rada i bede već i oni koji su postali beskičmenjaci u pokušaju da se uklope u sistem, muškarci koji su kastrirani od straha i žene razapete od previše životnih obaveza

Predstava Kazimir i Karolina reditelja Roberta Lenarda u izvođenju Salašarskog pozorišta ovog leta privukla je veliku pažnju zbog zabrane turneje ove predstave. Međutim, tema ovog teksta nije zabrana turneje, već sama predstava. Počećemo od samog teksta Edena fon Horvata.

KAKAV JE DRAMSKI TEKST KAZIMIR I KAROLINA?

Radnja komada je smeštena na čuvenom vašaru i festivalu piva u Minhenu – Oktoberfest, početkom tridesetih, to jest neposredno nakon velike ekonomske krize i u osvit uspona nacizma. U komadu pratimo kako se ljubav dvoje mladih lomi i puca pod teretom ekonomskih nedaća. Kazimir i Karolina su došli na Oktoberfest iako nemaju novca. Kazimir je loše raspoložen i zabrinut jer je ostao bez posla, ali Karolina ne odustaje od želje da se provede na vašaru. Kroz čitav komad pratimo kako nedostatak novca dovodi do gubitka samopouzdanja i lagano ali temeljno mrvi međuljudske odnose te dovodi do sukoba, nasilja i besmislenog stradanja. Eden fon Horvat ukazuje da položaj u lancu kapitalizma diktira ponašanje ljudi. Dramska priča je smeštena u atmosferu vašara i festivala piva – puno alkohola, mnogo različite robe, luna-park… Sve je šareno, bučno, napadno veselo i obilno – atmosfera u kojoj se mali čovek bez novca poput Kazimira veoma lako oseti izgubljenim. S druge strane, kod onih koji imaju novca atmosfera i alkohol bude razuzdanost – sudar prvih i drugih vodi u besmisleno nasilje i stradanje. Iako pisan pre skoro sto godina, Kazimir i Karolina ima sve odlike moderne drame: dramska radnja postoji ali je labavo povezana, likovi su antijunaci, ljubavna priča i nije ljubavna priča u stilu Romea i Julije, već je gruba i realna. Nacisti su komad zabranili. Davao je neidealističku sliku čoveka koji posrće i pada pod teretom društvenih nedaća. Kod onih koji bi ga gledali, komad je mogao da probudi razmišljanje o sopstvenom položaju u društvu, a takvi ljudi ne bi bili dobar materijal za ratnu mašineriju.

ŠTA JE SALAŠARSKO POZORIŠTE?

Članovi neformalne trupe Salašarskog pozorišta čine glumci Novosadskog pozorišta i studenti glume na mađarskom jeziku Akademije umetnosti iz Novog Sada. Ova trupa putuje tokom leta po manjim mestima u Vojvodini gde živi pretežno mađarska nacionalna manjina. Osnovano je 1978. godine i od tada ispunjava svoju misiju – da mestima koja nemaju svoje pozorište tokom letnjih meseci donese pozorišnu umetnost – misija vredna pohvale i podrške svake vrste. Ove kao i ranijih godina, krenuli su iz sela Kavila pored Bačke Topole. Predstavu je režirao Robert Lenard, umetnički direktor i reditelj Novosadskog pozorišta. Sama činjenica da predstavu izvodi trupa za tu priliku okupljenih umetnika i da se ona izvodi u specifičnim uslovima – leto, otvoreni prostor, male lokalne zajednice koje nemaju svoje pozorište i često i nemaju kontakt sa teatrom, nameće pitanje da li je komad Kazimir i Karolina primeren za ovo izvođenje. Smatramo da jeste jer se komad dešava u eksterijeru (vašar u Minhenu) što ga čini primerenim za igranje na otvorenom. Dalje, vašar je komunalna fešta (svako selo u Srbiji ima svoj mali vašar). Ulazak u prostor za igru (nešto kao foaje na otvorenom) opremljen je u stilu vašara – možete kupiti roštilj, sladoled, piće, i to uneti u gledalište gde se sedi na balama slame. I na kraju, primereno je i poreklo samog pisca – Eden fon Horvat je iz mešovite porodice tipične za Austrougarsku – detinjstvo je proveo u Budimpešti, govorio je mađarski (neki izvori određuju ga kao mađarskog pisca iako je pretežno pisao na nemačkom). I još nešto, ako neko u svojoj zajednici nema prilike da gleda predstave, svakako mu ne treba ponuditi laku zabavu (kakve su naše televizije pune i prepune) jer to znači smatrati tu publiku manje vrednom. Treba joj ponuditi umetničku predstavu kakve se može videti u većem kulturnom centru i animirati publiku da prihvati predstavu.

ŠTA JE URADIO REDITELJ ROBERT LENARD?

Kao prvo, on je radnju komada iz Minhena 1932. godine prebacio u savremeno doba u mestu u kome se i igra predstava – vašar u Kavilu. Dalje, on je napravio adaptaciju tako da je sažeo radnju komada i okosnicu napravio oko frik-šoua. U ovom šou programu kao nakaze se ne prikazuju osobe sa teškim fizičkim deformitetima što je nekada bio običaj, već osobe koje su dobile duhovni i psihološki deformitet usled razornog uticaja sredine i okolnosti u kojima žive. Evo citata s početka predstave koji dobro opisuje intervenciju koju je napravio reditelj:

"Evo prve tačke frik šoua: mali čovek! Ne taj sa grbom već onaj u kutiji. On je usamljeni čovek posle pandemije, koji je postao sitan u izolaciji. On je taj koji nije hteo da se vakciniše. Ta izgubljena duša koja nije razumela ni kapitalizam, ni novu normalnost. On je niko ko je hteo da postane neko. Dame i gospodo, aplauz za malog čoveka! Ovo je frik šou, prestrašni frik šou. Kao ti, i mi stojimo na ivici življenja! Ovo je frik šou, usamljeni frik šou! Pogledaj u sebe, tamo te zver čeka."

Lenard pravi detaljan popis žrtava kapitalizma na balkanski način, među kojima nisu samo oni koji su satrveni od previše rada i bede već i oni koji su postali beskičmenjaci u pokušaju da se uklope u sistem (čovek – buldog), muškarci koji su kastrirani od straha i žene razapete od previše životnih obaveza… Ono na čemu insistira Lenard je da svako može postati nakaza u kapitalističkom frik-šouu. Frik-šou otvara i zatvara komad.

A GLUMCI?

Ovom rediteljskom intervencijom, osim što je komad dobio na savremenosti i neposrednoj vezi sa vremenom i prostorom u kome se dešava predstava, učinjeno je da publika i izvođači komuniciraju neposredno kao u pučkom teatru koji jeste primeren otvorenim prostorima i atmosferi vašara. Predstava diše sa prostorom u kome nastaje (umesto da bude nekakva black-box koja se "spustila" na salaš da bude "umetnost") i omogućila je da mladi glumci, studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu dobiju veći prostor za igru i pokazivanje onoga što umeju, mogu i žele da naprave u pozorištu. Za njihov umetnički razvoj igranje u ovakvoj predstavi može biti odlična škola. Ovom prilikom bih posebno istakla Reginu Sabo, koja je imala zahtevnu ulogu Konferansijea. Ona je igrala veoma požrtvovano i dinamično. Potpuno je bila posvećena zadatku animacije publike, ali pri tome nije preterivala. Govorila je povišenim glasom jer igra na otvorenom, za publiku koja je opuštenija nego redovna pozorišna publika. Ove uslovnosti su podstakle i ostale glumce da čitavu predstavu igraju u blago povišenom tonu sa izrazitim gestom. Radnja se često prekida plesnim i muzičkim segmentima gde se glumci (najviše konferansije i hor nakaza) neposredno obraćaju publici. Kazimir i Karolina (Roland Laslo i Dina Dedović Tomić) ulaze u prostor igre iz publike, kao da su deo nas. Glumica koja igra Karolinu predstavila je svoj lik kao savremenu, nepromišljenu devojku koja odbija da prihvati realnost u kojoj živi jer "samo želi da se zabavi". U njenim kretnjama ima nečeg infantilnog i naivnog, što i jeste karakteristika ovog lika. Lik Kazimira glumac Roland Laslo igra kao štrljkastog, smušenog tipa. Od velike pomoći je kostim Zoltana Puškaša koji lik čini (ne)namerno smešnim i ukazuje da on pati od "kratkog gubera". I ostali likovi su i kostimom i kretnjom glumaca jasno definisani – igra uvek na ivici groteske, ali nikako i ne neukusno preko te granice.

I na kraju ostaje pitanje da li je ovaj predstava primerena za porodicu i decu?

Na ovo pitanje bismo odgovorili kontrapitanjem: Da li deci treba stvarati lažnu sliku o tome gde žive i šta ih u životu čeka? Zar deca ne treba da znaju šta će im se dogoditi ako ne završe škole kao Kazimir? Da li devojčicama koje sanjaju diznijevski san o princu na belom konju treba prećutati šta bi im se moglo dogoditi ako sednu u skupi auto pijanog čike punog para? Ili šta se dešava sa momcima poput Kazimirovog prijatelja Franca (Čaba Kemiveš) koji žele da uspeju na foru? Ili kukavni Šircinger (Adam Ađaš) koji se toliko boji svoga šefa da mu je prepustio devojku koja mu se sviđa, a on se zadovoljava šećernom vunom? Ili Erna (Anabela Hodik) koja dozvoljava da je mladić mlati jer je TO sudbina žene? Takvih životnih scenarija se pribojavaju svi roditelji i govore o tome svojoj deci svaki dan, pa zašto to ne bi videla i u pozorištu? Na kraju predstave reditelj Robert Lenard šalje važnu poruku da je najopasnija zver čovek bez srca: "Nauka još uvek nije potvrdila kako je uopšte moguće da je ovo biće živo. U njihovim grudima ništa ne kuca. Led i kamen. Sujeta, muke i, na kraju krajeva, očekivanja društva su im oduzeli sve." Nije strašno pogledati u ogledalo i videti zver. Opasnost nastaje kada se pred ogledalom zatvore oči da bi zver ostala skrivena iza kvazi morala i nazovi umetnosti.

A PSOVKE I RUŽNE REČI?

Ima ih nekoliko i to sasvim običnih – od one vrste koju ljudi nedotaknuti umetnošću i kulturom te stoga siromašnog rečnika i skučenog duha svakodnevno upotrebljavaju kad god ne znaju kako da izraze svoj bes, jad i nezadovoljstvo. Kazimir i Karolina je od one vrste predstava na koju bi svako pozorište moglo da bude ponosno. Iskreno se nadamo da će nastaviti da živi i nakon završetka ovogodišnjeg Salašarskog pozorišta – svima nam je potrebno ovakvo pozorište. I još jedan predlog za kraj: šta kažete da i mi Srbi u Srbiji dobijemo svoje salašarsko pozorište?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---