---

Sa seljaka, Egejaca i Albanaca, nostalgični (i gostoprimljivi!) Makedonci koji čeznu za boljim vremenima u prošlosti prebacili su se na mržnju prema migrantima. Hej, zamislite, cela jedna nacija sačinjena od izbeglica, mrzi izbeglice

Kad god čitam Fleneri O’Konor, čudim se koliko je savremena i pored toga što govori o ruralnom američkom jugu pedesetih godina. Kao kod svih dobrih pisaca, i kod nje ima nečega bezvremenog, nečega što se može preneti i na druga društva, na druge kulturne kontekste, ili nečega što se nekada zvalo "univerzalna istina". Ovakav tip bezvremenosti provlači se kroz njene priče kada likovi tuguju za prošlošću, koju doživljavaju kao neku vrstu blagostanja. U prošlosti su, po tim likovima, postojale prave vrednosti. Ljudi su znali šta je šta, a ne kao danas, kada se ne zna ko gde udara. U prošlosti su svi bili bezbedni. Spavali su sa otključanim vratima, a sad ne znaš ko može da ti uđe u kuću, da te opljačka i ubije. Otud i naslov njene antologijske priče "Teško je naći dobrog čoveka". On na ironičan način ismeva kliše da su ljudi pre bili dobri i da se u današnje vreme teško može pronaći čovek sa pravim vrednostima.

U pričama O’Konorove suptilno je prikazano da su ljudi koji su puni ovakvih fraza o bezbednosti i skladnoj i prosperitetnoj prošlosti zapravo rasisti i ksenofobi. U stvari, oni pate za prošlošću kada su carevale njihove privilegije, privilegije koje su u kontekstu O’Konorove gotovo isključivo povezane sa njihovom belom kožom. Ali kao i svaki dobar pisac, O’Konor je svesna slojevitosti čovekove prirode, pa tako i te rasističke i ksenofobične belce prikazuje sa određenom dozom tragičnosti, koja pokazuje da su i oni sami "žrtve" vremena u kom su živeli (stavljam "žrtve" među navodnike zato što u ovom trenutku ne mogu da se setim prave reči koja bi označila da nisu, nikako nisu i nisu bili žrtve, ali su svejedno rezultat društvenog konteksta u kom su se razvijali). Tako da čitalac s jedne strane osuđuje i ismeva te likove, a s druge strane razume njihovo slepilo i njihova ograničenja koja često nenamerno doprinose još većoj tragičnosti i još većem nazadovanju u društvu.

U poslednje vreme sam sve svesnija postojanja takvih konorovskih likova u našem okruženju. Za to dugujemo društvenim mrežama, gde ljudi nesvesno i javno razotkrivaju svoje predrasude, a bogami i glupost, pa sam sve svesnija i toga šta jedni drugima govore u svakodnevnom životu. Tako kod nas na Fejsbuku (koji je, nažalost, postao medij) sve vrvi od nostalgičarskih grupa, među kojima su česte one za stare Skopljance koji tuguju za svojim nekadašnjim gradom. Kod nekih od tih ljudi često vidite osećanje koje je već preraslo u frazu "Skoplje, teški opanci te gaze", što znači da je u Skoplje došlo mnogo ljudi sa sela i zapravo uništilo grad. Za takve konorovske likove, "seljaci" (kod nas postoji razlika između "seljak" i "selanec". "Seljak" je pogrdno) su krivi što se grad raspada. Došljaci su pokvarili grad – oni ne znaju šta su prave vrednosti i svoje divljačke navike donose tamo gde im nije mesto. Takvo osećanje se odnosi na ljude koji su se iz ruralnih sredina preselili u Skoplje. Dugo se odnosilo i na Egejce, izbeglice iz grčkog građanskog rata. Reč "Egejac" je korišćena i još se koristi kao pogrdna. Razume se, takvo osećanje najviše se odnosi na Albance, koji se, iako su starosedeoci u Makedoniji, doživljavaju kao došljaci. Pa je tako sasvim normalno da se u svakodnevnom govoru nazivaju "Šiptari" ili "Šipci", zajedno sa celom jednom plejadom pogrdnih reči koje Makedonci smatraju "normalnim". Ako etničkom Makedoncu slučajno prigovorite što tako naziva Albance, uslediće čitav niz konorovskih fraza tipa "Pa i oni sami sebe tako zovu", "Imam drugare Albance", "Nisam albanofob", itd.

Sa seljaka, Egejaca i Albanaca, nostalgični (i gostoprimljivi!) Makedonci koji čeznu za boljim vremenima u prošlosti (ovde zamislite jugoslovensku muziku u pozadini) prebacili su se na mržnju prema migrantima. Hej, zamislite, cela jedna nacija sačinjena od izbeglica, nacija koja ima rodbinu razbacanu po u krvi raskomadanoj bivšoj zemlji punoj izbeglica, mrzi izbeglice. Na sreću, izbegličku krizu prekinula je korona, kada su krotki Makedonci mrzeli Kineze, a od juče su se svečano prebacili na žestoku mržnju prema Avganistancima.

Pre neki dan jedan novinar mi je postavio nekoliko pitanja u vezi sa vrednostima prošlosti, u koje i on, kao i mnogi drugi (naročito oni iz starijih generacija) snažno veruje. Odgovorila sam mu da ja pak snažno verujem da je sada bolje, i da će tek biti bolje, zato što je ranije bilo dobro samo belim etničkim makedonskim muževima koji su oblikovali i definisali našu kulturu svojim isključivim mišljenjima. Dakle, sada smo na boljem putu – i istakla sam veća prava i prisustvo žena u javnom životu. Na to sam dobila odgovor da preterujem sa "tim feminizmom" i da se zalažem za "neprirodnost". Dugo sam razmišljala da li da mu objasnim da se stvari ne događaju "prirodno", da su prava za koja su se izborile moje babe i prababe koštala krvi i vremena, mnogo, mnogo vremena. Ali shvatila sam da ništa ja njemu ne mogu da objasnim i da ću samo izgubiti vreme. Nostalgičar često nije zlonameran nego samo slep, a i nagluv. U njemu su decenijama taložena uverenja kojih se neće osloboditi jednim mojim objašnjenjem. Pa zato nećemo gubiti vreme na njega. Gledajmo ga kao konorovske slepe i gluve likove opijene prošlošću, a mi se okrenimo budućnosti, čisto da ne gubimo vreme.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---