KULTURNO DOBRO: Ostaci pivnice

Tradicija >

Čovek, zemlja, grožđe

Nedavna Krajinska berba bila je jedan od upornih pokušaja da se ožive Rajačke i druge pivnice Negotinske Krajine koje se nalaze na preliminarnoj UNESKO-voj listi Svetske kulturne i prirodne baštine

"Cak, cak…"! U zoru četvrtog septembra, pod vedrim nebom, makaze su proradile u vinogradima Negotinske Krajine, na tromeđi Srbije, Bugarske i Rumunije, i označile početak berbe grožđa. "Beremo sortu crna tamjanika, našu autohtonu, ona prva sazri. Izostavimo svaki treći-četvrti red gde je merlot, njega ćemo kasnije. On oplođava crnu tamjaniku koja ima ženski cvet, zato ga zovemo švaler", objašnjava nasmejano Desanka, jedna od beračica, u crnoj suknji, cvetnoj majici i sa kačketom, dok stoji na plodnoj padini idealne kosine, sa pogledom na brda koja se prostiru unedogled. Beru uglavnom žene, za dvadeset evra na dan. Vesna, menadžer vinograda, beskompromisna je, sve proverava pre utovara na traktor, ne ispuštajući cigaretu iz usta. "Sporo ide ove godine jer je bila velika suša, pa mora iz svakog grozda da se otklone suva i nezrela zrna", kaže Vesnin otac Ljoška, raseljen iz Dalmacije, koji sa porodicom već 23 godine živi u obližnjem selu Rajac.

U podnožju, u vinariji "Raj", tridesetjednogodišnja Kristina Lukić, enolog, nestrpljivo čeka prve gajbe i sprema hranu za kvasac koji će šećer pretvoriti u dioksid i alkohol tokom fermentacije. Tek oko 11 sati stiže traktor. Grožđe se kotrlja pravo u mašinu koja odvaja peteljke i mulja ga, pa "kljuk" putuje crevom pravo u prohromsku inoks burad gde će stajati nekoliko dana dok ne dođe vreme da se odvoji kožica i nastane šira, a potom s vremenom vino.

U Negotinskoj Krajini vinova loza se gaji još od Rimskog carstva. Filoksera, koja je krajem 19. veka uništila vinovu lozu u zapadnoj Evropi, mimoišla je Negotinsku Krajinu. Stanovnici su iskoristili tu priliku, unapredili vinogradarstvo, i uspeli da u Evropu izvezu svoje autohtone sorte grožđa – crnu i belu tamjaniku, bagrinu, prokupac, začinjak... Tadašnjem uspehu su pomogla i svojstva vina: veliki procenat alkohola, šećera i tanina, što je idealno za dug transport. Na svetskim vinskim izložbama u Bordou i Londonu dobili su mnoge medalje. Tada su podignute i slavne "pimnice", kako meštani nazivaju pivnice, kamene vinske podrume za preradu i čuvanje vina i rakije. Opstale su Rajačke, Rogljevačke, Štubičke i delimično Smedovačke, Trnjanske, Sikolske i Bratujevačke, a nestale su Badnjevske, Rečanske i Mokranjske.

BONŽIROVI, O’KONOROVI

Posle Drugog svetskog rata vinogradi su počeli da se koriste za industrijsku proizvodnju u okviru kombinata "Krajina vino". Zbog otežane ekonomske situacije sedamdesetih godina i izostanka podrške malim vinogradarima, stanovnici su napuštali Krajinu i pivnice ostaju opustošene. U Rajcu je danas 50 gazdinstava, a početkom prošlog veka bilo ih je 350. Međutim, tradicija nije izumrla, čak se u poslednje vreme i obnavlja. I ove godine je obeležen početak berbe grožđa u Rogljevačkim pivnicama u okviru manifestacije Krajinska berba. Izašlo se u vinograde, devojke u nošnjama gacale su grožđe u ogromnoj bačvi okićenoj cvećem, izabrana je najlepša devojka, šetkalo se vijugavim i uskim uličicama, ručalo za drvenim stolovima ispred pivnica, postavljeni su sa ukusom drveni štandovi za degustaciju vina, rakija, kolača. Organizovan je i veoma skladan kulturno-umetnički program na glavnom trgu Rogljeva, oko bunara i duda, u okviru koga su gostovala kulturno-umetnička društva, pa i Biljana Krstić & Bistrik bend, kao i knjaževački orkestar Zlatne trube. Za divno čudo, ni trunke kiča.

Ne samo da se na taj način neguje deo nematerijalne baštine, već je jasno da se poslednjih godina proizvodi sve kvalitetnije vino. U leto 2008. godine u Rogljevo su se doselili Siril Bonžiro (Cyrille Bongiraud), stručnjak koncepta teroara (prirodni faktori vinograda) i njegova supruga Estel (Estelle), ćerka poznatog vinara iz Burgundije, i podigli su "Francusku vinariju". Sada poseduju pivnicu u Rogljevu i vinograd od osam hektara, a proizvode 25.000 boca vina bez aditiva, sa minimalnom količinom sumpora. "Tajna", "Obećanje"... kupuju se u Francuskoj, Belgiji, Luksemburgu, pa i u Kanadi i Japanu. "Ovde je jedno od najlepših mesta za proizvodnju vina u Evropi! Zemljište je specifično, kao i klima, topla, ali sa veoma hladnim noćima. Nažalost, tokom perioda industrijske proizvodnje ljudi su ovde potpuno zaboravili šta je kvalitet u vinu i sad je neophodno da se podsete kako je to bilo kad je vino pravljeno na stari tradicionalni način. Najvažniji je upravo taj kontakt čoveka sa zemljom, grožđem, vinom, umeće. Rezultat su vina koja imaju svoj identitet, specifičnost, harmonična su, sa lepim kiselinama, mineralna, bez gorčine", kaže Siril Bonžiro.

Slična je i priča Ljubinke – Beke i Majkla O’Konora (Michael O’Connor), vlasnika već pomenute vinarije "Raj". "Upoznali smo se 1984. godine u Zaječaru, ali su nam se nakon toga putevi razišli. Dvadeset godina kasnije, Majkl je došao istim vozom i ovaj put ostao", sa velikim osmehom priča Beka. "Došli smo u Rajac 2011. godine kao gosti, upoznali jednu generaciju vinogradara koje sada skoro da više nema, i odlučili da ostanemo i otvorimo vinariju iako ništa nismo znali o tome. Ja sam ekonomista, a Majkl stručnjak za medicinske usluge u kriznim područjima." Njihova vinarija "Raj" sada sa 11 hektara zemlje proizvodi 47.000 litara vina godišnje. Nedavno se iz Hamburga vratila Bekina ćerka Smiljana, što je takođe dobar znak, a kod njih je i već pomenuta Kristina Lukić, poreklom iz Kruševca, koja je u Italiji studirala enologiju i vinogradarstvo a iskustvo stekla u Francuskoj, u Šampanji.

Takvih primera ima sve više. Nedavno su Srpska pravoslavna crkva i manastir Bukovo kupili dve pivnice u Rajcu a šuška se da će nastaviti u tom pravcu, dakle da vinogradi prelaze u njihove ruke, kao i da ih kupuju i članovi Vlade. Većina vinogradara radi u teškim uslovima. "Ovog leta smo ostali bez kapi vode, kanalizacije nema, struje tu i tamo, vapimo za podrškom institucija", kaže Dana iz Smedovca, tehničar na rengenu u penziji, koja je obnovila pivnicu svog čukundede. Obrađuje 2,5 hektara i proizvodi organsko pitko vino. Većina pivnica je ruinirana, a selo je pusto. Na vratima svake kuće i pivnice ređaju se umrlice. "U Rogljevu je ostalo svega 40 stanovnika, a u Rajcu 200", žali se Goca, vlasnik veličanstvenog "Dunjinog konaka", koja će po svoj prilici morati da proda kuću iz 1934. godine jer nema novca da zameni krov i renovira dedovinu.

OBEĆANJA

Iako je na otvaranju Krajinske berbe narodni poslanik iz Negotina Mladen Bošković, prvenstveno se zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, najavio ulaganja u infrastrukturu, asfaltiranje, elektrifikaciju, kolsko-pešačke staze itd., novac obezbeđuju EU i nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj, a sprovodi GIZ. Projekat "EU za kulturno nasleđe i turizam" usmeren je na razvoj turizma: EU je odvojila 15 miliona, a nemačka vlada 1,6 miliona evra.

Nadu da će Negotinska Krajina oživeti daje i činjenica da su se 2010. Negotinske pivnice našle na UNESKO-voj preliminarnoj listi Svetske kulturne i prirodne baštine. Štubičke pivnice i Rajačko groblje proglašeni su kulturnim dobrom još 1980, a Rajačke i Rogljevačke pivnice 1983. godine, kada su sve kategorisane kao prostorna kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, a Republički zavod za zaštitu spomenika kulture započeo je proces njihove obnove i revitalizacije. Pa ipak, bez obzira na sve to, zbog nedovoljnih sredstava koja su se iz godine u godinu smanjivala, pa i nestajala, nije mnogo urađeno. Danas je veliki broj pivnica devastiran, urušen ili sklon padu. UNESKO je prepoznao njihovu posebnost prvenstveno zato što su one dokaz kontinuirane vekovne prakse vinogradarstva u negotinskom kraju, i zbog njihove arhitekture. Kuće su zidane od kamena, mada se tamo zidalo od blata i drveta, a sezonska naselja za proizvodnju i čuvanje vina odvojena su od naselja za stanovanje. Svaka pivnica predstavlja ambijentalnu celinu, ima svoje svete lokacije, sveto drvo – obično dud, kameni krst, svečani sto... Izuzetnost je i da su pivnice podigli doseljenici iz Velike Hoče sa Metohije, tokom velikih seoba početkom 18. veka. Doneli su tradiciju vinogradarstva i način gradnje kuća, kao i običaje, verovanja i zanate.

Koje su šanse da negotinske pivnice zaista postanu deo Svetske baštine pod zaštitom UNESKO-a? "To je veliki zalogaj za Srbiju, ali je moguć, ako se potrudimo", smatra Estela Radonjić, konzervator savetnik iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. "Najveći izazov je kako zadržati autentičnost prostora. U poslednjih desetak godina znatno se promenila vlasnička struktura, više od 20 odsto pivnica sada je u vlasništvu ljudi koji nisu iz ovog kraja i ne bave se vinogradarstvom, a da bi pivnice bile upisane na listu UNESKO-a, neophodno je da se nastavi sa proizvodnjom vina i rakija, poželjno od autohtonih sorti, i da postoji stanovništvo koje tu živi i neguje celokupnu baštinu. Nažalost, kada se menja namena pivnica i narušavaju originalna arhitektura i ambijentalna celina, Zavod može da donese rešenje o zabrani, vraćanju u prvobitni izgled, ali mi, a ni Ministarstvo kulture, nemamo mehanizme da vlasnike kulturnih dobara primoramo da ispoštuju zakon."

Estela Radonjić ističe i da je "za bespravne radove nadležno Ministarstvo građevine, ali u Srbiji postoji malo građevinskih inspektora pa je za negotinske pivnice nadležan inspektor stacioniran u Čačku. Već više decenija najveći deo budžeta Ministarstva kulture opredeljenog za nepokretna kulturna dobra (nekada i više od 90 odsto) odlazi na zaštitu sakralne arhitekture. Neophodno je da se olakšicama, subvencijama, kreditima pospeše vlasnici kulturnih dobara da ih čuvaju. Na primer, Zakon o budžetskom sistemu ne prepoznaje vlasnike nepokretnih kulturnih dobara (a oko 70 odsto nepokretnih kulturnih dobara je u privatnom vlasništvu), što nam otežava mogućnost da ulažemo u očuvanje i zaštitu negotinskih pivnica. Takođe, konzervatorski radovi na kulturnim dobrima nisu izuzeti iz Zakona o javnim nabavkama i već više od 10 godina radove na kulturnom nasleđu ne obavlja služba zaštite već firme koje dobiju javnu nabavku. Veliki je problem nedostatak majstora tradicionalnih zanata. Na primer, nema tesara koji zna da isteše iz debla šindru. Nema ni firme u Srbiji koja proizvodi ćeramidu, a jedan od najvećih izazova obnove pivnica je kako zameniti dotrajali krovni pokrivač a ne narušiti autentičnost i ambijentalni značaj kada na tržištu nema tradicionalne ćeramide."

Novi zakon o kulturnim dobrima, iako se na njemu radi dvadeset godina u više pokušaja, još uvek nije donet, a i poslednji nacrt ne garantuje da će ovi problemi biti rešeni. Pomoćnik ministra turizma Aleksandar Rogićević je na otvaranju Krajinske berbe najavio da "ćemo za dve-tri godine prestići Istru". A u međuvremenu se planira popločavanje ambijentalnih celina pivnica krupnim kamenom kao u beogradskoj Knez Mihailovoj...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---