Nostalgija

Nostalgija je, kao i mnoge druge reči u našem jeziku, grčkog porekla. Etimološki potiče od dve reči: "nostos", želja za kućom i "algos", bol. Prvi put je upotrebljena tek 1688. godine kada ju je skovao nemački lekar J. Hofer postavljajući dijagnozu za tugu švajcarskih vojnih plaćenika, koji su godine provodili u inostranstvu, daleko od kuće.

Nostalgijom su se bavili bezbrojni umetnici, slikari, pisci, pesnici, kompozitori kroz celu istoriju čovečanstva. Jedno od najvećih i najstarijih dela svetske književnosti Odiseja svakako je najpoznatija i najveća poema o nostalgiji. Homer je opisao Odisejevu čežnju za Itakom, domom, porodicom i voljenom Penelopom, za deset godina Trojanskog rata i još deset godina koliko je trajalo njegovo lutanje po Sredozemlju na povratku kući. Ali, kao što kaže Kavafi u svojoj čuvenoj pesmi Itaka, ni Lestrigonci ni Kiklopi, ni čarobnica Kirka, ni prelepa Kalipso, ni sirene egejske, ništa mu nije moglo ugasiti neutaživu žeđ za kućom. Neprevaziđen je i film Nostalgija velikog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog. Te emocije, tuga i čežnja lako mogu preći u melanholiju (još jedna grčka kovanica od melani + holi, crna žuč), u pravi bol duše, čestu bolest mornara koji daleko od kopna pate za domom i porodicom.

Što smo stariji, taj "dom" za kojim patimo zapravo sve više postaje jedan locus abstractus, izmaštano mesto konstruisano od slika koje postoje još samo u našim snovima i sve bleđim sećanjima. Jer ta kuća za kojom patimo, taj bol koji osećamo vezan je uglavnom za neke voljene ljude kojih više nema. Nostalgija je odlično poznata nama migrantima prve generacije, koji smo otišli u inostranstvo i ostali tamo dugo ili zauvek. Borislav Pekić, koji je iz Beograda emigrirao u London 1971. godine, rekao je da prva generacija migranata živi posebnu tragediju jer više nigde ne pripada, ni zemlji iz koje su otišli, ali ni zemlji u koju su došli.

Naravno, ima nostalgičara koji su celog života ostali na istom mestu, ali im je vreme kao sitan pesak iskliznulo kroz prste, a oni ostali da zbunjeno gledaju u svoje prazne šake skupljajući poslednja zrnca. Mnogi u svom veltšmercu (weltschmertz, "bol zbog nesavršenosti sveta") crpu inspiraciju za stvaranje, ako ne završe na psihijatriji.

Danas živimo u vremenu velikih migracija, kada milioni ljudi beže iz svojih zavičaja od rata, siromaštva i autokratskih režima. Večiti stranci, osuđeni na potragu za novim utočištima. Desetine i stotine hiljada bivših Jugoslovena koji su u emigraciji postali (Yu) nostalgičari, nisu pojma imali da je zemlja u kojoj su rođeni bila "idealna" sve dok je nisu izgubili. Rasuli smo se kao rakova deca po svim kontinentima, a što si dalje, nostalgija je veća. Baš kao što "žal za mladost" sve više raste što si stariji. A na nas večite strance nostalgija uvek vreba, kao najverniji đavolov sluga, negde iza nekog ugla, tamo gde joj se najmanje nadaš. Iza neke zaboravljene reči iz "starog kraja", iza neke iznenadne slike za koju ne znaš da li je deja vu ili si je sanjao, iza nekog predmeta u nekom izlogu, mirisa ili ukusa.

Simptomi nostalgije su stezanje u grlu, skupljanje pljuvačke u ustima i suze u očima. Širom sveta postoje trgovci nostalgijom, koji u lepo umotanim paketićima prodaju komadiće otadžbine, predmete, slike ili hranu nama večitim putnicima. Ponećemo ih sa sobom i okačiti na zid nekog dnevnog boravka u Torontu ili Londonu, Cirihu ili Čikagu, Sidneju ili Atini...

Za svako mesto nostalgija ima svoje antidote. Meni pomaže domaća rakija. Kada je otvorim u svom grčkom domu, aroma koja se prospe po prostoru i oštar ukus leče nostalgiju. Sličnu ulogu ima i "naša domaća kafa", koja se dosta razlikuje od grčke po aromi, boji i ukusu, a po kvalitetu jutarnje kafe mi se uglavnom dan poznaje.

No, kad su ukusi u pitanju, najjača su sećanja na one iz detinjstva. Pa tako mislim da, dok sam živa, neću zaboraviti ukus "Ledo" sladoleda "na klipici", od vanile sa prelivom od čokolade, ili ukus italijanskih "žvakaćih guma u cigareti", koje su se šezdesetih prodavale na komad ili upakovane u kutiji kao cigarete. Često se pitam, kada sretnem nekog Afrikanca, Kineza, Sirijca ili Pakistanca na ulici, šta li njima najviše nedostaje iz domovine. Kako se manifestuje kineska nostalgija? Meni koja, iako promenivši tri zemlje, sa Balkana nikada nisam otišla, sigurno ne nedostaje osećaj prolaznosti, efemernosti, osećaj da u životu ništa nije zauvek i da se sve neprekidno menja. Jer, kao da živim u večitoj tranziciji, kao da zauvek i stalno ispočetka prelazim preko nekog mosta, sad u ovom, sad u onom pravcu, vukući sa sobom neke torbe sa stvarima bez kojih se navodno ne može. Kako reče veliki Pekić: "Ništa nije neizbežno, ali sve je neizvesno", dok nas ne napusti ideja o sreći koja je prolazna, a njeno trajanje zavisi upravo od toga koliko smo spremni da zaronimo u same sebe i tu nađemo trajno utočište.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---