Beli lotos

Serije – Beli lotos i Princ >

Nihilizam na ceni

Igrana serija Beli lotos i animirana Princ pred gledateljstvo stižu kao iznenađujuće ideološki britke i polemične priče i postavke, a sa još dva iznimno važna zajednička sadržatelja – motivima nihilizma kao svetonazora i nedvosmislene osude kastinskog ustrojstva sveta i odnosa u njemu

Ovih se dana nižu promašaji (naravno, i finansijski i kreativni) potencijalno ogromnih bioskopskih hitova, ogoljavajući istinu o mršavoj i neubedljivoj repertoarskoj sezoni po pitanju kino-distribucije i na najviđenijim i najrelevantnijim tržištima, ali zato serijska ponuda i dalje buja, tu i tamo izrodivši i poneki potpuni podvig. Iz ponude HBO-a, nakon odličnih naslova Mer iz Istauna i Hacks, sada nam je stiglo još par premijernih serija, očekivano suštinski raznorodnih, a zanimljivih za gledanje i analizu. Dva najnovija ostvarenja na planu komedije dolaze u začudnoj ali i veoma ubedljivoj rimi – igrana serija Beli lotos i animirana Princ pred gledateljstvo stižu kao iznenađujuće ideološki britke i polemične priče i postavke, a sa još dva iznimno važna zajednička sadržatelja – motivima nihilizma kao svetonazora i nedvosmislene osude kastinskog ustrojstva sveta i odnosa u njemu. A sve to pod krovom uspelih komedija i nadasve duhovitih, i zabavnih, i smešnih dela.

Beli lotos (The White Lotus) je očekivani trijumf – reč je o najnovijem ostvarenju scenariste i reditelja (ranije, a sada tek povremeno i glumca) Majka Vajta, iz čijeg pera su izašli filmovi Orange County, School of Rock, Nacho Libre, Year of the Dog, Beatriz at Dinner, kao i izvrsna serija Enlightened. Poslednje pomenuto, serija Prosvetljena sa uvek maestralnom Lorom Dern u naslovnoj roli, ovde je svakako najrečitija i najilustrativnija referenca, u stilskom, idejnom i izražajnom smislu, ako se na umu ima što preciznije pozicioniranje Belog lotosa u tom metaforičkom koordinatnom sistemu aktuelne serijske ponude, ali i dosadašnjeg opusa samog Majka Vajta. Naime, obe ove serije povezuje ne samo taj jasno i brzo vidljiv beleg efektno u delo sprovedene satire na temu ludosti i nedorečenosti savremenog života u sferama poznog neoliberealnog kapitalizma, već i evidentno posezanje za izvorno britanskom stilskom formulom oličenom u kratkoj sintagmi ‘terrible people’ (grozni ljudi), sveprisutnom u ostrvskoj industriji serijske zabave već decenijama i decenijama, a na skorijem uzorku možda najbrže prepoznatljivoj kroz slučaj tamošnje, dakle, izvorne varijante legendarne serije Office. Konkretno govoreći, Majk Vajt pomenutu stilsku začkoljicu smešta u mikrokosmos prestižnog i rajolikog all-inclusive letnjeg odmarališta na Havajima, gde ćemo kroz priču o desetak, naravno, čisto fatumski spojenih pojedinaca, imati priliku da pratimo tu povremeno čak i istinski urnebesnu priču o sveopštem sunovratu, a sve to pod okriljem povesti o upravo tim užasnim ljudima, ovde manje ili više narcizmom sputanima i određenima, a koji će tokom tog vremenski i prostorno oročenog obećanja o nagoveštaju raja na Zemlji morati da razreše nešto i od svoje nagomilane emocionalne, identitetske, pa i klasne muke.

Vajtov izraz je i ovoga puta precizan, pregledan i komunikativan i, baš kao i u Prosvetljenoj, priči o nesnađenosti kojoj suštinski nema pomoći čak ni u sferama ionako eluzivnog i prevrtljivog sveta new age zamlaćivanja, u najvećoj meri utemeljen u inteligentnoj i razigranoj upotrebi filmski i narativno i dalje veoma potentnog nihilizma, gde, ako ćemo pošteno, sve, pa uključujući i brojne isforisirane i izmaštane probleme sa očiglednim izvorištem u ogoljenoj autosabotaži, malo znači, jer sve je ništa i, kao ništavno, osuđeno je na neumitan i bolan kraj, pa bio on maskiran i nekakvim prividom mogućeg novog početka. Okupljeni pod krovom ove Vajtove priče u njen epicentar stižu iz različitih društvenih podgrupa i frakcija – očekivano solipsistične i površne mladeži, te slojeva snađenih i ekonomski sasvim relaksiranih belaca, kao i naslednika imetka, onih koji i dalje osećaju povremene damare potrebe za smislenijim i produktivnijim življenjem, dok su na drugoj strani ne nužno mnogo prijatniji i sređeniji predstavnici proletarijata iz domena smeštajne industrije. Kod Majka Vajta, u ovom Belom lotusu, klasne i kastinske linije razgraničenja su sasvim jasno definisane i vidljivo opcrtane (sa tek seksom kao varljivom tačkom dodira i međusobnog trenja, a to je opšte mesto i u stvarnosnim dimenzijama života i na drugim meridijanima, zar ne?), te relativizicaje i apologije nema ni prema tim nižim i, dakle, često uniženim i sputanim slojevima društva, jer je narečeni nihilizam pustio neprolazno čvrsto i duboko korenje svugde, i već apostrofirani "užasni ljudi" već dugo obitavaju, naravno, kako mogu, umeju i znaju na svim adresama. Vajtov prikaz surovo očite kastinske podele je zauman i kristalno jasan, te seriju obeležava i izvesna nelagoda kojoj se gledalac dragovoljno i bespogovorno predaje i izlaže jer pred sobom ima jedak i zabavan osvrt na ono što će kanda do kraja sveta ostati konstanta i nepromenljiva utega oko "vrata" prisnije i empatičnije komunikacije među ekonomski gledano oprečnima.

Podsetimo se na šta nas, između ostalog, podseća Bronislav Geremek u svojoj značajnoj i odličnoj studiji Istorija siromaštva (prevela sa poljskog Ljubica Rosić, pre šest godina objavio loznički Karpos): "Robert Hunter je definisao siromaštvo kao izvestan specifičan kompleks ili sindrom koji se sastojao od: materijalne nemaštine, fizičke slabosti, i najzad, načina života, povezanog sa socijalno-psihološkom marginalnošću (problem skitnica i imigranata) ... Bez obzira na statističke determinante, siromašnima je smatrao sve koji pate od ‘nedostatka plate, hrane, odeće, stana i prevelikog rada’." U Belom lotosu nema do te mere siromašnih i obespravljenih, ali ima onih koji iz tih ekonomskih "nizina" nastoje da se uz pomoć mitskog i metaforičnog društvenog darvinizma izdignu do snevanih visova viđenih za skućenije, snađenije i bezbrižnije, a gde, pak, caruje bezidejnost, mentalna jalovost, samoljublje kome nema leka, alavost, opsednutost sitnospostveničkim impulsima, distanciranost i od bližnjih i od svoje istinske suštine.... U ovoj seriji sve to nam stiže u vidu razigrane i dinamične "vrteške", svojevrsnog klinča svih protiv svih, pri čemu Beli lotos tokom svih ovih šest jednosatnih epizoda zadržava vešto profilisan, iznijansiran i ujednačen komični okvir, što na koncu svega dovodi do gorke priče poznato poraznih zaključaka koja, pak, gledaocima pruža izobilje i zabave i povoda za iskren smeh nad onim čemu se još samo možemo da smejemo. A kao što to uvek biva ne samo kod Vajta, nego i u brojnim, manje, jednako ili više uspelim žanrovski i stilski bliskim ostvarenjima iz tog domena HBO serija koji proističe iz recentnije baštine tamošnjeg nezavisnog filma, i ovde imamo niz izvrsnih glumačkih kreacija, u ansamblu koji čine Koni Briton, Stiv Zen, Marej Bartlet, Džejk Lejsi, Alksandra Dadario, Sidni Svini..., pri čemu tu prednjače možda i dve najosobenije američke komičarke svojih i obližnih generacija – Dženifer Kulidž i Moli Šenon. Ovome dodajmo i počeste ispade otvorene genijalnosti na planu detalja (poput onog trenutka u kome rečita majka svojoj mladoj, lenjoj i hladnoj ćerci, na papiru gorljivoj levičarki, postavi pitanje – kako je moguće da je neko toliko zabrinut za dobrobit ugnjetavanih i nesrećnih, pa i za čitavo čovečanstvo, tako neprikiriveno okrutan i nezainteresovan za svoje bližnje).

Jasnim kastinskim međama, između ostalog, bavi se i vrlo dobra animirana serija (dvanaest epizoda od po dvadesetak minuta) Princ, čiji glavni junak je maleni engleski Princ Džordž; i ova serija iz ponude HBO Max-a prilično neprikriveno polemiše sa postojećim i nepovratno ukorenjenim ustrojstvom sveta, ali autori ove ekstravagance (sa Gerijem Džanetijem na čelu, čiji je najprestižniji i najsveobuihvatniji dosadašnji rad briljantna ostvrska komedija Vicious) idu možda i par koraka dalje, pa je meta njihove sprdnje engleska kraljevska porodica, ovde, uz grub karikaturalan crtež, detaljistički i pod stvarnim imenima prikazana i isprozivana, naravno, na konto jalovosti, izlišnosti, neporecive parazitske nepotrebnosti i samosvrsishodnosti. The Prince je izrazito zabavan i poletan rad, sa zbilja dugim nizom sitnih bravura na planu teksta, dijaloga i monologa u koji veoma često upadaju "junaci" ove priče o onom slučaju kada pogubni narcizam i bukvalno biva kruna na glavi malobrojnijih miljenika sudbine.

Engleska kraljevska porodica ovde je prikazana bez rukavica, uz efektan ali i veoma oštar humor, uz par zanimljivih varijacija (kraljica Elizabeta tako bitiše i dominira porodicom, dvorcem, pa i nacijom nošena turetovskim rafalima psovki i drugih opcesnosti kao jedinim vidom izražavanja i komunkacije, princeza Šarlota je već u tim nežnim godinama data kao saradnica brojnih inostranih obaveštajnjih službi, dok su prinčevi Heri i Endrju zadržani na poziciji potpune nesposobnosti za smisleniji život u stvarnoj dimenziji). Ovde negde se, čini se, i dovoljno brzo i dovoljno jasno, nazire i glavni problem ove Džanetijeve postavke – naime, čvrsta postavka i jednostavna poenta naprosto ne ostavljaju previše prostora za raznovrsniji pristup i možda kasnije stilsko i idejno "razbokoravanje" ove priče.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---