Aten­tat na Zorana Đinđića – Anatomija zločina >

Legija, Duća i momci iz Kule

Policija je smesta aktivirala sva svoja saznanja o svemu što i oni i ostali znaju već godinama i počela da skuplja razne "kontroverzne bizmismene i žestoke momke sa vrelog beogradskog asfalta", ali i iz cele Srbije. Top-lista se za nekoliko dana svela na sedam-osam traženih likova, na čelu sa Legijom i Dućom. Privedeni su i Jovica Stanišić i Franko Simatović i ko zna ko još; vlasti su otvoreno saopštile da je organizovani kriminal imao podršku iz određenih krugova policije i državne bezbednosti

U sre­du 12. mar­ta 2003. u 12:35 pre­mi­jer Vla­de Sr­bi­je dr Zo­ran Đin­đić iza­šao je iz svog oklo­plje­nog BMW-a se­ri­je 7 na dvo­ri­šte zgra­de Vla­de u ko­je se ula­zi iz Ne­ma­nji­ne uli­ce. Se­deo je iza vo­za­ča, s le­ve stra­ne vo­zi­la. U tre­nut­ku ka­da se us­pra­vio da uzme šta­ke ko­ji­ma se slu­žio zbog po­vre­đe­ne no­ge, ču­la su se dva puc­nja u ve­o­ma krat­kom raz­ma­ku. Zo­ran Đin­đić po­go­đen je spre­da rav­no u sr­ce; Mi­lan Ve­ru­o­vić, te­lo­hra­ni­telj ko­ji je sta­jao po­red nje­ga, po­go­đen je u ab­do­men dru­gim hi­cem. Obez­be­đe­nje okre­će pr­vo je­dan BMW u dvo­ri­štu, a od­mah za­tim i dru­gi, smešta žr­tve i kre­će ka Ur­gent­nom cen­tru, uda­lje­nom oko ki­lo­me­tar od li­ca me­sta. Zo­ran Đin­đić je kli­nič­ki mr­tav sti­gao na ope­ra­ci­o­ni sto; po­ku­ša­ji re­a­ni­ma­ci­je ni­su us­pe­li. Mi­lan Ve­ru­o­vić je spa­sen i van ži­vot­ne je opa­sno­sti.

Obez­be­đe­nje Vla­de od­mah je po­tr­ča­lo ka mo­gu­ćim me­sti­ma za snaj­per­sku po­zi­ci­ju, ali ta­kvih me­sta bi­lo je mno­go. Ipak je ubr­zo lo­ci­ra­na po­zi­ci­ja na spra­tu dvo­ri­šne zgra­de na adre­si Ad­mi­ra­la Ge­pra­ta br. 14; to je ono dvo­ri­šte gde se nalaze ka­fa­na "Hra­bro sr­ce" i još ne­ke zgra­de, uklju­ču­ju­ći i Fo­to­gra­me­trij­ski za­vod iz ko­ga je, ka­ko je sa­da iz­ve­sno, pu­ca­no na pre­mi­je­ra. Sve­do­ci su vi­de­li tri mu­škar­ca ode­ve­na u pla­ve kom­bi­ne­zo­ne sa žu­tim apli­ka­ci­ja­ma ka­ko se ubr­za­nim ko­ra­kom uda­lja­va­ju iz dvo­ri­šta: je­dan je na­vod­no no­sio u ru­ci pu­šku; dru­gi je imao pi­štolj u ru­ci, a tre­ći do­boš za na­mo­ta­va­nje ka­bla ka­kav ko­ri­ste maj­sto­ri, ali i voj­ni te­le­fo­ni­sti, za polj­ske in­duk­tor­ske te­le­fo­ne. Na osno­vu is­ka­za sve­do­ka ka­sni­je će bi­ti na­či­njen fo­to-ro­bot, kom­pju­ter­ska sli­ka, jed­nog od osum­nji­čenih.

Be­o­grad je bio blo­ki­ran dva­de­set mi­nu­ta ka­sni­je, što je re­al­no vre­me: tre­ba­lo je usred be­la da­na i po sa­o­bra­ćaj­noj gu­žvi di­ći po­li­cij­ska po­ja­ča­nja, raz­vi­ti ih po glav­nim sa­o­bra­ćaj­ni­ca­ma da kon­tro­li­šu vo­zi­la u na­di da će na­ći pu­šku ili ne­što dru­go sum­nji­vo... Ve­ro­vat­no je već bi­lo ka­sno jer su po­či­ni­o­ci ima­li pred­nost u star­tu; još je ve­ro­vat­ni­je da je to bi­la oba­ve­zna ru­tin­ska me­ra jer su se po­či­ni­o­ci sa­kri­li na una­pred pri­pre­mlje­na skro­vi­šta u ha­o­tič­nom dvo­mi­li­on­skom Be­o­gra­du, ka­žu lju­di ko­ji su pra­ti­li i – na osno­vu du­go­go­di­šnjeg is­ku­stva – ana­li­zi­ra­li pret­hod­ne aten­ta­te. Na­i­me, ka­men­čić se sa­kri­va me­đu ka­me­nje, knji­ga u bi­bli­o­te­ci, a lju­di u ma­si lju­di.

Pro­ce­na is­ku­snih lju­di ka­že da je za pri­pre­mu ovog aten­ta­ta tre­ba­lo naj­ma­nje osam da­na, ve­ro­vat­no i de­se­tak: tre­ba­lo je iz­vi­de­ti i oda­bra­ti naj­bo­lju po­zi­ci­ju, vi­de­ti ka­ko ući na vre­me i ka­ko dis­kret­no une­ti oruž­je i osta­lu opre­mu; is­pi­ta­ti i is­pro­ba­ti pu­te­ve za bek­stvo; iz­me­ri­ti vre­me­na što­pe­ri­com; is­pla­ni­ra­ti al­ter­na­tiv­ne pla­no­ve; ući neo­pa­že­no i če­ka­ti neo­me­ta­no. Da ne go­vo­ri­mo o pu­ška­ma, ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma, auto­mo­bi­li­ma, sta­no­vi­ma, la­žnim do­ku­men­ti­ma itd...

Šta je obez­be­đe­nje mo­glo u toj si­tu­a­ci­ji? Ima tu ne­ko­li­ko de­ta­lja: pre sve­ga, od snaj­pe­ri­ste te­ško da ima od­bra­ne; pret­nja ova­kvim aten­ta­tom ot­kla­nja se oba­ve­štaj­nim ra­dom pre­ma iz­vo­ru pret­nje i pred­vi­đa­njem, pro­ce­nom ri­zi­ka, a ne pa­siv­nom za­šti­tom. Za­tim, op­ser­va­ci­o­ne TV ka­me­re Vla­de ni­su ra­di­le tri da­na pre aten­ta­ta, a šef Đin­đi­će­vog obez­be­đe­nja bio je na bo­lo­va­nju. Naj­va­žni­je od sve­ga, obez­be­đe­nje ni­je ko­ri­sti­lo tu­nel (zva­ni "zvo­no") ko­ji iz dvo­ri­šta, de­sno kad se uđe iz Ne­ma­nji­ne, vo­di u unu­tra­šnjost zgra­de Vla­de. So­ci­ja­li­sti su ga ina­če ko­ri­sti­li uvek ta­ko da bi vo­zač u "zvo­no" ula­zio una­zad. U tom tu­ne­lu ne­ma ni te­o­rij­ske opa­sno­sti od snaj­pe­ra jer skre­će pod bla­gim uglom. Da je Zo­ran Đin­đić iza­šao sa de­sne stra­ne auto­mo­bi­la, bio bi ma­nja me­ta; ali, sa te da­lji­ne i gla­va je si­gu­ran cilj ve­štom strel­cu.

Lo­ka­ci­ja je pro­met­na i bi­la je ču­va­na sa­mo pre­ko no­ći, ka­da je de­žu­rao rad­nik agen­ci­je za osi­gu­ra­nje sme­šte­ne tu od­mah, a u vla­sni­štvu istog čo­ve­ka ko­ji dr­ži ka­fa­nu "Hra­bro sr­ce". Uda­lje­nost me­sta sa ko­ga je pu­cao je­dan stre­lac od me­sta na ko­me je Zo­ran Đin­đić po­go­đen iz­me­re­no je na 184 me­tra; uda­lje­nost sa­svim bli­ska za pro­seč­nog snaj­pe­ri­stu. Još ni­je ja­sno oda­kle je is­pa­ljen dru­gi hi­tac. Sko­ro je si­gur­no da su ko­ri­šće­ne pu­ške ka­li­bra 7,62×51mm NA­TO (.308 Win­che­ster, u lo­vač­kom žar­go­nu). Na­đe­ne su dve ča­u­re na po­zi­ci­ji, ali ni­je ja­sno da li u is­toj pro­sto­ri­ji. Reč je o ka­li­bru ve­o­ma po­pu­lar­nom kod voj­ski i po­li­ci­ja ši­rom sve­ta, kao i me­đu lov­ci­ma; po­sto­je sto­ti­ne mo­de­la lo­vač­kih ka­ra­bi­na, po­lu­a­u­to­mat­skih i auto­mat­skih pu­ša­ka, kao i mi­tra­lje­za tog ka­li­bra; Cr­ve­na za­sta­va ih, uosta­lom, pra­vi kao ka­ra­bi­ne i kao po­lu­a­u­to­mat­ske pu­ške za za­pad­no tr­ži­šte (M 77). Me­tak 7,62×51 mm na­stao je pe­de­se­tih go­di­na kao kom­pro­mis u pre­la­znom pe­ri­o­du od sta­rih te­ških pe­ša­dij­skih me­ta­ka ka no­vim, ma­njim ka­li­bri­ma, ali se za­dr­žao kao mi­tra­lje­ska mu­ni­ci­ja – i kao mu­ni­ci­ja za snaj­per­ske pu­ške sred­njeg do­me­ta (do 600 m). Stan­dard­ni voj­nič­ki me­tak ima po­la­znu br­zi­nu od oko 838 m/s i ma­su zr­na iz­me­đu 8,7 i 10,9 gra­ma – u snaj­per­sko-tak­mi­čar­skoj ver­zi­ji. Po pri­ro­di po­vre­da na­ne­senih pre­mi­je­ru Đin­đi­ću i Mi­la­nu Ve­ru­o­vi­ću, iz­ve­sno je da je bi­la ko­ri­šće­na lo­vač­ka, a ne voj­nič­ka mu­ni­ci­ja. Na­i­me, voj­nič­ka mu­ni­ci­ja pod­le­že Ha­škoj kon­ven­ci­ji iz 1899. i mo­ra da ima pu­nu me­tal­nu ko­šu­lji­cu (što je ka­sni­je za­o­bi­đe­no no­vim mu­ni­ci­ja­ma, ka­kve su 5,56 i 5,45 mm; oba met­ka, NA­TO i ru­ski, pra­ve stra­šne ra­ne). Korišćenjem lo­vač­ke mu­ni­ci­je ce­la ki­ne­tič­ka ener­gi­ja pre­nosi se na cilj, pa su za­to ti pro­jek­ti­li pra­vlje­ni da eks­pan­di­ra­ju, da se pro­ši­re pri uda­ru u di­vljač: ima­ju me­ka­n ili šu­palj vrh i če­sto se de­ša­va da se ras­pad­nu u frag­men­te; iz­la­zne ra­ne su obič­no mno­go ve­će od ula­znih. Osim to­ga, ve­šti ubi­ca-snaj­pe­ri­sta po pra­vi­lu će pu­ni­ti (la­bo­ri­sa­ti) sam svo­ju mu­ni­ci­ju, u skla­du s pu­škom, raz­da­lji­nom, kli­mat­skim okol­no­sti­ma i za­šti­tom me­te; pu­ca­će dru­ga­či­jim met­kom ako oče­ku­je pan­cir, dru­ga­či­jim ako ga­đa kroz sta­klo, a dru­ga­či­jim ako je me­ta ne­za­šti­će­na.

Te je pu­ške, da­kle, tre­ba­lo pr­vo upu­ca­ti ka­ko tre­ba na ne­kom stre­li­štu i od­re­di­ti ni­šan­ske pa­ra­me­tre za raz­li­či­te uda­lje­no­sti i raz­li­či­tu mu­ni­ci­ju. Tre­ba­lo ih je on­da une­ti neo­pa­že­no u zgra­du, na­ći po­zi­ci­ju i oslo­nac (oba­ve­zno me­kan, zbog vi­bra­ci­ja pri opa­lje­nju; oda­tle će­be na­đe­no na me­stu) i tre­ba­lo je obez­be­di­ti ve­zu iz­me­đu stre­la­ca. Iz­gle­da da je taj kabl to­me slu­žio: ra­dio-ve­za je su­vi­še ri­zič­na.

Kre­ta­nje pre­mi­je­ra Đin­đi­ća tog 12. mar­ta bi­lo je ma­nje-vi­še po­zna­to: tre­ba­lo je da se po­ja­vi u Vla­di u 13 h, zbog če­ga je me­njao plan za to pre­pod­ne (iz­vi­nio se po­ru­kom uče­sni­ci­ma ne­kog sa­ve­to­va­nja u Ha­ja­tu). Aten­ta­to­ri su, da­kle, če­ka­li ne­ko vre­me­, ve­ro­vat­no i pre­no­ći­li na li­cu me­sta. Tre­ći član eki­pe slu­žio je za odr­ža­va­nje ve­ze i ču­va­nje le­đa; po­što snaj­pe­ri­sti po pra­vi­lu ra­de u pa­ru – stre­lac i osma­trač-za­šti­ta – mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je bi­lo još ne­ko­ga u eki­pi. Osma­trač slu­ži i za to da se stre­lac ne za­ma­ra gle­da­ju­ći kroz do­gled ili op­tič­ki ni­šan. Da li je eki­pa ubi­ca ima­la ne­ko­ga ko im je ja­vljao Đin­đi­će­vo kre­ta­nje, kao što je po­li­ci­ja tvr­di­la u slu­ča­ju in­ci­den­ta na auto­pu­tu u fe­bru­a­ru, is­tra­ga će već utvr­di­ti; ali, to im ni­je bi­lo po­treb­no ako su ima­li in­for­ma­ci­ju da će se pre­mi­jer sva­ka­ko po­ja­vi­ti to­ga da­na u zgra­di Vla­de.

Što se bek­stva ti­če, tu ni­je bi­lo mno­go al­ter­na­ti­va: ili se sa­kri­ti u Be­o­gra­du ili se pre­ba­ci­ti pre­ko gra­ni­ce što br­že, već pri­pre­mlje­nim ka­na­lom, po­što će po­gra­nič­na po­li­ci­ja već bi­ti uz­bu­nje­na. Skri­va­nje u Be­o­gra­du bi­lo bi pri­vre­me­no, na­rav­no: dok se fr­ka ne sleg­ne i pa­žnja pri­rod­no ne po­pu­sti.

E, sad: iz­gle­da da su dan-dva pre aten­ta­ta dva mu­škar­ca pre­šla hr­vat­sko-ju­go­slo­ven­sku gra­ni­cu na Ba­trov­cu (auto­put Be­o­grad–Za­greb) i da ih je do­če­kao "ofi­cir Je­di­ni­ce za spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je, u uni­for­mi i sa slu­žbe­nim vo­zi­lom"; za­gre­bač­ki "Ju­tar­nji list" pi­še o tri li­ca, od ko­jih je jed­no osta­lo na hr­vat­skoj te­ri­to­ri­ji, a dva pre­šla gra­ni­cu. Taj iz JSO-a na­vod­no je re­kao po­li­ci­ji na gra­ni­ci da su to "ko­le­ge, biv­ši le­gi­o­na­ri" i da za­bo­ra­ve slu­čaj. Ima­ju­ći u vi­du re­pu­ta­ci­ju i auru JSO-a, to je bi­lo shva­će­no kao na­re­đe­nje: obič­na po­li­ci­ja odav­no je na­u­či­la da se ne ka­či s Le­gi­ji­nim lju­di­ma; čak i ka­da ih ša­ma­ra­ju... Dušan Mihajlović, ministar policije, u utorak uveče na RTS-u izjavljuje da su pouzdano identifikovana dvojica od trojice izvršilaca atentata. U uto­rak je MUP ipak ob­ja­vio no­vu ver­zi­ju fo­to-ro­bo­ta; sa­svim je mo­gu­će da je to plod po­mo­ći ko­le­ga sa gra­ni­ce, ali se ne tre­ba od­mah po­na­da­ti da je do­šlo do iden­ti­fi­ka­ci­je trećeg izvršioca... To, da­kle, osta­je otvo­re­na si­tu­a­ci­ja, ko­in­ci­den­ci­ja ko­ja će bi­ti pro­ve­re­na u is­tra­zi. Biv­ši le­gi­o­na­ri, kao što je po­zna­to, ima­ju obi­čaj da odr­ža­va­ju ve­ze i da se udru­žu­ju u po­slov­nim po­du­hva­ti­ma: eto, na pri­mer, ge­ne­ral Hr­vat­ske voj­ske An­te Go­to­vi­na, ta­ko­đe biv­ši le­gi­o­nar, ume­šan je u jed­nu te­šku pljač­ku zla­tar­ske rad­nje u Pa­ri­zu sre­di­nom osam­de­se­tih – sa još tri biv­ša le­gi­o­na­ra...

Naš naj­va­žni­ji biv­ši le­gi­o­nar, Mi­lo­rad Ule­mek/Lu­ko­vić, zva­ni i Le­gi­ja, pri­dru­žio se fran­cu­skoj Le­gi­ji stra­na­ca be­že­ći od po­li­ci­je po­sle jed­ne pljač­ke ko­ja je po­gre­šno kre­nu­la, ne­gde na No­vom Be­o­gra­du, po­čet­kom osam­de­se­tih (ve­ro­vat­no je u Le­gi­ju ušao pod pre­zi­me­nom Ule­mek). Pre to­ga je svi­rao vi­o­lon­če­lo i za­vr­šio sred­nju mu­zič­ku ško­lu; mla­dost – lu­dost... Za­što je Le­gi­ja tu va­žan? Za­to što je istog po­po­dne­va MUP Sr­bi­je ras­pi­sao po­ter­ni­cu za njim i još dve­sto­ti­nak li­ca po­ve­za­nih sa ze­mun­skim kla­nom Du­ša­na Du­će Spa­so­je­vi­ća; po­li­ci­ja ih sum­nji­či za ubi­stvo pre­mi­je­ra Đin­đi­ća, sa­u­če­sni­štvo u ubi­stvu, pru­ža­nje po­mo­ći, tr­go­vi­nu nar­ko­ti­ci­ma i već sve što spa­da. Ne­zgo­dan de­talj je­ste taj da je Mi­lo­rad Ule­mek/Lu­ko­vić Le­gi­ja od 1996. do le­ta 2001. bio ko­man­dant Je­di­ni­ce za spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je Dr­žav­ne bez­bed­no­sti MUP-a Sr­bi­je, "cr­ve­nih be­ret­ki", a po­sle spo­ra­zum­nog ras­ki­da rad­nog od­no­sa ostao je­dan od naj­moć­ni­jih lju­di u Sr­bi­ji, ako ne i naj­moć­ni­ji: na­i­me, ni­ko dru­gi ni­je mo­gao ne­ka­žnje­no da ra­di sve to što je on ra­dio do sre­de 12. mar­ta.

Drug Le­gi­ja u isto­ri­ju ula­zi ne kao Ar­ka­nov voj­nik, pa in­struk­tor u Srp­skoj do­bro­vo­ljač­koj gar­di, ni­ti kao in­struk­tor, pa po­sle Fran­ka Si­ma­to­vi­ća i ko­man­dant JSO-a. On u isto­ri­ju ula­zi 5. ok­to­bra 2000. go­di­ne po­pod­ne, ka­da su nje­go­vi lju­di iz­ve­li jev­ti­ni pro­pa­gand­ni trik: do­ve­zli su se u Be­o­grad te­ško na­o­ru­ža­ni i u oklo­plje­nim "hum­me­ri­ma", is­po­zdra­vlja­li se s na­ro­dom, po­lju­bi­li po­pa u ru­ku i po­be­gli gla­vom bez ob­zi­ra na­trag ku­ći, osta­viv­ši sto­ti­ne ko­le­ga po­li­ca­ja­ca da ih na­rod raz­o­ru­ža­va, svla­či i ša­ma­ra. Po­sle su taj trik do ne­u­ku­sa hva­li­li svi mo­gu­ći, na te­mu: "Le­gi­ja je mo­gao sve da nas po­bi­je to­ga da­na, ali je bio fin, pa nam je po­šte­deo ži­vo­t". Iz­gle­da da je i sam Le­gi­ja u to po­ve­ro­vao, kao što će se vi­de­ti ka­sni­je u nje­go­vom bez­o­bra­znom i nad­me­nom pi­smu jav­no­sti (ja­nu­ar 2003).

Iro­ni­jom sud­bi­ne, ta pri­ča po­či­nje 4. ok­to­bra 2000. pred­ve­če u Ge­pra­to­voj uli­ci, na de­se­tak me­ta­ra od me­sta sa ko­ga je ubi­jen Zo­ran Đin­đić.

Pre­ma knji­zi Dra­ga­na Bu­jo­še­vi­ća i Iva­na Ra­do­va­no­vi­ća 5. ok­to­bar: dva­de­set če­ti­ri sa­ta pre­vra­ta, Le­gi­ja je to­ga da­na po­zvao Đin­đi­ća da se na­đu na­sa­mo u Ge­pra­to­voj. Đin­đić je, ka­žu auto­ri, "ve­ro­vao Le­gi­ji". Se­li su u te­ren­sko vo­zi­lo i pro­vo­za­li se po gra­du: "Ve­li­kih sra­nja će bi­ti", re­kao je Le­gi­ja, "na­re­đe­nja su eks­trem­na" (ne­ma po­da­ta­ka o to­me či­ja na­re­đe­nja, ali se to da­de pret­po­sta­vi­ti)... Do­go­vo­ri­li su se da de­mon­stran­ti ne pu­ca­ju na po­li­ci­ju i da ne upa­da­ju u ka­sar­ne. "Mno­go ka­sni­je, sve­do­če­ći za ovu knji­gu, Zo­ran Đin­đić je pri­znao: Naj­vi­še sam se pla­šio ‘cr­ve­nih be­ret­ki’. I ka­da mi je on re­kao da, što se njih ti­če, ne­će bi­ti in­ter­ven­ci­je, pao mi je ka­men sa sr­ca" (str. 48).

Ka­sni­je će Zo­ran Đin­đić re­ći da Le­gi­ji du­gu­je ži­vot; Le­gi­ja će on­da do­da­ti: ne sa­mo ži­vot, ne­go i vlast...

Ni­su se u pe­to­ok­to­bar­ski pre­vrat ugu­ra­li sa­mo Le­gi­ja sa svo­ji­ma i Ne­boj­ša Pav­ko­vić sa svo­ji­ma; ugu­ra­la se i ce­la jed­na ga­le­ri­ja li­ko­va odra­ni­je ve­o­ma in­tim­no po­zna­tih or­ga­ni­ma go­nje­nja, li­ko­va ko­ji su do ovih par da­na ži­ve­li od ne­do­stat­ka do­ka­za. Kri­mi­nal­na sre­di­na ne­po­gre­ši­vim je nju­hom ose­ti­la da va­lja me­nja­ti stra­nu. Ceo sur­čin­ski gang, na če­lu sa Lju­bi­šom Bu­hom zva­nim Ču­me (sa­da kan­di­dat za za­šti­će­nog sve­do­ka-sa­rad­ni­ka) i Du­ćom Spa­so­je­vi­ćem (dru­gi na po­ter­ni­ci zbog aten­ta­ta na Zo­ra­na Đin­đi­ća), slo­žno se sta­vio na ras­po­la­ga­nje DOS-u; ta­kvi zna­ju ko­li­ko je sa­ti i oda­kle ve­tar du­va. To je, da­kle, po­stav­ka od­no­sa sna­ga po­sle pe­tog ok­to­bra.

Mi­lo­rad Ule­mek/Lu­ko­vić Le­gi­ja u me­đu­vre­me­nu "pro­kli­za­va": pr­vi skan­dal pra­vi u le­to 2001. u dis­ko­te­ci Tvr­đa­va u Ku­li, ka­da pu­ca­ju­ći iz pi­što­lja iza­zo­ve po­žar u ko­me je lo­kal iz­go­reo do te­me­lja; ni­kom ni­šta, po­jeo vuk ma­gar­ca... On­da, na pro­sla­vi ro­đen­da­na svo­je pri­ja­te­lji­ce Sve­tla­ne, udo­vi­ce Ra­žna­to­vić (pri­ve­de­ne u po­ne­de­ljak zbog ile­gal­nog dr­ža­nja oruž­ja i sa­rad­nje sa osum­nji­če­ni­ma za aten­tat na Đin­đi­ća), u klu­bu "Bo­jan Stu­pi­ca", do­la­zi u su­kob sa po­li­cij­skom pa­tro­lom ko­ja ga tu­ži za ome­ta­nje u obavljanju slu­žbe; opet je vuk (slu­čaj­no je ta zver znak JSO-a) po­jeo ma­gar­ca (a vi vi­di­te ko­ga ma­ga­rac sim­bo­li­zi­je u tom od­no­su sna­ga); ni­kom ni­šta, pred­me­ti su se za­gu­bi­li – do pre ne­ki dan.

Le­gi­ja ta­da ras­ki­da rad­ni od­nos sa MUP om, spo­ra­zum­no, ali mu osta­ju slu­žbe­na vo­zi­la i ja­ko obez­be­đe­nje ovla­šće­nih rad­ni­ka unu­tra­šnjih po­slo­va. U tim vo­zi­li­ma i uz prat­nju tog obez­be­đe­nja, Le­gi­ja će me­se­ci­ma mal­tre­ti­ra­ti go­ste be­o­grad­skih ka­fi­ća i po­li­caj­ce ko­ji se na­đu gde ne tre­ba, iz­nad sva­kog za­ko­na, ne­do­dir­ljiv; da ne ula­zi­mo u de­ta­lje si­le­džij­skog po­na­ša­nja, ma­lo li je bru­ke?

On­da, 9. no­vem­bra 2001, Je­di­ni­ca za spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je za­po­či­nje oru­ža­nu po­bu­nu u svom glav­nom sta­nu u Ku­li. Kao, pro­te­stu­ju zbog to­ga što su u Hag po­sla­ta ne­ka bra­ća Ba­no­vić, a bez za­ko­na o sa­rad­nji s Ha­gom; ni­je ne­go, "le­ga­li­sti iz Ku­le", što re­če Lju­ba Živ­kov ta­da... Za­ni­mlji­vo je sa­da to što im je me­na­džer za od­no­se s jav­no­šću tih da­na bio lič­no Du­šan Du­ća Spa­so­je­vić, dru­go­o­sum­nji­če­ni u po­ter­ni­ci za ubi­ca­ma Zo­ra­na Đin­đi­ća (vi­di okvir): on im je slao i or­ga­ni­zo­vao no­vi­na­re i te­le­vi­zi­je za ko­je je pro­ce­nje­no da će bi­ti pu­ni sim­pa­ti­ja za "he­ro­je" i "le­ga­li­ste". On­da su "cr­ve­ne be­ret­ke" blo­ki­ra­le deo auto­pu­ta kroz Be­o­grad (kod Cen­tra "Sa­va"), sa sve na­o­ru­ža­njem, a uz na­mi­gi­va­nje i otvo­re­ne sim­pa­ti­je De­mo­krat­ske stran­ke Sr­bi­je i pred­sed­ni­ka SRJ Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce.

"Vre­me" se na­šlo u po­se­du jed­nog do­ku­men­ta ko­ji pla­stič­no ilu­stru­je sta­nje stva­ri tih da­na. Reč je o slu­žbe­noj be­le­šci jed­nog or­ga­na unu­tra­šnjih po­slo­va od 13. no­vem­bra 2001. U toj be­le­šci po­li­cij­ski ofi­cir iz­ve­šta­va o to­me šta mu je re­kla "re­gi­stro­va­na sa­rad­nič­ka ve­za", iz­ve­sni "pri­pad­nik svih pa­ra­voj­nih for­ma­ci­ja... te­lo­hra­ni­telj ve­li­kog bro­ja kri­mi­na­la­ca po Be­o­gra­du... da je bio čo­vek (Mi­la­na) Ra­do­nji­ća, da su se na Bi­ha­ću obo­ga­ti­li Le­gi­ja, Fren­ki i Ra­do­njić. Na­veo je da su uze­li to­li­ko pa­ra kao za sto na­ših ži­vo­ta, či­ne­ći upo­red­ni pre­gled". Sa­rad­nič­ka ve­za ka­že još i ovo: "Cr­ve­ne be­ret­ke ni­su ni­šta bez Le­gi­je i bez Fren­ki­ja... Le­gi­ja s ni­po­da­šta­va­njem go­vo­ri o na­čel­ni­ku Dr­žav­ne bez­bed­no­sti Sr­bi­je (Go­ran Pe­tro­vić) na­zi­va­ju­ći ga gr­ba­vim, a za­me­ni­ka Zo­ra­na Mi­ja­to­vi­ća ma­to­rim. Naj­vi­še pret­nji upu­će­no je pre­ma Du­ša­nu Mi­haj­lo­vi­ću i či­ne sve da istog uklo­ne. Ta­ko­đe mi je ka­zao da se Cr­ve­ne be­ret­ke ne pla­še pre­stan­ka fi­nan­si­ra­nja u vi­du pla­ta i is­hra­ne iz raz­lo­ga što je već spre­mlje­no spon­zor­stvo za nji­hov sme­štaj, is­hra­nu i osta­le po­tre­be (kur­ziv je naš). Ta­ko­đe me je in­for­mi­sao da isti (JSO) do­bro zna­ju da Voj­ska ne­će da in­ter­ve­ni­še, a da je MUP pre­ma nji­ho­vom mi­šlje­nju tu ne­mo­ćan i da ne­će sme­ti da ide na raz­o­ru­ža­va­nje."

Do­bi­li smo, da­kle, ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju le­ga­li­sta sa spon­zo­ri­ma, te­ško na­o­ru­ža­nu pri ­tom, sa oklo­pom, ar­ti­lje­ri­jom i bor­be­nim he­li­kop­te­ri­ma, pod kon­tro­lom biv­ših rad­ni­ka Dr­žav­ne bez­bed­no­sti, bez ko­jih "ni­su ni­šta", ako je ve­ro­va­ti iz­vo­ru in­for­ma­ci­ja, i ko­je ni­ko ne sme kri­vo ni da po­gle­da, a ka­moli su­spen­du­je i pri­ve­de sa kri­vič­nom pri­ja­vom zbog oru­ža­ne po­bu­ne.

Kri­za je raz­re­še­na mli­ta­vim kom­pro­mi­som: no­vi pot­pred­sed­nik Vla­de Sr­bi­je Če­do­mir Jo­va­no­vić u po­ne­de­ljak je elip­tič­no pri­znao na Ra­di­ju i TV B92 da su mo­ra­li da sme­ne Go­ra­na Pe­tro­vi­ća i Zo­ra­na Mi­ja­to­vi­ća, jer Vla­da ni­je ras­po­la­ga­la oru­ža­nom si­lom ko­ja bi JSO uve­ri­la u bez­u­slov­nu pre­da­ju. Je­di­ni­ca je op­sta­la, a njen na­čel­nik Ode­lje­nja bez­bed­no­sti Mi­lo­rad Bra­ca­no­vić po­stao je za­me­nik na­čel­ni­ka Dr­žav­ne bez­bed­no­sti An­dri­je Sa­vi­ća. Na­sle­dio ga je u JSO-u iz­ve­sni Le­čić, biv­ši za­me­nik Mi­la­na Ra­do­nji­ća u vre­me zlo­či­na na Ibar­skoj ma­gi­stra­li, u ok­to­bru 1999, hva­la le­po.

Sve to tra­ja­lo le­po i fi­no dok ni­je pu­kla ti­kva iz­me­đu Sur­či­na i Ze­mu­na, dok kum Du­ća ni­je re­šio da ura­di ku­ma Ču­me­ta: otrov, pu­canj, eks­plo­ziv, ne­ver­na že­na (no­va Je­le­na Tro­jan­ska), an­tič­ka tra­ge­di­ja... Kum Ču­me, iz­be­gav­ši u ne­ver­nič­ke kra­je­ve da spa­se gla­vu, od­lu­ču­je se da pro­pe­va – o sve­mu, jer mu je sve i pro­pa­lo. Op­tu­žu­je ku­ma Du­ću i pri­ja­te­lja Le­gi­ju za sko­ro sve: Iva­na Stam­bo­li­ća, dru­ga ubi­stva, dro­gu, za ovo i za ono; ne­ma vi­še šta da iz­gu­bi, osim svo­jih oko­va ko­ji ga sva­ka­ko če­ka­ju... Kan­di­du­je se, da­kle, za sve­do­ka-sa­rad­ni­ka u smi­slu no­vo­u­svo­je­nog za­ko­no­dav­stva. Po­li­ci­ja upa­da u nje­go­vu sur­čin­sku ja­zbi­nu i na­la­zi ne­ki he­roin i ne­ke pu­ške (ote­te 5. ok­to­bra iz OUP-a Sta­ri grad, kao što su svi zna­li), ali to ne sla­bi nje­go­ve po­zi­ci­je kao sve­do­ka: taj zna sva­šta, u ne­pri­li­ci je i upo­tre­bljiv je.

Kum Du­ća ospo­ra­va, tu­ža­ka i pra­vi pri­jem za ne­ke no­vi­na­re u Ši­le­ro­voj uli­ci br. 11, u ku­ći ko­ja još po­sto­ji. Biv­ši pri­ja­telj Le­gi­ja na­duo se, uvre­dio se stra­šno i 28. ja­nu­a­ra 2003. ob­ja­vio otvo­re­no pi­smo jav­no­sti. U tom do­sad­nom, tu­pom i pa­te­tič­nom pi­smu postoje dva-tri me­sta do­stoj­na pa­žnje; osta­lo je pse­u­dopa­tri­ot­sko tu­plje­nje. Ide­mo re­dom:

Po­ru­ka pr­va: "Zar da im (na­šoj vla­di; M.V.) lek­ci­ju iz pa­tri­o­ti­zma sa te­mom Hag dr­že hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri o to­me ka­ko ipak po­sto­je gra­ni­ce po­li­tič­kih kom­pro­mi­sa i na­rod­nog do­sto­jan­stva?" Dru­gim re­či­ma: vi­di­te li ka­ko Hr­vat­ska ne da mog dru­ga le­gi­o­na­ra An­tu Go­to­vi­nu?

Po­ru­ka dru­ga: "Ako ne­će­te i ne že­li­te da po­štu­je­te biv­še, pa ni sa­da­šnje ko­man­dan­te, po­štuj­te ba­rem mr­tve!" Dru­gim re­či­ma: ne po­štu­je­te ni Slo­bu ni me­ne, po­štuj­te ba­rem Ar­ka­na. Jer, "me­ni da­nas ne da­ju da bu­dem to što je­sam" (mi­sli: voj­nik u slu­žbi otadž­bi­ne). Dru­gim re­či­ma: ste­že se obruč, ne­ma vi­še bes­plat­ne za­ba­ve, do­la­ze ra­ču­ni na is­pla­tu.

Po­ru­ka tre­ća: "Pri­hva­ti­li smo bes­plat­nu ula­zni­cu za svet 5. ok­to­bra 2000. i uči­ni­li da taj put pro­đe bez pro­li­va­nja srp­ske kr­vi..." Dru­gim re­či­ma: se­ti­te se ko vas je do­veo na vlast!

Po­ru­ka če­tvr­ta: "...to­li­ko im je sta­lo da nas se po sva­ku ce­nu i na bi­lo ko­ji na­čin re­še..." (kraj pi­sma). Dru­gim re­či­ma: ni­smo se ta­ko do­go­vo­ri­li: da nas se iz­ba­cu­je iz po­sla, a ta­man nas je kre­nu­lo.

Ima tu još jed­na ko­in­ci­den­ci­ja: 23. ja­nu­a­ra sme­nje­ni su An­dri­ja Sa­vić, na­čel­nik, i Mi­lo­rad Bra­ca­no­vić, za­me­nik na­čel­ni­ka BIA (no­ve dr­ža­vne bez­bed­no­sti); Le­gi­ja se tu za­bri­nuo jer mu je Bra­ca­no­vić bio de­sna ru­ka. Obruč se, da­kle, ste­gao još ma­lo i na­stu­pi­la je ner­vo­za. Po­sle će se is­po­sta­vi­ti da je An­dri­ja Sa­vić bio ko­la­te­ral­na šte­ta, jer je bi­lo va­žno sme­ni­ti Bra­ca­no­vi­ća, ali ta­ko da se "Le­gi­ja ne na­lju­ti". U ja­nu­a­ru je još bi­lo naj­va­žni­je "da se Le­gi­ja ne na­lju­ti"; kao da se če­ka­lo da le­gi­o­nar po­či­ni ne­ku fa­tal­nu i neo­pro­sti­vu gre­šku. Ni on, me­đu­tim, ni­je se­deo do­kon: 21. fe­bru­a­ra auto­sto­per De­jan Mi­len­ko­vić Bag­zi (mo­del: "Bugsy" Si­e­gel, gang­ster iz dva­de­se­tih; do­slov­no "lu­dak") iz­le­će svo­jim ka­mi­o­nom pred ko­lo­nu vo­zi­la Zo­ra­na Đin­đi­ća. Ide­ja je, ka­žu po­li­caj­ci, bi­la da se ko­lo­na za­u­sta­vi u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći, a da or­ta­ci on­da za­vr­še po­sao ra­ket­nim ba­ca­či­ma i auto­mat­skim oruž­jem. Bag­zi bi­va pu­šten iz pri­tvo­ra dva­put; dru­gi put dok ga ne uhva­te. Du­šan Mi­haj­lo­vić, mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va u vla­di Zo­ra­na Đin­đi­ća, ka­za­će (pre sve­ga ovo­ga) ka­ko je "go­spo­din Le­gi­ja" čo­vek po­uz­dan i uvek se oda­zi­va sud­skim po­zi­vi­ma. Isti ta­kav je i Du­ća Spa­so­je­vić: oda­zi­vao se va­zda, ali su u nje­go­vom pri­su­stvu sve­do­ci ne­ka­ko baš ta­da do­bi­ja­li na­pa­de akut­ne am­ne­zi­je, kao i u Le­gi­ji­nom pri­su­stvu, uosta­lom. Su­đe­nje zbog Ibar­ske ma­gi­stra­le naj­lep­ši je pri­mer: go­di­nu da­na po po­čet­ku kri­vič­nog po­stup­ka od­bra­na iz­vo­di go­mi­lu sve­do­ka iz JSO-a ko­ji su se na­glo se­ti­li da su sa osum­nji­če­ni­ma pi­li tog 3. ok­to­bra 1999, ama ne se­ća­ju se tač­no gde. To je bio vr­hu­nac dr­sko­sti i bez­o­bra­zlu­ka, na­rav­no sve ne­ka­žnje­no; mo­gao bi Le­gi­ja da se na­lju­ti...

Mi­lo­rad Ule­mek/Lu­ko­vić Le­gi­ja imao je do kra­ja obez­be­đe­nje ovla­šće­nih rad­ni­ka unu­tra­šnjih po­slo­va i pra­vo na slu­žbe­na vo­zi­la. Mi­ni­star Mi­haj­lo­vić je svo­je­vre­me­no ob­ja­šnja­vao ka­ko je to nor­mal­no jer da je reč o čo­ve­ku va­žnom itd. Naš iz­vor iz DOS-a ka­že da je Le­gi­ja imao obez­be­đe­nje za­to što se ni­ko u Vla­di ni­ka­da ni­je usu­dio da mu ka­že da ne­ma pra­vo na obez­be­đe­nje; da se ne na­lju­ti. Ka­da je obez­be­đe­nje iz­gu­bi­lo iz vi­da svog šti­će­ni­ka? U sre­du 12. mar­ta 2003, ka­ko ne­ki tvr­de? Dva da­na ra­ni­je, ka­ko tvr­de ne­ki dru­gi? Šta su Le­gi­ji­ni slu­žbe­ni te­lo­hra­ni­te­lji re­kli, gde im je čo­vek? Da li je ušao u WC ra­di se­be, pa ga ni­je bi­lo, a kad su ušli – a ta­mo otvo­ren pro­zor?

Bi­lo ka­ko bi­lo, na­sta­lo je van­red­no sta­nje. Po­li­ci­ja je sme­sta ak­ti­vi­ra­la sva svo­ja sa­zna­nja o sve­mu što i oni i osta­li zna­ju već go­di­na­ma i po­če­la da sku­plja raz­ne kon­tro­verz­ne bi­zmi­sme­ne i že­sto­ke mom­ke sa vre­log be­o­grad­skog as­fal­ta, ali i iz ce­le Sr­bi­je. Top-li­sta se za ne­ko­li­ko da­na sve­la na se­dam-osam tra­že­nih li­ko­va, na če­lu sa Le­gi­jom i Du­ćom; u uto­rak uve­če broj pri­ve­de­nih po van­red­nom sta­nju po­peo se na ne­kih 750; mno­gi su za­dr­ža­ni u pri­tvo­ru do 30 da­na, pod­ne­seno je naj­ma­nje 300 kri­vič­nih pri­ja­va, a ja­vi­lo se i ne­ko­li­ko kan­di­da­ta za sve­do­ke-sa­rad­ni­ke, ko­ji su – ka­žu vla­sti – po­nu­di­li veoma za­ni­mlji­ve po­dat­ke ko­ji bi mo­gli ra­sve­tli­ti niz ubi­sta­va, ot­mi­ca i ve­li­kih po­slo­va. Pri­ve­de­na je i Sve­tla­na, udo­vi­ca Ra­žna­to­vić, u či­joj je ku­ći u Lju­ti­ce Bog­da­na na­đen po­pri­li­čan ar­se­nal. Taj ar­se­nal je ta­mo bio od­u­vek, ali se če­ka­lo van­red­no sta­nje da se "cve­tak za­no­ve­tak" raz­o­ru­ža; nje­ni te­lo­hra­ni­te­lji is­pred ku­će od­u­vek su bi­li tu, ali se če­ka­lo van­red­no sta­nje da ih se raz­o­ru­ža i pri­ve­de. Pri­ve­de­ni su i Jo­vi­ca Sta­ni­šić i Fran­ko Si­ma­to­vić i ko zna ko još; vla­sti su otvo­re­no sa­op­šti­le da je or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal imao po­dr­šku iz od­re­đe­nih kru­go­va po­li­ci­je i dr­žav­ne bez­bed­no­sti; je­dan od pr­vih na top-li­sti pri­ve­de­nih je su­spen­do­va­ni po­li­ca­jac OUP-a Groc­ka Zo­ran Vu­ko­je­vić Vuk; tre­ba li po­na­vlja­ti ko je Le­gi­ja?

Van­red­no sta­nje je sjaj­na stvar, kao što se vi­di; tre­ba­lo ga je uve­sti od­mah 6. ok­to­bra 2000, uhap­si­ti Ra­deta Mar­ko­vi­ća, ras­pu­sti­ti Re­sor dr­žav­ne bez­bed­no­sti i od­mah pra­vi­ti no­vu slu­žbu (do da­nas bi­smo to već dav­no za­vr­ši­li), sme­sta pen­zi­o­ni­sa­ti Ne­boj­šu Pav­ko­vi­ća, a ne mla­ti­ti se s ki­la­vim le­ga­li­zmom i tro­gla­vom na­ka­zom od pre­la­zne vla­de. Zo­ra­na Đin­đi­ća su na­zi­va­li "ma­ki­ja­ve­li­stom"; ka­mo le­pe sre­će da je bio ma­ki­ja­ve­li­sta, čak i u naj­go­rem smi­slu re­či, ne­go ni­je, ve­sel­nik: da je bio, ne bi­smo ga da­nas ža­li­li.

Svi su pri­zna­li da je 12. mar­ta sva­nuo 6. ok­to­bar (gde je Du­ško Ra­do­vić da ovo ču­je...): Če­da, Zo­ran Živ­ko­vić, svi. Sa­mo: šta će­mo da ra­di­mo 17. mar­ta 2003. kad tog da­na ni­je 6. ok­to­bar 2000? Po­vrat­ka na 6. ok­to­bar 2000. na­rav­no ne­ma: ban­da se pre­gru­pi­sa­la, sa­bra­la i re­or­ga­ni­zo­va­la; do­si­jea, do­ka­zi i kom­pju­ter­ske me­mo­ri­je uni­šte­ni su; ser­da­ri su se do­go­vo­ri­li sa voj­vo­da­ma da se uza­jam­no po­kri­va­ju; "pa­tri­o­ti" su se obez­o­bra­zi­li i is­pu­za­li is­pod ka­me­nja pod ko­je su se 5. ok­to­bra za­vu­kli.

Mo­žda se ne­ko po­na­dao da će ubi­stvo Zo­ra­na Đin­đi­ća ne­što spre­či­ti, obes­hra­bri­ti ili pre­u­sme­ri­ti; da će "opo­me­na" iza­zva­ti dr­žav­ni udar, do­ve­sti na vlast pred­sed­ni­ka Stran­ke cr­ve­nih be­ret­ki, da će Ce­ca Ra­žna­to­vić po­sta­ti mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va i ta­ko da­lje... Jer – Le­gi­ja se na­lju­tio! A kad se Le­gi­ja na­lju­ti, na­sta­je fr­ka ne­be­ska, jer iza Le­gi­je slo­žno po­stro­je­na sto­ji Je­di­ni­ca za spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je, sve sa­mi div-ju­na­ci i no­vi obi­li­ći Jo­vi­ce Sta­ni­ši­ća i Fran­ka Si­ma­to­vi­ća, a kad se "cr­ve­ne be­ret­ke" na­lju­te, on­da ka­men na ka­me­nu ne osta­je. Is­pa­lo je da ne osta­je vi­deo na vi­deu, fri­ži­der na fri­ži­de­ru i auto na autu. Evo ka­ko: kad je van­red­no sta­nje ob­ja­vlje­no, glav­ni stan JSO-a u Ku­li ni­je se po­me­rio: jav­ni red i mir, su­šta fi­no­ća, a ta­mo im je za Le­gi­jom po­tra­ga, Fren­ki­ja i Jo­vi­cu im je di­glo, Ce­ca u pri­tvo­ru – a oni ni­šta. Ni pi­sma ni raz­gled­ni­ce. U uto­rak to­kom da­na mla­zni lov­ci bom­bar­de­ri Rat­nog va­zdu­ho­plov­stva u re­gu­lar­nim in­ter­va­li­ma ni­sko su pre­le­ta­li cen­tar JSO-a u Ku­li: do­le­te, na­pra­ve par kru­go­va i odu; i ta­ko sa­ti­ma. Po­ru­ka je ja­sna. "Cr­ve­ne be­ret­ke" su se za to vre­me ba­vi­le fi­skul­tu­rom u tre­ner­ka­ma i sta­nje je bi­lo "re­dov­no" – za raz­li­ku od sta­nja to­kom po­bu­ne 2001, ko­je je de­žur­ni ofi­cir u ra­por­tu pre­mi­je­ru Zo­ra­nu Đin­đi­ću opi­sao kao "ne­re­dov­no". Ne­što se, da­kle, de­si­lo u me­đu­vre­me­nu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---