Cement

BITEF 2021, drugi deo >

Prisutni i odsutni

Imali smo prilike da vidimo još jedan Bitef pod sankcijama – ovog puta pandemijskim sankcijama. Kao i Bitefe između 1992. i 1995. godine, i ove godine festival su "spasle" domaće predstave i male međunarodne trupe, kao i individualni projekti

Završio se i ovaj tzv. dvostruki 54/55. Bitef pa su i nagrade dvostruko dodeljivane. Gran Pri "Mira Trailović" podelili su Cement BDP-a i Opčinio sam te reditelja i koreografa Ehsana Hemata. Specijalnu nagradu "Jovan Ćirilov" podelile su predstave Farm Fatale i Višnjik u višnjiku, dok je Nagradu Politike za režiju dobio Vim Vandekejbus, a specijalnu nagradu za režiju Bobo Jelčić. Vest o nagradama primljena je dosta mirno – za razliku od Sterijinih nagrada koje uvek bude znatiželju i lavinu komentara, za Bitef je selekcija uvek bila mnogo značajnija od nagrada. I šta smo to gledali do kraja festivala?

Druga polovina Bitefa se kretala, uslovno rečeno, oko dveju tema: problema kontrole u savremenom svetu i fenomena prisutnosti i odsutnosti u savremenom pozorištu.

O KONTROLI

Drugi deo festivalske selekcije počeo je predstavom JDP-a Kaspar prema istoimenoj drami Petera Handkea u režiji Miloša Lolića. Kaspar je čovek koji uči da govori. Otkrivajući zvučnost i značenja reči, Kaspar organizuje reči u smislene rečenice kojima razotkriva stereotipnost govora i suštinsku usamljenost čoveka. Predstava je građena na principu kontrapunkta. Kaspar je zatvoren u stakleni kavez u kome ne može ni da se uspravi kao čovek. Oko staklenog kaveza su ljudi u belom koji tretiraju Kaspara kao eksperimentalnog miša. Međutim, za razliku od Kaspara koji neprekidno govori, oni uopšte (artikulisano) ne govore, već njihove stereotipne odnose razumevamo kroz mizanscen. Kasparova borba da ovlada jezikom ne približava ga ljudima u belom već nas, publiku, dovodi do teskobnog osećanja da je jezik jedan od načina kontrole uma, ali i da odustajanje od napora da se čovek artikuliše kroz govor vodi u dekadenciju. Iako na kraju predstave Kaspar izlazi iz kaveza govoreći artikulisano i nadahnuto, a ljudi u belom obučeni u dekadentne kostime ulaze u kavez, mi nemamo osećaj trijumfa slobode kroz jezik, već osećanja usamljenosti i teskobnosti savremenog čoveka. Kaspar od gledaoca iziskuje koncentraciju i strpljenje za superiornu ali i veoma napornu dramaturško-scenografsko-rediteljsku konstrukciju, koja bi bila gotovo nepodnošljiva bez izuzetne požrtvovanosti mladog glumca Miodraga Dragićevića. Skoro da bi se mogla reći da je čitava predstava veliki monolog ovog glumca – svedočanstvo o nemogućnosti čoveka da se oslobodi kroz govor.

Narednog dana gledali smo zabavnu predstavu Future Fortune koreografkinje i plesačice Dragane Bulut. Predstava počinje najavom da ćemo gledati postavku Čapekovog komada R.U.R. u kome se prvi put javlja reč robot i koji govori o pobuni obespravljenih robota. Preokret u predstavi nastaje kada se pojavi pravi robot koji odbija da igra robota jer "smatra" da je komad prevaziđen i traži da se igra "njegov" komad o budućnosti čoveka i robota. Nakon kraćeg ubeđivanja Dragana Bulut poziva publiku da kaže šta želi da gleda. Publika se, naravno, odlučuje da gleda robotovu dramu. Dragana Bulut veoma dobro koristi elemente pučkog teatra koji su razradili i razigrali avangardno pozorište i drama u 20. veku – prekidanje predstave, predstava u predstavi, uključivanje publike… Ova predstava traži otvorenu publiku, spremnu da učestvuje i da se zabavlja. Future Fortune se duhovito i pametno poigrava sa našim strahovima od mašine, gubitka kontrole i javnog nastupa. Međutim, nakon odgledane predstave, spontano se nameće pitanje koliko je naš strah od mašina smislen. Iza mašine uvek stoji čovek koji manipuliše mašinom sa jasnom namerom, kao što i iza ove predstave stoji Dragana Bulut koja vodi predstavu onako kako ona želi. Pravo je pitanje šta bi bilo sa predstavom da je publika odlučila da hoće da gleda R.U.R. Na direktno postavljeno pitanje povodom ove teme autorka je izbegla da da odgovor na okruglom stolu – ostalo zaključite sami.

Nakon jedne "teške", pa "lakše" predstave, u selektorskom nizu sledila je još jedna "teška" predstava – Opčinio sam te koreografa Ehsana Hemata. Predstava se bavi problemom kontrole i pokušajem ljudskog bića da se odupre torturi kontrole. Ova ideja se u plesu odražava na taj način što telo plesača pokuša da napravi pokret, pokret se zaustavi, a telo pokuša da na sprečavanje odgovori drugim pokretom koji se takođe zaustavi. Vizuelno, pokreti deluju iskidano i dramatično dok se tela igrača grče uz zvuke koji pojačavaju osećanje napetosti. Borbu čoveka za slobodan pokret vode dva plesača i plesačica. "Četvrti igrač" je dron koji nosi kameru, nadleće i snima plesače što se emituje na platnu iza plesača. Igra čoveka i mašine (ili čoveka "protiv" mašine?) posebno je dramatična kada dron kamerom snima usnu šupljinu dok se čovek bori da iz grla pusti glas.

PRISUTNOST I ODSUTNOST

U predstavi Višnjik u višnjiku Bobo Jelčić tumači Čehovljev komad iz perspektive savremenog trenutka koji je duboko obeležen insistiranjem na virtuelnoj umesto neposredne komunikacije. "Predstava" je nastala u vreme lockdowna kao svojevrsna "borba" umetnika da pozorište ostane živo uprkos (za)datoj situaciji. Neočekivana uslovnost je da se junaci Višnjika mogu sastati samo preko Zum aplikacije. Predstava poštuje logiku Zuma da "meeting" traje oko 45 minuta. Glumci se zaista uključuju u Zum iz različitih prostora, a publika zajednički gleda prenos u Bitefu. Zbog vremenskog ograničenja koju nameće Zum čitava radnja je fokusirana oko licitacije višnjika, s tim što su u tekst predstave integrisane sve važne rečenice i situacije iz različitih delova komada (misteriozni šum, govor ormanu, ljubavni (ne)sporazumi…). Iako je čitav projekat na tromeđi između novih medija, bioskopa i pozorišta, on ima jednu veliku vrednost koja je tipična za dobar dramski teatar, a to je da likove iz klasične dramske literature doživljavamo sasvim kao savremenike i u njihovim problemima prepoznajemo sopstvene. Glumci su nam prikazali tipove kakve veoma dobro znamo – npr. ženu koja plače nad višnjikom, a nije u stanju da ustane iz kreveta i učini bilo šta (Ranjevska Jadranke Đokić). Jerko Marčić je igrao Gajeva kao osobu koja iza intelektualne poze krije elementarnu nesposobnost i infantilnost. Marko Makovičić igra Lopahina kao biznismena koji nosi masku jednostavnog i prostodušnog čoveka iz naroda, ali uvek sprovodi sve svoje planove do kraja. Anja Lane Menige se istovremeno buni protiv svoje majke i ponavlja njene greške. Petra Svrstan igra Varju kao pasivno-agresivnu ženu koja se krije iza maske paćenice. Bilo nam je veoma uzbudljivo da u savremenom mediju vidimo kako jedno klasično dramsko delo govori o izuzetno savremenom problemu – kako gomila likova koji svoju nemoć kriju iza intelektualnih naklapanja i emocionalnih komplikacija budu sa lakoćom savladani od pragmatičnog čoveka koji je svaku vrednost u stanju da pretvori u novac.

Predstavu Kao da kraj nije ni sasvim blizu nismo gledali na Bitefu zbog veoma ograničenog broja gledalaca (5 po izvođenju). Ipak, o toj predstavi smo pisali ranije ("Popunjavanje samoće", Vreme, 4. februar 2021). Sada samo treba dodati da se ova predstava tematski i vremenski nadovezuje na prethodnu i narednu – reč je o predstavi koja je takođe nastala u doba korone i ispituje problem odsustva i prisustva i uticaja savremenih medija na međuljudske odnose.

Ovaj tematski ciklus zaokružuje projekat Konferencija odsutnih u produkciji Rimini Protokola. Mirne duše možemo reči da je ovo najveće razočaranje ovogodišnjeg Bitefa. Može biti da smo svi imali velika očekivanja od Rimini Protokola, ali biće da je problema bilo i u samom izvođenju. Projekat je zamišljen kao tzv. konferencija odsutnih – trebalo je da naučnici dođu na međunarodnu konferenciju, ali su sprečeni, pa smo mi, publika, zamoljeni da "zastupamo" odsutne naučnike. Ova "predstava", bolje reći koncept, putuje od grada do grada tako što svaki lokalni organizator dobije fajlove sa uputstvima i onda uz pomoć svoje publike i sopstvene scenografije izvode "konferenciju odsutnih". Ovo bi trebalo da bude ekološki i antipandemijski odgovor Rimini Protokola. Međutim, tekst koji dobijaju da izgovore volonteri-prezenteri uopšte nema veze sa bilo kakvim naučnim razmatranjima, već su to benevolentni komentari običnih ljudi na različite teme bez neke jasne međusobne veze. Dalje, volonteri-prezenteri su krajnje nesigurni i neubedljivi kada govore tekst koji nije njihov. Vrhunac problema je licemerje umetnika iz Rimini Protokola koji tvrde kako je publika odgovorna za predstavu. Za šta smo mi odgovorni? Volonteri-prezenteri dobijaju tekst i dobiju slušalicu – bubicu preko koje im se tačno govori šta da rade. Oni nemaju pravo da samostalno komentarišu tekst ili da bilo šta urade na svoju ruku. A mi u publici? Mi imamo pravo da tapšemo i to je to.

Poslednjim projektom – video-instalacijom Fleš Franka Vigruoa selektor Ivan Medenica zatvara krug i vraća se na temu ekologije. Fleš je veoma bučna i vizuelno naporna predstava (slike koje se brzo smenjuju praćene zaglušujućom bukom). Počinje maglovitom slikom cunamija koji nosi automobile, pa automobili koji su potopljeni u vodu i korodiraju, zatim se diže led, pa vatra, pa voda… Gotovo neprimetno se pojavljuju dva ljudska tela – reč je o očigledno veoma dobrim plesačicama koje veoma polako izvode pokrete – počinju kao živo klupko, postepeno se razdvajajući i zajedno odlaze sa scene, a zatim ulaze u publiku. Njihova spora kretanja i tišina u kojoj se kreću su u suprotnosti sa bukom i dinamičnom i brzom smenom slika te daju zanimljiv kontrast naročito kada uđu u publiku. Sve zajedno budi različite asocijacije. No, dok sam gledala predstavu, jedno saznanje mi se sasvim spontano nametnulo – savremeni čovek mnogo bolje podnosi buku od tišine i agresivno intenzivnu smenu slika i bleskanje svetla od statičnih slika i sporog kretanja (setite se predstave Klimatski plesovi). Mislim da ta jednostavna činjenica mnogo govori o našoj otuđenosti od prirode.

Kada se podvuče crta, stiče se utisak da smo u sam festival ušli puni velikih očekivanja, a ispostavilo se da smo nenadano imali prilike da vidimo još jedan Bitef pod sankcijama – ovog puta pandemijskim sankcijama. Kao i Bitefe između 1992. i 1995. godine, i ove godine festival su "spasle" domaće predstave i male međunarodne trupe, kao i individualni projekti koji nisu marili za preporuke svojih vlada o putovanju. To je činjenica sa kojom se svi teško mirimo, a najteže, verovatno, sam selektor Ivan Medenica i direktor Bitefa Miloš Latinović.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---