Rekapitulacija – The Stranglers >

Apsolutno ničiji heroji

The Stranglers su jedna od najneobičnijih pojava u panku i "novom talasu": spadaju u najzaslužnije za popularizaciju ovog zvuka, koji su među prvima predstavili svetu – ali nikad nisu bili priznati za deo underground elite, koliko god fanova imali. Ovaj engleski bend upravo je objavio svoj oproštajni album Dark Matters zaokruživši otpadničku karijeru dugu skoro 50 godina

Ovo su vremena u kojima se ispostavlja da je rokenrol bio glas razuma. Nešto što je u suštini počelo kao jezik mladih bez perspektive, bez šanse da budu to što jesu i čuju se u javnosti, u međuvremenu se odavno pretvorilo u jezik onih koji jedini još uvek imaju savest. Paradoksalno, ali upravo su nekadašnji otpadnici od "kulture" – poslednja kultura što nam je preostala. I u tome je finalna snaga mita o rokenrolu, koji je nadživeo sam žanr i još uvek uzbuđuje neke mlade što traže svoj put kroz šumu besmisla kojom su okruženi.

Za nas starije, odrasle uz rok muziku, ovo je bar mala satisfakcija i priznanje da smo bar jednom u životu bili u pravu.

PONEKAD BIH TE UDARIO

Bili smo mali i bili smo najmanja od svih manjina kad su se pojavili The Stranglers. Tražili smo da slušamo nešto drugačije od onog što se puštalo.

Nije preterano reći da su njihova prva tri albuma Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes (1977) i Black and White (1978) bili nešto kao Biblija za sve koji su ulazili u svet panka i drugačije rok muzike u trenutku dok se ova promena dešavala, krajem sedamdesetih. Mada je njihov debi svakako čisto remek-delo, No More Heroes probio ih je dalje, pa i u Jugoslaviju gde je imao tu čast da bude jedna od prvih licencno objavljenih pank ploča, zajedno sa The Vibrators V2 i The Saints Eternally Yours. U Beogradu smo imali tu sreću da je Sloba Konjović, muzički urednik na radiju Studio B, pristupao svom poslu sa retkom odgovornošću i željom da svake nedelje publici predstavi ono najbolje, najnovije i najavangardnije iz rok i pop muzike, te smo u emisijama Diskomer, Vibracije i Parada albuma praktično istog meseca po objavljivanju slušali sve ono što je bilo bitno u Londonu. Nije mnogo prošlo, a uticaj pravovremeno puštanih The Stranglersa postao je primetan kod naših novih grupa, kakve su bile Električni orgazam (klavijature Ljube Đukića) i Šarlo akrobata (Kojin tretman basa).

Zvuk The Stranglersa sam po sebi delovao je kao revolucija. Ali, nekako poznata revolucija, u kojoj su svi mogli da nađu svoje mesto. Sex Pistolse apsolutno niko nije mogao da "skine" jer nije postojala osoba u stanju da deluje onako opasno, prezrivo i ludo kao Johnny Rotten. Ni The Jam niko nije mogao sasvim da iskopira jer su bili tako totalno engleski. The Clash su već bili tu negde – ljuti i pogodni za "skidanje" – čak i za početnike, samo ako umeš da držiš gitaru i naučiš da sviraš rege bas. Međutim, The Stranglers su bili pravi izazov: zvučali su kao klasičan rok bend koji je rešio da podivlja. Njihov tretman instrumenata otkrivao je nov stav prema svemu – prvo bi vas odozdo udario besni bas Jean-Jacques Burnela, još uvek najmoćniji na svetu, ložačko kidanje stomaka kakvo nikad pre nije bilo snimljeno u prvom planu neke pesme, potom bi vas poklopio ogorčeni glas Hugha Cornwella, što je jasno govorio da mu svi smetaju, ali da njega nije briga, onda bi odnekud neočekivano iznikle virtuozne melodijske reke na klavijaturama Davea Greenfielda, da bi Jet Black sve zakucao uvek pouzdanim bubnjanjem. U okviru pitomog redovnog radijskog programa onog doba, The Stranglers su stvarno delovali kao zvuk ulice.

DOLE, U SLIVNIKU

Nastali 1974. u Guildfordu, daljem predgrađu Londona, The Stranglers su bili malo stariji i kompletniji muzičari od dece koja su leta 1976. stvorila pank kao ponašanje i pogled na svet, čiji deo je bila i radikalno jednostavna muzika. Zato su vrlo brzo doživeli da ih aktivistički nastrojeni pankeri odbace kao matorce što su im se prikačili, a angažovani deo muzičke štampe je rešio da ih ne podržava – ali publika je baš u njima prepoznala sirovost koju ranije nije imala prilike da čuje i vidi, te autentičnu filozofiju radničke ekipe. Ništa slično nije postojalo i The Stranglers su za mnoge bili prvo iskustvo sa pankom koje su imali.

Čudan je to pank bio, nikako ne po klišeima, ali sloboda da se bude svoj i stav bili su očigledni. Prigovaralo im se da imaju pomalo pojednostavljene, stripovske poglede, a ponekad i mizantropske tekstove, no njihov odgovor je uvek bio da prosto govore uličnim jezikom i opisuju taj pogled na svet, te da tako govore stvarni ljudi – junaci njihovih pesama – čiju priču oni pričaju. Kad su počeli da se menjaju u pravcu još kompleksnije muzike, posle pobunjeničkih novotalasnih vremena, nisu svi bili spremni da ih u tome slede. The Stranglers su, naime, u osamdesetim postali neočekivano nežni: La Folie (1981) i Feline (1983), uz uspeh večnog hita Golden Brown, predstavili su nam bend i dalje beskompromisnog stava, ali koji se sad bavio romatičnim temama velike ljubavi. No, ovakvo širenje osećajne palete donelo im je mnogo novih poštovalaca i više uspeha nego ikad, te su poslednje tri ploče sa originalnim vokalom – Aural Sculpture (1984), Dreamtime (1986) i 10 (1990) – sve redom beležile poneki hit održavajući njihovu poznatost i šireći je globalno.

Iznenadni odlazak iz benda Hugha Cornwella, glavnog autora, pevača i jednog od osnivača, delovao je kao finalna presuda nakon koje se niko ne bi oporavio ("The Stranglers su mi odjednom delovali istrošeno", rekao je), ali nije tako bilo. Kooptirajući jednog, pa i drugog pevača, The Stranglers su nekako nastavili sa koncertnom i studijskom karijerom dok u liku Baza Warnea, starog fana i dugogodišnje klupske pojave sa raznim pank postavama, nisu našli osobu sposobnu da dostojanstveno odigra ulogu frontmena ovog, sad već klasičnog benda. Norfolk Coast (2004) bio je povratak na veliku scenu i u kreativnom smislu pošten nastavak njihove nekadašnje, uvek privlačne nepredvidljivosti. Od tad nisu objavili previše toga, ali su koncertnom aktivnošću držali nivo, uprkos penzionisanju Jeta Blacka, najstarijeg među njima. Nažalost, kad je prošle godine od kovida preminuo Dave Greenfield, više se nije imalo kud i The Stranglers su najavili da im je sledeći projekat – poslednji u karijeri.

KAKO NAĆI ISTINSKU LJUBAV I SREĆU U OVA VREMENA

Dark Matters (Coursegood) prvi je objavljeni studijski album The Stranglersa još od 2012, i u septembru je ušao pravo na mesto broj 4 engleske liste, kao njihov najbolje plasirani još od Feline iz 1983. Ovo se slobodno može nazvati nekom vrstom neočekivano uspelog povratka – ne samo kao bratska posveta Greenfieldu, umrlom usred snimanja, ali ipak ostavljajući svoje sviračke doprinose na 8 od 11 numera – nego i kao poslednje poglavlje vredno opšte pažnje javnosti, u sagi o jednom bendu koji se ponosno ni u šta nije uklapao.

Udarni singl This Song (u originalu "This Song Will Get Me Over You" sastava The Disciples of Spess) ovde je koautorski dorađen tako da najviše podeća na rane The Stranglers, baš kao i The Last Men on the Moon, energična vožnja koja je mogla da se nađe na svakoj od njihovih ploča sa slavnih početaka. Tekst ove prve govori o prevazilaženju ljubavnog bola, a sličnu temu susrećemo i u dražesno latiniziranoj If Something’s Gonna Kill Me (It Might as Well Be Love), te čulno-čežnjivoj Breathe, kojom se Dark Matters stilizovano zatvara, nalikujući na najuspešniji, popizirani srednji period benda. Ispostavlja se da su vrhunci albuma vezani za snažne emocije, ali nema snažnijih od onih u kompoziciji And If You Should See Dave..., u kojoj se u laganom ritmu odvijaju sećanja na prošlost grupe, sa besmrtno duhovitim stihom kao sećanje na Greenfielda: "A ovde bi trebalo da ide tvoj solo…".

Baš kao što smo se nadali, ovo je pozitivna fuzija novih i starih snaga: mladi glas Baza Warnea uverljiv je na mestu najupadljivijeg u ovom sastavu, Jim Macaulay, kao bivši regularni bubnjar savremenih dance heroja Rudimental, donosi potreban moderan touch – sa druge strane, JJ Burnel opet vuče glavne pesme svojim monstruoznim bas zvukom, i konačno Dave Greenfiled i ovde briljira puneći zvuk mini-melodijama, kao najveći pop umetnik među autističnim osobama (puna istina o njegovom stanju otkrivena je tek nakon smrti). Uskoro će ovakvo višeslojno muziciranje zvučati mladima kao Bah ili Betoven – nešto što je skoro nemoguće smisliti, a kamoli proizvesti golim rukama. Pa ipak, ljudi su sve to odsvirali.

GUDBAJ TULUZ, GUDBAJ DEJV

U istoriji rok muzike mora postojati nešto što bismo mogli nazvati: misterija The Stranglersa. Kako je do danas opstala grupa koja je počela kao pank, ali nije bila jednoglasno prihvaćena od strane pankera, pa se potom pretvorila u vrlo neobičan autorski bend, kritikovan zbog te promene, te na kraju u rok grupu sa čudnom pop elegancijom – a da je ipak sve vreme bila voljena i imala sve više vernih fanova širom sveta? Odgovor: tako što je uvek ostala svoja. Redak primer benda jačeg od stilova koje su svirali.

Verovatno je tajna veličine The Stranglersa u tome što su uvek bili esencijalan engleski bend. U njima je čučao onaj grubi deo Engleske koji nikad nismo videli, ali smo mogli da verujemo u njegovo postojanje, pošto su oni vrlo rečito bili pomalo huliganski, bez pardona mangupski, skloni tuči, neobičnim idejama o tome ko vlada svetom, prostodušni, duhoviti i anti-manipulantski – mimo svakog mainstreama, pa i onog alternativnog. Naličje britanskog građanskog života, što su pre njih najbolje opisali The Kinks – bilo je prepoznato kao naličje građanskog života bilo gde, širom planete. The Stranglers su došli iz ulične magme koja je vladala ostrvskim omladinskim duhovima posle glam rocka, a pre punka, u periodu 1974–1976, kad su samo pub rock sastavi tipa Dr Feelgood zvučali vredno pažnje. Taj pre-punk feeling im je omogućavao vezu sa klasičnim rokenrolom i pratio ih je uvek kroz presudno prisustvo Davea Greenfielda, koga nažalost više nema, i tu se ova priča završava zauvek. Jer Greenfield ih je činio drugačijim i autentičnim, koliko god JJ i Hugh bili duša The Stranglersa.

Teško mi je da završim ovaj tekst, okrenem se i odem od prvog pank benda koji sam voleo, kao i mnogi kod nas. Ovog časa najglasnije puštam Walk on By, njihovu vrtoglavu obradu Burta Bacharacha, da bih ostao vezan za trenutak kad je uz ovaj bend svako znao jednu jednostavnu istinu – mi smo u pravu. Do kraja pesme ću znati da se ništa nije promenilo.

I dalje smo u pravu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---