STARA GARDA I NOVA NADA: Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Dobrica Veselinović

Opozicija – Sa koliko kolona na izbore >

Jedan na jedan umesto tri u jedan

Insistiranjem na jednoj koloni opozicioni lideri birače nezadovoljne vladajućim režimom stavljaju pred izbor da ili svoj glas daju i onima koji ih iritiraju, ili da apstiniraju. Ako ne budu imali za koga da glasaju, mnogi od njih neće glasati ni za koga. Jer referendumska atmosfera, o kojoj neki opozicioni lideri govore, u društvu naprosto ne postoji

Različiti opozicioni tabori se slažu makar u jednom: najbolju šansu da na predstojećim prolećnim izborima postignu rezultat koji bi mogao da uzdrma vlast imaju u Beogradu. Ipak, i u stranci Sloboda i pravda Dragana Đilasa (SSP) i u Narodnoj stranci Vuka Jeremića (NS) smatraju da opozicione partije i na parlamentarnim i na lokalnim izborima u Beogradu treba da nastupaju u jednoj koloni, što bi valjda podrazumevalo i zajedničkog kandidata za gradonačelnika Beograda i zajedničkog predsedničkog kandidata koji bi u ime nekog šireg opozicionog saveza Aleksandru Vučiću mogao da stane na crtu. Ni jedan ni drugi se šest meseci pre izbora ni ne naslućuje, što ne čudi, jer se i kakvo-takvo jedinstvo opozicije na čiju se nužnost svi pozivaju za sada jedva nazire.

Teško je shvatiti to paušalno insistiranje na jednoj koloni na sva tri izborna nivoa, pri čemu se zanemaruju specifičnosti po kojima se Beograd kao izborna jedinica razlikuje od ostatka Srbije, a zbog čega i jednokolonaši smatraju da opozicija tu ima najveće šanse.

ISKLJUČIVOŠĆU PROTIV ISKLJUČIVOSTI

Pritom je način na koji se pojedini predstavnici opozicionih krugova zalažu za jednu kolonu jednako isključiv i, veoma blago rečeno, u neskladu sa dobrim običajima demokratske razmene mišljenja, kao način na koji se orlići i martinovići, predsednik i premijerka Srbije obraćaju građanima Srbije. Tako se proteklih nedelja moglo čuti da onaj ko se zalaže da se na izbore ide u više kolona ili "radi za Vučića", ili mu "manjka inteligencije", ili neki svoj lični interes stavlja ispred opšteg interesa.

Poruka koja se na taj način šalje onim građanima Srbije koji priželjkuju uspostavljanje dijaloga, civilizovanu razmenu mišljenja, naprosto uvođenje normalnosti u apsurd gurnutom, u neprijateljske tabore podeljenom srpskom društvu, jeste da jedna isključivost zamenjuje drugu. Koga bi to trebalo da motiviše da izađe na predstojeće izbore? I šta to uopšte znači? Da lideri Ne davimo Beograd rade za Vučića ili su glupi ako neće da uđu u koaliciju sa SSP-om i/ili NS-om?

Stiče se utisak da tako sročene izjave izrečene sa upitne pozicije moralne i intelektualne superiornosti mogu samo da odbiju birače koji bi rado svoj glas dali nekoj opciji suprotnoj bahatosti kojom odišu nastupi predstavnika Srpske napredne stranke. Motivaciono jedinstvo bi opozicioni lideri pred politički demotivisanim građanima i mimo bilo kakvog dogovora mogli da demonstriraju pristojnim ophođenjem jednih sa drugima, i to odmah. Veliki broj građana Srbije kojima se politika zgadila možda bi i glasao protiv vladajuće garniture, ali ne po svaku cenu.

PRIČA O REFERENDUMSKOJ ATMOSFERI

Jer, u srpskom društvu ne vlada, niti će do izbora po svoj prilici biti moguće da se izazove, referendumska atmosfera u kojoj bi po onom Čankovom bajatom receptu građani zapušenog nosa pohrlili na birališta i glasali za bilo koga ko je protiv vladajućeg zla. To se vidi već i po veoma skromnom odzivu građana na svekolike protestne skupove i njihovoj nespremnosti da se bore protiv postojećeg stanja, delimično i zbog toga što im opozicija nije dovoljno ubedljivo ponudila opciju zarad koje bi bili spremni da nešto žrtvuju i rizikuju. Da lideri vodećih opozicionih stranaka misle da bi se njihovom zajedničkom pozivu na nekakve demonstracije, a povoda je bilo bezbroj, odazvao broj ljudi koji ih makar ne bi izvrgao ruglu, to bi odavno učinili. O kakvoj je onda referendumskoj atmosferi reč?

U odsustvu neke na krv i nož zaoštrene situacije mnogi građani koji ne budu imali za koga da glasaju, neće glasati ni za koga. I inače se glajhšaltovani prorežimski mediji svojski trude da kod neistomišljenika koje ne mogu da pridobiju, izazovu utisak da su svi isti, pa da što bi se onda uopšte potrudili da se dovuku do glasačkih kutija.

U uslovima potpune nadmoći SNS-a, zloupotrebe državne kase i državnih institucija i kontrole koju ima nad velikim delom svog biračkog tela, ne mora se biti profesionalni istraživač javnog mnjenja pa da se dođe do zaključka da bi veća izlaznost pogodovala opozicionim partijama čija će snaga zavisiti od toga koliko dosadašnjih apstinenata budu uspeli da ubede da izađu na izbore i glasaju protiv režima, a to se postiže raznolikom, nezamućenom ponudom. Protiv toga se kao argument navodi neka matematička računica sa brojevima koje još niko nije izračunao, makar ne javno. Društvo nije spremno na taktiku "sve ili ništa", mora se krenuti težim i dužim putem, pa dokle se i kada stigne.

Valja napomenuti i da će na izbore uprkos svim besramnim podmetanjima noge koje postavlja autokratski Vučićev sistem izaći svi oni, koji nisu spremni da izvrše političko samoubistvo. Bojkot u prethodnom izbornom ciklusu je bio opravdan i štošta je isterao na čistac, ali bi drugi put zaredom bio poguban za bojkotaše.

INDIVIDUALNA I KOLEKTIVNA ODGOVORNOST

Oni koji insistiraju na izlasku na izbore u jednoj koloni u najmanju ruku bi bez uvreda i isključivosti trebalo da prime k znanju i stav, da bi šarolikost opozicione ponude, mogućnost čistog izbora bez trulih kompromisa, mogla na birališta da izvuče veći broj nezadovoljnih građana. Onaj ko bi eventualno dao glas Draganu Đilasu možda će zgađen ostati kod kuće jer neće želeti da istovremeno njegov glas dobije Vuk Jeremić. Simpatizera Ne davimo Beograd mogla bi da odbije lista na kojoj se pored zelenih levičara nalaze Jeremić i/ili Đilas. Dveri Boška Obradovića će, kako stoje stvari, na sreću ići nezavisno od SSP i NS, DS & Co rešeni da svojim mušterijama ponude čisto vino, njihova ciljna grupa je i inače neprihvatljivo desno za doskorašnje saborce u bojkotu. Stvaranje još jednog catch all bloka svakako nije u duhu promena kakve ciljna grupa opozicije priželjkuje.

Ići sa jednom listom značilo bi i prebacivanje individualne na kolektivnu odgovornost, pa ako se propadne, da krivica može da se prebaci na druge. Proklamovano jedinstvo i podređivanje partijskih interesa opštem društvenom dobru moglo bi, sa druge strane, da se pokaže i kada bi svi zajedno naručili nekolicinu istraživanja javnog mnjenja, pa da se vidi ko gde stoji, pa da partije koje nemaju šanse da pređu ni ovaj smanjeni cenzus od tri odsto uđu na osnovu ideološke i druge bliskosti u koaliciju sa srodnim partijama koje sigurno mogu da prebace preko 3 odsto, ili se već nekako udruže da se ne bi rasipali anitivučićevski glasovi. Stav "uzmi jednu listu ili si izdajnik" ne govori baš u prilog shvatanju demokratije onih koji ga zastupaju, i dodatno deli opterećenu opozicionu scenu na jednokolonaše i višekolonaše.

Ni manje ni više ubedljivo nego izlaskom na izbore u jednoj koloni srpska bi opozicija svoje jedinstvo mogla da demonstrira i sporazumom o međusobnom nenapadanju i postizbornim koalicijama na osnovu ostvarenih rezultata, i u republičkom parlamentu i u Skupštini Beograda.

BITKA ZA BEOGRAD

Naročito u Beogradu je insistiranje na jednoj opozicionoj izbornoj listi kontraproduktivno. "Ne davimo Beograd" je partija idealna da pokupi glasove velikog broja Beograđana koje su animozitet prema Đilasu, Jeremiću ili Obradoviću, nebitno iz kojih razloga, i ono tužno čerupanje Demokratske stranke oterali u apstinenciju. Bila bi greška da "Ne davimo Beograd" na izbore ne izađe sama, baš kao što bi greška bila da ovom prilikom rasipa resurse učešćem na republičkim izborima. To je lokalna partija skrojena za Beograd, koja se godinama verodostojno dotiče tema koje muče Beograđane.

Ako se već govori o stavljanju opšteg ispred partijskog interesa, onda bi SSP i NS trebalo da se okanu prozivanja ove partije čiji lideri nikada nisu participirali u vlasti i koja zato može da dođe do birača koje u koaliciji sa njima ne bi mogla da pridobije. Agresivno insistiranje na jednoj koloni, naročito u Beogradu, podseća na agresiju kojom se SNS obraća svom biračkom telu, samo što je ciljna grupa sasvim drugačija – opozicija se obraća biračima kojima je dosta jednoumlja, pa je uterivanje u jednoumlje stoga kontraproduktivno. Sve opozicione partije koje sigurno prelaze cenzus u Beogradu ne bi trebalo međusobno da prave koalicije, već da u više kolona pukušaju da pridobiju što više glasova.

Na izborima za Gradsku skupštinu 2018. SNS je od 1.606.931 registrovanog birača sa listom "Aleksandar Vučić – Zašto volimo Beograd!" osvojila 366.461 glas i od tada se iživljava nad Beogradom gotovo bez ikakvog otpora. Đilas je bio osvojio 154.147, Aleksandar Šapić 73.425, Ivica Dačić sa sve Palmom 49.895.

Ostalih dvadeset partija je ostalo ispod cenzusa koji je tada iznosio 5 odsto pri čemu su rasuta tačno 157.233 zaokružena glasa. Bilo je 12.969 nevažećih listića. Prema podacima Ipsosa, izlaznost je tada iznosila 51,09 odsto, što znači da oko 800.000 Beograđana nije bilo zainteresovano za izbore.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---