PRED POČETAK FUDBALSKE UTAKMICE SRBIJE I UKRAJINE: Najmlađi Ukrajinci navijaju za obe reprezentacije – Hana, Andrija i Irina Dacešen i Bojana Vojnović

Zajednica Ukrajinaca u Srbiji >

Ukrajinci u Vojvodini – čuvari tradicije

Istorija jednog naroda je često istorija migracija. To je i slučaj zajednice vojvođanskih Ukrajinaca koju danas predstavlja nacionalna zajednica koja se na ovo područje masovno doselila iz Bosne i Hercegovine posle Drugog svetskog rata

Ukrajinci se u Vojvodini pojavljuju još u 17. veku. "Spomenuta zajednica Ukrajinaca iz 17. veka tokom vremena je nestala, ostali su samo poneki tragovi materijalne kulture, a ova oblast za jugoslavensku istoriografiju nije dovoljno istražena", kaže Jaroslav Kuleba, profesor klarineta u Školi za muzičko obrazovanje u Kuli.

"Ukrajinska istorijska nauka i ukrajinsko društvo oduvek su smatrali delom ukrajinskog nacionalnog kontinenta one Rusine koji su se sredinom 17. veka iz ukrajinskih etničkih zemalja u Karpatima preselili u Bačku i Srem, i danas žive u Vojvodini", kaže Oleg Rumyantsev, profesor Univerziteta u Palermu koji se godinama bavi istorijom istočnih Slovena, kao i pitanjem manjinskih zajednica na Balkanu i dodaje: "To je sve zbog činjenice da su se najistaknutiji članovi rusinske zajednice smatrali ne samo Rusinima i čuvarima svog maternjeg jezika, već i Ukrajincima. Dovoljno je pomenuti majstore rusinske reči: Gabrijel Kostelnik, Mihajlo Kovač i Mikola Kočiš."

Profesor Rumyantsev podseća na to da se ove godine obeležava 130. godišnjica preseljenja Ukrajinaca u Bosnu koja itekako ima veze i sa ovdašnjom ukrajinskom zajednicom. "To su bili migranti iz drugog dela Zapadne Ukrajine, iz Galicije. Odatle su Ukrajinci (koji su se takođe zvali Rusini!) 1890. godine počeli preseljavanje u Bosnu i Slavoniju. Razlika je u tome što pod uticajem ukrajinskog nacionalnog preporoda, a zbog intenzivnih kontakata sa Galicijom, ovi doseljenici su brzo promenili staro ukrajinsko ime ‘Rusini’ u novo – ‘Ukrajinci’", objašnjava Rumyantsev.

U ovom drugom talasu naseljavanja prostora bivše Jugoslavije Ukrajincima, najveće grupe se koncentrišu oko Prnjavora i Banja Luke, u selima severne Bosne i Slavonije. Posle Drugog svetskog rata, zbog nepovoljnih društvenih i ekonomskih uslova života, preselili su se u Vojvodinu, gde je danas prisutna njihova najveća grupa, dodaje Oleg Rumyantsev.

Veliki broj Ukrajinaca naseljava region Bačke na potezu Kule, Vrbasa i Novog Sada sa okolinom, a u Sremu na potezu od Šida, Sremske Mitrovice, Inđije, Zemuna i Beograda sa njihovim okolinama. "Doseljenici sa sobom donose jako malo ili dolaze bez ikakvog imetka. Mnogi su našli zaposlenje na poljoprivrednim dobrima ili u fabrikama. U takvim uslovima, kada je komad hleba i krov nad glavom, za često brojnu porodicu, bila glavna preokupacija, ipak se u osnovi nisu zaboravljale nacionalno-kulturne i duhovne potrebe, ali na organizovan kulturni život trebalo je još pričekati", dodaje Jaroslav Kuleba.

Prema zvaničnom popisu stanovništva iz 2011. godine, zajednica Ukrajinaca u Srbiji broji 4903 pripadnika. "Međutim, nezvanični podaci govore o tome da našu zajednicu čini skoro 10.000 Ukrajinaca. Zna se da je svaka osoba sa prezimenom koje se završava na -enko ukrajinskog porekla, i uglavnom iz tzv. belogardejske migracije", kaže Miroslav Hočak, član Nacionalnog saveta ukrajinske nacionalne manjine i potpredsednik Evropskog kongresa Ukrajinaca. Hočak dodaje i to da je 90 posto pripadnika ukrajinske zajednice na ovim prostorima grkokatoličke veroispovesti.

KULTURNI ŽIVOT UKRAJINACA U VOJVODINI

Kulturni život Ukrajinaca u Vojvodini bio je, kako kaže profesor Rumyantsev, usko povezan sa kulturnim radom Rusina. "U rusinskoj štampi bili su objavljeni članci na ukrajinskom jeziku, a ukrajinske pesme su se mogle čuti na rusinskom festivalu u Ruskom Krsturu. Rusinska inteligencija, koja je bila bliže povezana sa kulturnim svetom vojvodstva, pružala je pomoć Ukrajincima, čiji je kulturni život prošao kroz znatne teškoće," objašnjava profesor Oleg Rumyantsev i postavlja retoričko pitanje:

"Dakle, ako pričamo o Ukrajincima, kako ne uključiti i Mihajla Kovača, koji je ceo svoj život posvetio razvoju ukrajinske kulture i ukrajinske svesti među Rusinima? I kako ne ubrojiti među Ukrajince njegove sledbenike – na primer, akademika-istoričara književnosti Julijana Tamaša i profesora-istoričara Janka Ramača, koji su danas važni predstavnici ukrajinske naučne misli?"

Za mnoge nacionalne zajednice značajnu ulogu u očuvanju njihovih kultura i identiteta u prošlosti imali su pre svega sveštenici i učitelji. Upravo na ovu činjenicu, koja je karakteristična i za Ukrajince na ovim prostorima, ukazuje Oleg Rumyantsev.

"Ako govorimo o ukrajinskoj galicijskoj zajednici u Jugoslaviji u 20. veku, prvo moramo ukazati na značajnu ulogu grkokatoličkog sveštenstva u očuvanju identiteta ovih doseljenika. Između dva svetska rata sveštenici su bili jedina inteligencija ovih kolonista, obavljali su kulturne poslove, očuvali jedinstvo ove grupe", kaže Rumyantsev i dodaje:

"Na primer, osnivač i urednik prvog ukrajinskog lista "Ridne slovo" je bio ukrajinski sveštenik Mihailo Firak. Kasnije je komunistički režim kaznio brojne sveštenike za njihov rad na nacionalnom polju. Jedna od najaktivnijih kulturnih ličnosti u socijalističkom i modernom periodu bio je otac Roman Miz (parohija u Novom Sadu). U novoj Jugoslaviji, u Vojvodini, na ovom polju delovali su predstavnici lokalne inteligencije: Ivan Terljuk, Petro Ljahovič, Jaroslav Kombilj, Eugen Kuleba i brojni drugi aktivisti."

U jugoslovenskim vremenima, ukrajinske zajednice Srbije, Bosne i Hrvatske bile su blisko povezane. Kako kaže Oleg Rumyantsev, u svim delovima tadašnje zemlje mnogi aktivisti su radili u korist cele dijaspore – aktivista Ivan Svatok, književnik Pavlo Holovčuk, otac Petro Ovad, učitelj Vasilj Strehaljuk i veliki broj drugih građana ukrajinskog porekla.

Prvi pokušaji organizovanja Ukrajinaca u novijoj istoriji i njihovo uključivanje u redovne delatnosti u oblasti kulture bili su u Vrbasu. "Zahvaljujući stečenom znanju i iskustvu u delatnosti "Prosvite" – ukrajinske organizacije između dva rata koja je delovala u Bosni, doseljenici iz Dubrave, Kamenice, Prnjavora i angažovanjem Mihajla Burde, a kasnije svešteničke učiteljice Slave Bilenjkij, pokrenut je rad dramske, muzičke i folklorne sekcije, kao i učenje ukrajinskog jezika i književnosti za decu i omladinu. Rad ovih ukrajinskih sekcija je prestao sa odlaskom učiteljice iz Vrbasa," približava kulturnu istoriju vojvođanskih Ukrajinaca Jaroslav Kuleba.

Uvođenje fakultativnog predmeta ukrajinski jezik sa elementima nacionalne kulture u osnovnim školama "Isa Bajić" i "Petefi brigade" u Kuli 1968. godine predstavlja svojevrsnu prekretnicu u organizovanom kulturnom životu ove manjinske zajednice. "U Kulu dolazi mladi učitelj Petar Kurman, i bez obzira na nedostatak programa i udžbenika, on organizuje nastavu, okuplja decu, animira roditelje", kaže Kuleba.

Miroslav Hočak ukazuje i na to da su pripadnici ukrajinske nacionalne zajednice u novije vreme uspešni i u oblasti nauke. "Imamo i docente i vanredne i redovne profesore, ali oni u zajednici nisu poznati i nisam siguran koji je razlog za to. S druge strane, sveštenici, kao što su otac Stepan Pitka iz Sremske Mitrovice, otac Roman Miz iz Novog Sada, otac Josafat Vorotnjak iz Kule, otac Feliks Bilenkij iz Vrbasa i novinari, kao što su Ivan Terljuk i Eugen Kuleba, činili su jezgro kulturnih prosvetitelja u redovima vojvođanskih Ukrajinaca."

"Od izuzetnog značaja za sve nacionalne manjine pa i za Ukrajince je osnivanje manjinskog nacionalnog saveta 2003. godine, koji je nosilac svih aktivnosti na institucionalnom uređivanju odnosa, razvoja i negovanja nacionalnog identiteta Ukrajinaca na ovim prostorima. Rezultati delovanja Nacionalnog saveta su već vidljivi u 2004. godini, kada je organizovan 1. Festival ukrajinske kulture Kalina, koji se održava jednom godišnje, zatim je osnovana Novinsko-izdavačka ustanova na ukrajinskom jeziku ‘Ridne slovo’ i Dečiji festival Veselka", objašnjava Jaroslav Kuleba i zaključuje:

"Ukrajinci u Vojvodini dostojno čuvaju svoju tradiciju i velika je retkost uticaja savremenog stvaralaštva. Gledajući da ulogu čuvara tradicije ima starije pokolenje, savremeno stvaralaštvo njima nije interesantno, dok mlađa pokolenja sve više zaboravljaju svoje korene, svoju nacionalnu kulturu i jezik. Postoji velika pretnja da u nekoj bliskoj budućnosti neko kaže: Ovde su živeli i Ukrajinci."

POZITIVNI STEREOTIPI KARAKTERISTIČNI ZA UKRAJINCE U VOJVODINI

Stereotipi o nacionalnim zajednicama su još uvek duboko ukorenjeni u našem društvu. Iako nisu svi stereotipi negativni, oni postoje. "Pitanje stereotipa oko Ukrajinaca je veoma važno, i to ne samo u kontekstu bivše Jugoslavije. Međutim, ne bih se želio zadržavati na političkim stereotipima (‘ukrajinskih nacionalista’ ili ‘Ukrajinci, to su pogrešni Rusi’, to jest onih ideja koje ruski imperijalisti, evroazijci, slavofili i predstavnici drugih radikalnih ideologija žele promovisati)", objašnjava Oleg Rumyantsev, koji ukazuje i na one dobre, pozitivne stereotipe.

"Šteta je što nestaju takvi stereotipi kao što je ‘ukrajinska pesma’ – ona narodna, višeglasna, koju su nakon preseljenja Ukrajinaca u Bosnu proučavali i pevali čak i drugi autohtoni stanovnici Bosne. Ili ukrajinski jezik, koji je jedna od jugoslovenskih pedagoških komisija svojevremeno prepoznala kao ‘pevački’ (‘oni ne govore, pevaju!’)", dodaje profesor sa Univerziteta u Palermu i naglašava da Ukrajinci imaju čime da se ponose, zaključuje Oleg Rumyantsev.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---