---

Jedna zgrada u Sarajevu ima gotovo istu dinamiku kao ona u Beogradu, galerija likova se može potpisati kao pod indigo

Najveći deo današnje televizijske produkcije nastao je adaptiranjem već postojećih programa. Međutim, za uspešnu adaptaciju nekog formata je potrebno nekoliko elemenata. Na početku, mislim da je stvar dobrog vaspitanja i profesionalne korektnosti priznati da ste ideju dobili gledajući nekakav TV sadržaj. Nažalost, ukoliko se ne radi o kupljenom TV formatu, koji je zakonom zaštićen, većina adaptacija se prikazuje kao original. Jasno je da je "Dinastija" prepevana američka serija, ali je isto tako jasno da su "Zadruga" ili "Parovi" maznuti formati megapopularnih rijaliti programa.

Na RTS-u se trenutno emituju dva programa koja su po svojoj suštini adaptacije. Prvi je popularni dramski serijal "Radio Mileva", čiju drugu sezonu gledamo u prajm-tajm terminu posle Dnevnika. Dogodovštine najpopularnije srpske penzionerke Mileve Majstorović, njene ćerke Natalije, unuke Sonje i njihovog komšiluka nastale su, kako piše na špici, na osnovu ideje producenta Nebojše Garića, a reditelj i koscenarista je Elmir Jukić. U ovoj lakoj komediji igra cela paleta naših najboljih glumaca, a Olga Odanović je konačno dobila priliku da pokaže širinu svoje glumačke veličine. Publika je to mogla primetiti još od serije "Selo gori, a baba se češlja", ali oni koji su je barem jednom videli u pozorištu, recimo u predstavi "Bela kafa", mogli su da shvate da do sada nije dobila pravu priliku da potpuno zablista. Zato je "Radio Mileva" zapravo najbolji primer odlične TV adaptacije.

Naime, producent i reditelj su deo tima koji je godinama realizovao seriju "Lud, zbunjen, normalan", koja se od 2007. snimala i emitovala širom regiona u 13 sezona i 309 epizoda. Genijalni Mustafa Nadarević stvorio je lik Izeta Fazlinovića, a njegovi ukućani bili su sin Faruk i unuk Damir, kasnije i praunuk Džebrica. Scenarista serije bio je Feđa Isović. Za gotovo sve ostale likove iz originalne serije možete naći pandane u Milevinom komšiluku, od psihijatra (Vanja Drah i Svetozar Cvetković), preko kafedžije, do priglupog debelog tonca/konobara. Adaptacija je, ruku na srce, genijalna, jer pokazuje da se pelcer potpuno primio: život tri generacije pod istim krovom, od socijalizma, preko one nesnađene u tranziciji do najmlađe, koja pokušava da se snađe nekom prečicom – bila to plastična hirurgija ili influenserka na društvenim mrežama.

Jedna zgrada u Sarajevu ima gotovo istu dinamiku kao ona u Beogradu, galerija likova se može potpisati kao pod indigo, kako bi to rekla Mileva Majstorović. Našoj Milevi samo mogu da poželim dug i uspešan život, još mnogo sezona, a produkciju bih zamolio da ne ponavlja greške serije "Lud, zbunjen, normalan", koja je možda doživela preteranu eksploataciju dok se nije svela na sve manje duhovitu komediju situacije, gde se dramaturgija svela na to da akter promaši vrata u stanu Fazlinovića. Pokojni Mustafa Nadarević je dobio pravog naslednika, tačnije naslednicu, a Izet Fazlinović partijsku drugaricu, koja će nastaviti svetle tradicije u ova smutna vremena. Zato bi valjalo da ga se producenti sete, barem jednim retkom u odjavnoj špici.

Drugi primer adaptacije, nažalost, nije ispao kao "Radio Mileva". Naime, postoje mnoge emisije tipa "radne akcije", ali je nakon 10 sezona ovdašnji standard emisija "Radna akcija" / "S Tamarom u akciji" / "Radna akcija sa Tamarom", gde red reči zavisi od toga da li je serijal na TV Prvoj ili RTS-u. U suštini, Tamara je uspela da stvori šou koji se ne bavi našim porodičnim svađama oko međe, širi pozitivnu energiju, upoznaje gledaoce sa različitim delovima Srbije, ima humanitarni karakter i dobrobit za širu zajednicu, jer se u poslednjoj epizodi svakog serijala renovira neki javni objekat (škola, bolnica itd.).

Kada je sa RTS-a ponovo došla na TV Prvu, javni servis je mogao da reprizira stare epizode, što je činila TV Prva. Međutim, moj utisak je da se navrat-nanos sklepao adhok format "Moja dedovina, nije kuća na prodaju!" autora Milana Popovića. Njegov tim, uz pomoć rođaka i komšija, za nedelju dana i šest prosečnih plata obnavlja zapuštene i zaparložene kuće i imanja koja su nam ostala od predaka. Milan Popović je zahvaljujući fantastičnom serijalu "Zadnja kuća Srbija" neko ko verovatno najbolje poznaje napuštena sela širom zemlje, i siguran sam da je mogao pronaći sjajne primere ljudi koji su tu obnovu uspešno izveli sami i bez pomoći RTS-a. Samo u Vrmdži imate barem tri fantastična primera, da ne navodim lični primer mog ćaleta koji je, doduše na Grmeču, obnovio porodičnu kuću iz 1913. godine. Gorela je posle Prvog, pa Drugog rata, i posle Oluje i 5. korpusa, pa ga bila sramota da nama ostavi ruševinu. Pomagali smo koliko smo mogli, ali uspeo je, vraćajući zidove od kamena i savladavši usput još nekoliko zanata. Jeste ispao car, nije što mi je ćale, ali znam pouzdano da nije jedini, imate mnogo primera po Srbiji da su i mlađi ljudi učinili isto. Od takvih primera bi ispao sasvim pristojan serijal. Ali, dragi moji, ne može to za nedelju dana, niti za šest plata.

Ne možete da okrečite zidove od naboja ili da malko prepokrijete krov od čerpića, pa da posle čekate da vam se zidovi obale i krov padne na glavu kad jače pirne vetar. Za obnovu dedovine, verujte, bilo je potrebno da prve dve godine nasipamo prilazni put i raskrčimo travu i korov od koje se kuća nije videla. Sve ovo zahteva mnogo ozbiljniji rad, Tamarinu ekipu, a ne par vikend rekreativaca, verujte jer govorim iz ličnog iskustva. Plašim se da će posle serijala "Moja dedovina" morati da zovu Tamaru, a ona emisiju počne onim večitim majstorskim pitanjem: ko vam je ovo radio?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---