TRAGOVI SVUDA OKO NAS: Atlasi u Kolarčevoj...

Zaboravljeni >

Čarobnjak za kamen

Beograd su stvarali nebrojeni malo kome poznati umetnici, majstori, stručnjaci. Ovo je priča o jednom od njih

Kad su se Nemci, Česi, Škoti, Italijani, Francuzi i Rusi krajem 19. i početkom 20. veka doselili u Beograd, doneli su i svoje znanje, umeće i novac, usmeravajući ih ka nekim drugačijim promenama nego što su to činili stranci koji su tada već bili Beograđani. Njihovi tragovi su i dan-danas prisutni u gradu, a njihova imena većinom nisu.

Đuzepe Pino Grasi je jedan od njih. Bio je jugoslovenski vajar i, sme se reći, najtraženiji i najcenjeniji umetnik u prenošenju vajarskih dela u kamen. Uradio je tri karijatide na Spomeniku Neznanom junaku na Avali, reljefe i kapitele Hrama Svetog Save, Spomenik braniocima Beograda, skulpture Atlasa na zgradi u Kolarčevoj broj 1, i niz drugih poznatih umetničkih dela pored kojih svakog dana prolazimo i zbog kojih je Beograd lep grad.

Porodica u kojoj je Đuzepe Pino Grasi rođen 1902. godine u Splitu, generacijama je čuvala i razvijala vajarsko-klesarski zanat. Njegov otac Zefirino je iz rodnog kantona Tićino u italijanskom delu Švajcarske otišao u Milano na akademiju Brera i postao izuzetno tražen vajar. Posle završenih studija na akademiji dve godine je usavršavao znanja u ateljeu svog profesora, čuvenog italijanskog vajara, švajcarskog porekla, Vićenca Vele. Kad su ga pozvali da obnovi zvonik Katedrale Svetog Duje u Splitu, odazvao se, i – zauvek ostao u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Oženio se Đovaninom Pavacom, devojkom iz jedne od četiri najstarije splitske porodice koja se tu doselila još početkom 15. veka. Sa njom je dobio četiri kćerke i sina, i otvorio vajarsko-klesarsku radionicu u kojoj je iškolovao mnoge vajare Dalmacije, pa i Tomu Rosandića. Sve svoje znanje prenosio je sinu. Tako su Grasijevi, otac i sin, postali neizostavni u izradi tamošnjih važnih spomenika.

Godine 1921, Ivan Meštrović, tada već poznat vajar i jedan od čestih gostiju radionice Grasijevih u Splitu, počeo je da radi mauzolej porodice Račić u Cavtatu i uposlio je Grasijeve. Po Meštrovićevim nacrtima, Đuzepe Pino je izradio sve skulpture u kamenu. Kad je završio, Pino je uklesao svoj potpis na zidu mauzoleja. Pokazaće se da više niko nikad nije stavio svoj potpis na Meštrovićev rad, to je jedini put kad je Meštrović tako nešto dozvolio.

Pino je u Beograd prvi put došao 1924, pozvao ga je Toma Rosandić da u kamenu izradi skulpturu Umorni borac, onu čiji se odlivak nalazi na Kalemegdanu a mermerni original u Narodnom muzeju. Nakon završenog posla Grasi se vratio u Dalmaciju, u Supetar na Braču, kako bi po Rosandovićevim nacrtima sa ocem izradio mauzolej porodice Petrinović. Pino je bio zadužen za kamene skulpture. Naredne dve godine proveo je u Parizu u ateljeima poznatih vajara Burdela, Sudbinjina i svog zemljaka Karla Sarabezola, a zatim i u Milanu, u ateljeu velikog italijanskog vajara Adolfa Vilda.

Kad ga je 1928. godine Karlo Sarabezol pozvao da izvede skulptorske radove na budućoj zgradi ambasade Francuske u Beogradu, Pino se odazvao i – zauvek ostao u Beogradu. Malo vremena je trebalo da se njegovo umeće pročuje. Prozvali su ga "čarobnjakom za obradu kamena". Skulpture koje je po modelima i nacrtima najpoznatijih vajara uradio Đuzepe Pino Grasi i koje su na spisku najpoznatijih dela našeg vajarstva, samo najupućeniji u njegov rad povezuju sa njegovim imenom, a možda jedino mesto gde se nalazi njihov delimičan spisak jeste knjiga Beogradski stranci, koju je priredila Vesna Aleksić, a objavila Turistička organizacija Beograda.

Najpoznatije su već pomenute karijatide na Spomeniku Neznanom junaku na Avali – Makedonka, Dalmatinka i Srpkinja, po nacrtu Ivana Meštrovića. Za ovog vajara Grasi je uradio i skulpturu u kararskom mermeru, torzo Banović Strahinje koju čuva Narodni muzej u Beogradu, i jednu verziju reljefa Kosovka devojka za Vidovdanski hram koja je izgubljena, a postojeća verzija koju je uradio sam Meštrović nalazi se u zgradi Narodne banke. U Narodnom muzeju se nalazi i skulptura Mediteranka francuskog vajara Aristida Majola, koju je Grasi uradio na predlog Lazara Trifunovića, tadašnjeg direktora ovog muzeja, dozvola za tu realizaciju dobijena je od francuske vlade.

Među prvim njegovim beogradskim radovima su skulpture i reljefi na zdanju Starog dvora na Dedinju. Pred početak Drugog svetskog rata, po nacrtima Aleksandra Deroka, uradio je za Hram Svetog Save sedam malih i dva velika kapitela i dva reljefa. Na nekadašnjoj zgradi Elektroprivrede izradio je u kamenu dve skulpture Elektromontera vajara Radete Stankovića, a na zgradi današnjeg Železničkog muzeja u Nemanjinoj 6 su dve figure u kamenu – Atlete po modelu Riste Stijovića i grifoni Petra Palavičinija. U centru Beograda, na zgradi nekadašnje Jugoslovenske banke u Kolarčevoj 1, nalaze se dve Grasijeve kompozicije Atlasa. Sa Živojinom Lukićem modelovao je i izveo u kamenu Spomenik braniocima Beograda po projektu ruskog arhitekte Romana Verhovskog. Sa Antunom Augustinčićem modelovao je skulpture na Spomeniku Crvenoj armiji u Batinoj Skeli, gde su u završnim operacijama u Drugom svetskom ratu u našu zemlju ušle sovjetske jedinice. U Šumaricama kraj Kragujevca, na mestu streljanja stanovništva u Drugom svetskom ratu, uradio je Spomenik bola i prkosa po modelu vajara Ante Gržetića.

Osim već pomenute skulpture Umorni borac na Kalemegdanu, po nacrtu Tome Rosandića isklesao je i bistu Nikole Pašića koja se nalazi u Domu Narodne skupštine, kao i velika figura Karađorđa izrađena po modelu Frana Kršinića i bista Stjepana Radića po modelu Sretena Stojanovića. Za Petra Ubavkića je izradio skulpturu Žena pod velom, a za Đorđa Jovanovića nekoliko skulptura devojaka pod velovima koje se nalaze na Novom groblju. Po njegovim modelima izradio je i sve skulptorske radove u kamenu za baštu Francuske ambasade, i biste Rastka Petrovića i Jovana Dučića. Veliki broj skulptura životinja u mermeru i oniksu po modelima vajara Riste Stijovića uradio je na zahtev tadašnjeg Maršalata. Tito ih je poklanjao stranim državnicima, pa su one rasute po celom svetu. Poslednji rad Đuzepea Pina Grasija bila je skulptura Sedeći akt Angeline Gatalice.

Bio je profesor Škole za primenjenu umetnost a potom i Akademije za primenjenu umetnost, od njihovog osnivanja. Sada, osim profesora Ajdina Puteša, Grasijevih studenata uglavnom više nema među živima. Neki od njih upisani su u istoriju naše umetnosti: Nebojša Mitrić, Oskar Berbelja, Miodrag Živković, Oto Logo, Nandor Glid... Studentima je voleo da prepričava iskustva i dogodovštine u radu sa velikim svetskim imenima iz umetničkog sveta, ističući suštinu svog shvatanja umetnosti u jednoj rečenici: "J...š priču u kojoj nema priče, umetničku vazu koja pušta vodu i skulpturu kojoj ne vidiš šta znači." Preminuo je iznenada, 1962. godine, na letovanju u Supetru na Braču.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---