Autor

tv manijak >

Genocid kao komunalni problem

U Srbiji postoji više murala sa Mladićevim likom, neki od njih su nastali i pre vladavine Vučića i SNS-a, ali sam, barem načelno, mogao da prepoznam zvaničan stav države prema temi ratnih zločina. Danas ne mogu

Već danima u glavi premotavam početnu rečenicu ovog teksta. Da je danas živ, Jovan Ćirilov bi za svoju kolumnu "Reč nedelje" verovatno odabrao – genocid. Shvatio sam da se radi o sinhronicitetu, kada sam otkrio da je danas 16. novembar, dan kada je pre 16 godina Jovan Ćirilov napustio ovaj svet. Ima simbolike u ovom poklapanju, jer priča o genocidu u mnogo čemu govori o kontinuitetu života i smrti u svesti ljudi na Balkanu. Jovan bi o ovoj reči pisao mnogo bolje i zanimljivije od mene, navodeći reference iz istorije i semiologije. Ja sam napravio mali test, koji i vama preporučujem, da u bilo koji internet pretraživač ukucate ovu reč. Osim Vikipedije na srpskom, u gotovo svim rezultatima na prvoj stranici imaćete reference na Srebrenicu, bilo u tekstu ili na slici groblja u Potočarima.

Danas je, dakle, na internetu, reč "genocid" vezana za Srbe u Bosni koji su ubili 8000 muslimanskih zarobljenika i za Ratka Mladića, koji je presudom Haškog tribunala, osuđen za genocid na teritoriji Srebrenice. Dragi Jovane, danas na internetu reč "genocid" u većini prvih rezultata pretrage ne referiše na Nemce i holokaust, na Turke i Jermene, već na Srebrenicu. Nema tu ni "Oluje", niti prognanih Srba sa Kosova, iz Sarajeva ili Mostara. Etiketa je zalepljena.

Srbija je priznala rad i presude Haškog suda, mada postoje brojne primedbe na njegovu profesionalnost, objektivnost i pristrasnost. Međutim, primer sa borbom oko uklanjanja murala Ratka Mladića pokazuje da politika aktuelne vlasti donosi ozbiljne probleme u odnosu Srbije prema svojoj prošlosti. Primer je ministar Vulin, koji neprekidno pokušava da pitanje odnosa prema Ratku Mladiću svede na komunalni problem, koji treba da reše stanari zgrade i nadležna inspekcija. Činjenica je da je predsednik Vučić bio u Srebrenici i odao počast ubijenim Bošnjacima, ali danas, pred izbore, izbegava da se jasno i nedvosmisleno odredi prema veličanju lika i dela Ratka Mladića.

To već daje materijal, recimo, gospodinu Komšiću da prekine intervju sa novinarom Tanjuga koji nije želeo jasno da se odredi oko pitanja da li je u Srebrenici počinjen zločin ili genocid. Bakir Izetbegović tako rukovodstvo Republike Srpske naziva "genocidašima", što bi bio za stepen veći zločinac od masovnog zločinca. Na televizijama u Srbiji, poput Hepija, sada neobično veliki prostor dobijaju predstavnici desnice, pa je Miša Vacić Mariću poklonio čuveni poster "Bulevar Ratka Mladića", kojim je svojevremeno i aktuelni predsednik prelepljivao adresu B92 u Bulevaru Zorana Đinđića. Pitanje odnosa prema genocidu u Srebrenici, ili presudama Suda u Hagu, nije stvar ličnog doživljaja ili ukusa, već pitanje da li ova zemlja poštuje svoje međunarodne obaveze.

Moram priznati da zbog nepostojanja jasnog stava ove države, postoje subjektivna tumačenja i one strane koja želi da se mural ukloni. Na protestima sam čuo potpuno arbitrarnu izjavu da elementi genocida postoje na još mesta u Bosni, što nije utvrđeno nijednom presudom Suda u Hagu. Ne posipajmo se, dakle, pepelom i više nego što je potrebno, jer time nećemo biti više u pravu.

I jedan genocid, onaj srebrenički, je previše.

Da pitanje odnosa prema genocidu nije samo pravničko, niti samo komunalno, pokazuju brojni primeri revizije i relativizacije vezani za presude sudova u Srbiji. Ako nam nije valjao onaj u Hagu, zašto se javno, u medijima, osporavaju presude sudova vezane za ubistvo Zorana Đinđića? Vojislav Šešelj koristi svaku priliku da Đinđića nazove izdajnikom i mafijašem, a Zvezdana Jovanovića herojem. Isto radi i Kapetan Dragan, koji ima samo reči hvale za Legiju i Zvezdana. Advokati su nedavno pokušali da Legiju prikažu kao žrtvu ekstremne izolacije u zatvoru, što se pokazalo kao manipulacija, jer su mu date privilegije u odnosu na druge zatvorenike. Ne razumem oduševljenje koje je voditeljka sa Pinka poželela da podeli sa gledaocima kada je od Legije dobila rođendansku tortu. Legija je čestitao za najbolji "šer", što je udeo u gledanosti u okviru termina, pa mu onda Legija dođe kao neki samozvani zatvorski piplmetar, ili nadzorno telo poput REM-a. Dakle, tema revizije istorije u Srbiji ima i potencijal za nabijanje gledanosti, naročito ako je provlačite u formi tabloida i senzacionalizma.

U Srbiji postoji više murala sa likom Mladića, neki od njih su nastali i pre vladavine Vučića i SNS-a, ali sam, barem načelno, mogao da prepoznam zvaničan stav države prema temi ratnih zločina. Danas ne mogu.

Zato je mural Ratka Mladića pokazao i neuspeh jedne politike koja želi da izbriše svaki princip iz politike. U istoj stranci i na vlasti imate one za vakcinaciju i one protiv, one za EU i one koji su protiv nje, one za Rusiju i one za Ameriku, samozvane levičare i samozvane desne i ultradesne, one za liberalnu ekonomiju i one za centralizovanu državnu privredu, one koji brane žrtve nasilja nad ženama i one što bi da ih volkaju ili da ih bunga-bungaju. Imate one što su pre bili uticajni članovi Demokratske stranke i one što su pre bili uticajni članovi Srpske radikalne stranke, danas su zajedno ponovo na vlasti.

Ipak, za sve nas bi jedino bilo dobro da se oko suštinskih stvari kao što su pravna država i presude domaćih i stranih sudova konačno nedvosmisleno odredimo. Inače će pogled naše Vlade, što bi rekao David Štrbac, biti ćorav, da ne kažem razrok.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST