Nova ploča – Aimee Mann Queens of the Summer Hotel (SuperEgo) >

Nežna koža univerzuma

Svoje interesovanje za psihičku deranžiranost – kod takozvanih običnih ljudi, ali i umetničkih persona (vidi pesmu Robert Lowell and Sylvia Plath) – Ejmi Men dovela je na poslednjem albumu do perfekcije

You come in here, looking like some hippie chick Some Bolshevik It doesn’t even faze me Cause there’s a couple boxes Self-appointed foxes Put the chickens in You’re feminine You’re crazy (Aimee Mann, Give Me Fifteen)

Dolaziš, kao neka hipi cica Neka boljševica To me čak i ne uznemirava Jer ima par kutija Gde samozvane lisice Stavljaju piliće Ti si žensko Luda si (Ejmi Men, Give Me Fifteen)

Ako albume popularne muzike shvatimo kao svojevrsna umetnička dela, primetićemo da i nije bilo previše onih koja su se bavila problemima mentalnog zdravlja – za razliku od književnosti ili filma, na primer. Reklo bi se, takođe, da je od pop stvaralaštva, naročito u počecima, većina konzumenata i ljudi iz diskografske industrije očekivala i u izvesnom smislu čak zahtevala da ne opterećuje. Na sreću – još od Bili Holidej i njenog brutalnog klasika Strange Fruit (1939) – mnogi nisu poslušali takvu preporuku. Štaviše, muzika je, baš naprotiv, često prekorno ukazivala na to kako društvo odbija da gleda u određenom pravcu, te da u njemu postoje nepravde koje se jednostavno ne mogu prećutati. Tim je čudnije što se upravo oduvek prisutne teme psihičkih poremećaja malo ko od kompozitora do sada latio.

Na ovom mestu, uvodimo u priču Ejmi Men – ženu koja već više od trideset leta stvara izazovan nezavisni rok, melodijama i refrenima bogat, još od dana svog originalnog benda ‘Til Tuesday iz 1980-ih. Uvek cenjena u krugovima kritičara i muzičara, ova američka alternativna mini diva zadužila je svet svojim odvažnim autorskim iskazima, za koje je malo ko od njenih kolega bio spreman.

Nakon prethodne, devete ploče, signifikativnog imena Mental Illness iz 2017, ovenčane i nagradom Gremi za najbolji folk album, Ejmi Men nastavlja istim tragom. Njeno aktuelno ostvarenje Queens of the Summer Hotel ispituje različite pojavne oblike narušenog duševnog zdravlja, pre svega kod žena, na delikatan i duboko misaon način. Započeto nekoliko godina ranije kao muzika za pozorišnu postavku slavne memoarske knjige Suzane Kejsen Girl, Interrupted – što je poslužila i kao predložak za istoimeni film iz 1999. (kod nas preveden kao Neprilagođena), sa čuvenom podelom u kojoj su Vinona Rajder, Anđelina Džoli (Oskar za sporednu ulogu!), Britani Marfi, Elizabet Mos, Džared Leto, Vanesa Redgrejv i Vupi Goldberg, između ostalih – ovo delo, sticajem okolnosti vezanim za kovid 19, preraslo je u novo samostalno izdanje naše glavne junakinje, ostavljajući predstavu za neka bolja vremena.

Svoje interesovanje za psihičku deranžiranost – kod takozvanih običnih ljudi, ali i umetničkih persona (vidi pesmu Robert Lowell and Sylvia Plath) – Ejmi Men dovela je na poslednjem albumu do perfekcije. Na prvi pogled ujednačenog, šansonjerskog raspoloženja, premda detaljima i ispovednim tančinama neiscrpno bogat, muzički jezik Menove nadomešten je stihovima razorne autentičnosti. Boreći se i sama sa unutrašnjim demonima, autorka odlazi direktno u srce tame svakoga od nas, ispisujući rime toliko bolne da se zgranete kao pred prizorom masakra. Kad Menova zapeva: "There is a girl out with the tide / Empty as the sky / I see you / Dead to the world, frozen inside / Drier than an eye / I see you" (Tamo je devojka koju je izbacila plima / Prazna kao nebo / Vidim te / Mrtva za svet, smrznuta iznutra / Suvlja od oka), srce vam se stegne u pesnicu i okameni.

Postoji sećanje u jednoj od pesama (At the Frick Museum) na čuveno Vermerovo platno Devojka prekinuta u muziciranju (Girl Interrupted at Her Music), čiji je naziv upotrebljen za naslov već pomenutih memoara Suzane Kejsen. Taj uznemirujući susret sa delom velikana u njujorškoj kolekciji Henrija Kleja Frika, svačiji je déjà vu u verziji Menove, unutar kojeg sablasni vokali bez reči izbezumljuju možda i više od ma kog jasno saopštenog stiha.

Uvodna You Fall pulsira zato klavirom ispod čarobnih ženskih glasova što se umnogostručuju. To je hor razmnoženih duša od kojeg počinjete da zebete, dok vam u pozdrav dovikuje: "And that’s the last thing holding you in / The universe’s delicate skin" (I to je poslednja stvar koja te zadržava / Nežna koža univerzuma). Tema bezosećajnih psihijatrijskih tretmana u Give Me Fifteen grabi vas perfektnom bitlsovskom dramatikom od koje zastaje dah, da bi priča o devojčici ulovljenoj u zamku uvrnute očeve ljubavi u Home by Now, kroz naizgled spokojnu domaću atmosferu, zapravo uputila šifrovanu poruku o užasu svakodnevice kojim krhko biće pripovedačice neprekidno prolazi.

Checks je apsolutno jezivo, mehaničko uputstvo za postupanje, koje se urezuje u svest kao tužna mantra derealizovane osobe, a u sebi zapitana Little Chameleon ("Who knows how it feels? / Or if even it does / Or if you ever were / Or it ever was") ili You Don’t Have the Room – emaniraju čisto očajanje, u čudnovatoj praznini bez prostora za išta od onog što osobu čini njom lično.

Suicide Is Murder je, međutim, ključna tačka albuma Queens of the Summer Hotel. Pučina klavira što vas blago gurka ka ivici nervnog rastrojstva, počinje (da li namerno?) onim: "Picture yourself", kao iz Lucy in the Sky with Diamonds, ukazujući na paradoksalno spokojan pejzaž ove numere naspram njene strašne teme: "If suicide is murder / You’ve got to have the stomach for a heartless killing spree / Suicide is murder / Premeditated, rehearsed tragedy". Niko nije tako neuvijeno razobličio šta samoubistvo čini bližnjima, naslikavši pakao koji za njih tim činom počinje.

No, ni posle toga nema predaha – kada nam Ejmi Men u You Could Have Been a Roosevelt ljupko dobaci: "This could be us but those were not the cards that we were dealt / You’re doomed to be a Kennedy / When you could have been a Roosevelt", oduzmete se od tuge što vam odjednom zgužva svaku mrvicu nade.

Album Queens of the Summer Hotel okončava se nizom minijatura zapanjujuće krasote, iza čijih se elegantnih eksterijera i pažljivo dekorisane instrumentacije, nalik nekoj neprekinutoj Eleanor Rigby, ukazuju ruine bića bez ulepšavanja – sve one preispituju podrivenu životnu veru direktnim prikazom strahota koje se odigravaju u čovekovom umu. Ili, pre umu žene. Ali, protagonistkinje ovih komada, što ih Ejmi Men dočarava za nas, bez obzira na sve i dalje gaje uzdanje u dobar ishod. Ta dirljiva finesa patnju ovih neodoljivih stvorenja čini definitivno vrednom truda da se u nju upustite. Iako jedna od njih svejedno zaključuje: "Every Eden / Has its price... But there’s snakes in every Paradise". Cela istina.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---