---

Lični stav >

Ikona privatna, ekser državni

Veronauka u školama se ne može pravdati poštovanjem osnovnih ljudskih prava

Jedna od najvećih podvala zagovarača uvođenja veronauke u nastavu je tvrdnja kako veronauka u državnim školama spada u osnovno ljudsko pravo. Pre nego što pokažem da veronauka u osnovnim školama nije osnovno ljudsko pravo i da, kada bi se odlučivalo pozivajući se isključivo na ljudska prava, veronauka u škole ne bi ni trebalo da se uvede, utvrdimo najpre liberalno shvatanje ljudskih prava. Smisao liberalne demokratije je da se zakonima svima garantuju osnovna ljudska prava, a onda se ljudima na volju ostavlja kako će ta prava upotrebljavati u ostvarivanju svojih životnih ciljeva. U liberalnoj demokratiji svako ima pravo na veroispovest, a svaka religija može da širi svoju veru pod jednakim uslovima. Smisao institucije ljudskih prava jeste da se sve religije i pojedinci tretiraju bez diskriminisanja i privilegija u širenju vere i mogućnosti za veroispovest, odnosno da u tome ne postoje prepreke – pravne ili faktičke.

Ko god makar površno prati religijski život u srbijanskom društvu primetiće da u Srbiji danas nema kršenja prava na veroispovest, barem ne od strane državne vlasti. Ko god makar površno prati državni i poneki privatni TV program u vreme bilo kog pravoslavnog praznika (a i van njih) jedva će odoleti iskušenju da pomisli kako je pravoslavlje jedina državna i TV ideologija. Otkud onda izjave da je verska nastava u školskim klupama ljudsko pravo koje tek treba da se ostvari? Ministar vera u saveznoj vladi Bogoljub Šijaković, koji prednjači u popularizaciji ovog argumenta, vezuje uvođenje veronauke za tvrdnju po kojoj "ne postoji precizno jemstvo za to kako ostvariti pravo na ispovedanje". Dakle, pošto nije sasvim jasno šta znači pravo na veroispovest, hajde da prihvatimo da ono može da znači kako je potrebno uvesti veronauku u škole jer se time precizno definiše u čemu je smisao prava na veroispovest u srpskim uslovima. Ovo je najobičnije štimovanje premisa kako bi se dobili željeni zaključci. Pravo na veroispovest, kako je spomenuto u prethodnom paragrafu, znači odsustvo prepreka (pravnih ili faktičkih) za bilo koga ko hoće da veroispoveda. Ako po tako shvaćenom pravu na veroispovest za sve vernike koji danas žive u Srbiji postoje prepreke da nedeljom idu u crkvu, kače ikone svetaca na zidove svojih stanova, slave krsnu slavu i ostale verske praznike, poste sredom i petkom (a ako žele i ceo februar, mart i april), a svoju decu obrazuju i vaspitavaju u skladu sa religijskim moralom i običajima, onda nije jasno kako bi im veronauka u školama u tome mogla dodatno pomoći.

U Srbiji danas ne postoji sukob između liberalnog shvatanja ljudskih prava i prava bilo koje religije na širenje vere. Postoji, međutim, sukob između onih koji u državi vide instituciju koja će se angažovati u širenju pravoslavne vere i izgradnji srpske nacije. Nacija ima pravo na održavanje svoje vere i na njeno širenje. Ali, iz toga nikako ne može da sledi da je veronauka u osnovnim školama – što predstavlja jedan od oblika širenja vere – osnovno ljudsko pravo. Još manje može da sledi kako je država Srbija vlasništvo onih koji njene građane zamišljaju kao delove organskog srpstva u okvirima pravoslavlja. Tačno je da se veronauka može pravdati nacionalnim razlozima po kojima je pravoslavlje srpska tradicija, za srpstvo najpogodnija i jedina ispravna. To je, uzgred budi rečeno, jedan jedini koherentan argument na koji se mogu pozivati zagovarači uvođenja Srpske pravoslavne crkve u osnovne škole. Ovako nešto je, međutim, nespojivo sa konceptom građanskog društva i građanske države. U građanskom društvu država ljude tretira kao građane, a ne kao pripadnike ovih ili onih nacija, odnosno kao ove ili one vernike. Liberalna politička teorija je ozbiljno shvatila ovakav koncept društva i razvila iz njega princip neutralnosti države.

Smisao principa neutralnosti države jeste da se država ne može koristiti za promociju bilo koje koncepcije dobrog života. Pravoslavlje je jedna koncepcija dobrog života. Isto kao i srpstvo. Ako neko od Srbije hoće da napravi teokratsko ili nacionalno društvo, onda ove dve koncepcije dobra mogu imati privilegovan status. Ali, ko god savremeno društvo vidi kao pluralističko društvo, u kome nema jedinstvene i opšteprihvaćene koncepcije dobra, razumeće da je smisao ljudskih prava garancija jednakosti položaja i onim koncepcijama dobra koje nisu spojive sa pravoslavljem i srpstvom. Za religiozne Srbe je pravoslavlje jedino prihvatljivo. Ali, za homseksualce je jedina prihvatljiva koncepcija dobra ona koja im dozvoljava da život vode kao homoseksualci, a da ih popovi i nacionalni radnici po televizijama i novinama ne proglašavaju nenormalnima i izopačenima. Princip neutralnosti države temelji se na pretpostavci da niko ne može da tvrdi kako je njegova koncepcija dobrog života superiornija u odnosu na ostale. Ukoliko bi se dopustila veronauka u školama, to bi značilo upravo to. Država, međutim, ne može da se bavi širenjem religije, već mora da stvara uslove da pojedinci slobodno i neometano ispovedaju svoju veru i žive kako im drago. Tu se posao države završava.

Razloga za odbacivanja predloga da se veronauka uvede u osnovne škole i obdaništa ima mnogo. Ovde se samo tvrdi kako veronauka nije nikakvo osnovno ljudsko pravo. Uvođenje veronauke u škole simbolično najavljuje da će jedna vera u Srbiji imati prioritet, odnosno dobiti beneficije i povlašćenja za svoje širenje. To vređa osećaj za pravičnost ne samo kod ne-Srba i ne-pravoslavaca već i kod Srba ateista. Tvrdnje naših nacionalista kako se "mogu gajiti nacionalna osećanja a da se ne povrede osećanja drugih naroda" stoga je moguća samo ako se država ne bude angažovala u gajenju religijskih osećanja većinske nacije, odnosno ako po ovom pitanju ostane neutralna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---