---

Knjige >

Knjiga o lastavicama

(Vasa Pavković: Knjiga o lastavicama, Matica srpska, Novi Sad, 2000)

Malo je ko krajem prošlog veka razvio tako plodnu delatnost tekstom i oko teksta kao Vasa Pavković. On je pisao poeziju (Kaleidoskop, 1981; Opsesija, 1985; Telesna strast, 1989; Nesigurnost u tekstu i Konverzija, obe 1994), prozu (Monstrum i druge fikcije, 1990; Mačje oči, 1994; Hipnotisan, 1997; Ljubavnički Dekameron, 1998), kritiku (Sve strane sveta, 1991; Duh modernizma, 2000), priređivao antologije (poezije Šum Vavilona, 1988; Korovnjak srpske junačke poezije novog doba, 1995; proze – Beograd, 1997; Tajno društvo, 1997), priredio knjige Milana Ćurčina i Hajima Daviča, leksikografski sačinio Rečnik poezije Milana Rakića (1988), pisao o stripu i polemisao (gde je trebalo). Uz to je Vasa Pavković urednik u Matici srpskoj, Narodnoj knjizi, Centru za stvaralaštvo mladih i časopisu Književni glasnik, čest recenzent i promoter knjiga. Pa ipak, uz mnoge dobre strane ovakvog i ovolikog truda, nađe se uvek i neki kvar da ošteti i ono u čemu leži poslednja uteha naša. Nije dobro to što raznoliko prisustvo Vase Pavkovića u javnosti pomalo zameće ono najvrednije u njegovom pesničkom delu, što treba da bude istaknuto.

Ali, za to je pomalo kriv i autor. On sam je nedovoljno posvećen svojim najboljim stihovima i ponekad kao da ih zaboravi zbog svoje proze ili kritike, a često o njima – i u njima – govori sa distancom kritičara. Zato bi se s prijateljskom odrešitošću moglo reći da su najbolji Pavkovićevi stihovi oni u kojima ne pazi na samoga sebe koji piše i u kojima ostaje izvan konceptualističkog pristupa pisanju. Kada se ispune ova dva uslova, ubedljivi autopoetički stihovi predstavljaju važnu, nezaobilaznu potporu pesama, ciklusa i knjiga. To se jasno videlo u razlikama odličnih dugih pesama iz Nesigurnosti u tekstu, u kojima su poetičke, pa i manifestne dileme produktivne jer pripadaju samom pesničkom materijalu, i Konverzije, u kojoj je stih osuđen na akcidencije, uzglobljen, pa i potčinjen konceptu. To se može razlikovati i u poetički zaokruženoj Knjizi o lastavicama, u kojoj Vasa Pavković prati jednu nemoguću nostalgiju koja se otvara ulaskom u srednje doba, što je bilo obeleženo upravo Konverzijom.

Nema u nama onog snažnog južnog života iz kojeg se rađa potpuna i neodoljiva žalba za mladost, da nas u očajanju "raskomada, / Jednom za svagda". Umesto očajanja čuju se pesničke daire i poetički praporci intelektualaca zatečenih u saznanju da savremeni svet ne ostavlja utehu ni na nebu, ni u minuloj strasti. Ne zato što nismo živeli, ljubili, pisali i tugovali – možda bi bilo bolje da nismo pa da živmo u želji iz neznanja – već zato što ništa od toga nije bilo antičko "sve" našeg života i postojanja. Uvek su misao i književna sudbina unosili neku crtu razlike, poetički neprekoračivi razmak između nesputanosti i bivanja. I sada je vreme da se stišanim žarom u prozuklim tužaljkama posle modernizma, čak s nelagodom onoga ko u ispovesti ne ide do kraja, kvari i umanjuje optužba: da život uvek izdaje i izneverava. Reči i stihovi nisu dovoljni iako jedino oni preostaju, zna to i pesnik pa ga ni konačno pristajanje na stih ne spasava. Zato je pesnik Knjige o lastavicama zatečen između zamaha na nebu i uzdaha sa zemlje, leta ispod oblaka i sunovrata na crnu oranicu, govora u tami i puta na jug, gnezda i daljine, sadašnjosti i prošlosti, svesti o smrti i propadljivosti i uspomene na jedan život koji je postojao, usamljenosti nesanice i ljubavi, pisanja i erotike.

Možda bi sve još moglo biti dobro da nam se ukus obnaženog tela vrati kao nešto više od "poetske simbolike". Ako još nosimo "bezumnu izvesnost da ćemo se tu", i to ne samo u "tu sobu, u tu zemlju / Jednom vratiti", kao što se juga priseća Pavković u pesmi "Dalmacija", možda bismo mogli da poverujemo da je život negde drugde. Ali to drugde je u vremenu, ne u prostoru. "Dug je život" u pesmi "Oktobarski lov", u kojoj se podseća "pusta je zemlja", a završava tako što je i "zima, duga" ispunjena "pustim čekanjem proleća". U takvom ništavilu se čekaju laste, u kojima je Vasa Pavković pronašao od antike dobro znan simbol. Kada ga, kao u uvodnoj pesmi, zaspe dobro odabranim i modernistički raspoređenim rečima, vidi se da slobodni stih daje jednaku snagu kao i obnova versifikacije u srpskoj poeziji na kraju prošlog veka. Kada preostanu debela slanina i čvarak, nekajanje zbog pisanja kritike, devojka koja "prima u telo / Seme" ili "romantika, koje (ruku na srce!) / nigde nema" onda to nije dovoljno, kao ni običnost zapisa o običnom životu, običnoj smrti, običnoj samoći i običnom čitanju, makar da se čita poezija Aleksandra Ristovića.

Pesnik Ristović je viđen kao sivolik, star, napaćen miš, čemu završni stihovi ove knjige daju posebnu snagu – od pisanja po nebu u letu laste do povratka jezika iz sveta, kao "duše u jedninu". Povratak iz teksta je nemoguć i posle "nesigurnosti u tekstu" ostaju samo pesnički simbol, samoobuhvatanje rečima i zaboravljeni život koji se "javlja po krajevima / Jezika odnosno pesama". Pesnička fauna štiti od viška kritičke svesti, običnosti opisa i zapisa, zbog čega su najbolje pesme na početku i kraju knjige, o lastavicama i "Susret u Nolitu" – susret s Ristovićem, "Znanja koje posedujem" – oslobađanje od njih, "Interpunkcija", "Dalmacija", "On-taj-neki drugi", "Kroz povratak"...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---