Najčuvenije američko pogubljenje >

Smrt bez straha i kajanja

duška anastasijević

Dok su američki mediji prepuni detalja o poslednjim trenucima monstruoznog ubice, evropski mediji i organizacije ne kriju gnušanje i osudu

ZLOČINAC I NEDELO: Timoti Mekvej...

Timoti Mekvej, koji je 11. juna pogubljen u zatvoru u američkoj državi Indijani, oprostio se od života upravo onako kako je i želeo: kao zvezda među teroristima i osuđenicima na smrt. Mekvej je prvi osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna po saveznom zakonu u 38 godina. Pre njega, 1963. godine u Ajovi je obešen Viktor Heri Fegjuer, ali njegovo pogubljenje nije izazvalo ni približno toliku medijsku senzaciju.

Mekvejevo pogubljenje kroz staklo posmatralo je desetoro ljudi, rodbina i žrtve njegovog zločina od pre šest godina koji je on brižljivo isplanirao, baš kao i način na koji će okončati. Aprila 1995, Mekvej je kamionom bombom teškom 3,5 tone u vazduh digao vladinu zgradu u srcu Oklahoma Sitija. U ekploziji je poginulo 168 osoba, među kojima 19 dece. Soba odakle odabrani mogu da posmatraju izvršenje smrtne kazne, što nije neobično u onim američkim državama gde je i dalje na snazi smrtna kazna, bila je premala da primi sve žrtve ili ožalošćene koji već šest godina čekaju na ispunjenje pravde. Zato su vlasti učinile presedan i omogućile da 232 žrtve posmatraju pogubljenje u direktnom televizijskom prenosu na mestu zločina u Memorijalnom centru u Oklahoma Sitiju koji je izgrađen na mestu gde se nekada nalazila glavna meta Mekvejovog napada.

...i razoreni tržni centar u Oklahoma Sitiju nakon što je Mekvej podmetnuo eksploziv

RODBINA I NOVINARI: Trenutak kada se u venu osuđenikove desne noge ubrizgava smrtonosna injekcija, osim advokata pratilo je iz neposredne blizine i deset novinara. Terorista nije mogao da vidi rodbinu i žrtve koje su ga posmatrale iz susedne sobe preko stakla-ogledala, ali ga je od novinara delilo obično staklo. Pre nego što mu je u venu ubrizgan otrov, Mekvej se kratkim naklonom glave oprostio od predstavnika sedme sile. Rodbinu i žrtve nije udostojio nijednim pogledom. Zatim je ostao da leži zagledan u plafon, na kome se nalazila kamera koja je omogućila ostalima u Oklahoma Sitiju da prate kako se Mekvej oprašta od života.

Nezapamćen broj novinara tiskao se na travnjaku ispred zatvorske zgrade, dok je oko stotinak protivnika smrtne kazne demonstriralo u blizini. Među demonstrantima je bilo i ekscentrika koji su hteli da iskoriste prisustvo toliko velikog broja kamera poznatih TV stanica za ličnu promociju.

Tako je, zahvaljujući modernoj tehnologiji i napretku telekomunikacija, više od 200 osoba moglo u direktnom prenosu ili neposredno da prati jedno pogubljenje. Cilj eksperimenta bio je da žrtvama i ožalošćenima koji su u eksploziji izgubili svoje najdraže pruži malu utehu ili tračak spokoja. Među njima je malo onih koji su odbili ovu jedinstvenu priliku da vide pogubljenje ubice, a nema nijedan koji smatra da je kazna neodmerena.

BEZ UZBUĐENJA: No, gledaoci ipak nisu dobili ono što su tražili. Ne samo što se terorista ni u sekundama pred smrt nije pokajao za svoje nedelo, već na njegovom licu nije mogao da se primeti ni tračak straha od smrti. Iako zadovoljni što su mogli da se neposredno uvere da Mekvej nije više među živima, posmatrači su ostali razočarani, neki od njih i dodatno traumatizovani od ovog neobičnog iskustva. "Sve je bilo previše bolnički, trajalo je samo nekoliko minuta i za njega bezbolno", razočarano je novinarima okupljenim ispred Memorijalnog centra izjavila Sju Ašford, koja je tog tragičnog aprilskog dana radila u prodavnici preko puta vladine zgrade. "Nije ni najmanje patio, samo je zaspao. Monstrum je zaspao." Tonja Smit, koja je za dlaku izbegla smrt jer je iz zgrade izašla nekoliko minuta pre eksplozije bila je još gnevnija: "Trebalo je da ga oblepe eksplozivom i da ga puste da tako živi u neizvesnosti. Da nikada ne zna kada će bomba na njegovom telu biti aktivirana. To bi bila pravedna kazna, da oseti makar delić užasa koji su osetile njegove žrtve."

Dok su američki mediji prepuni detalja o poslednjim trenucima monstruoznog ubice, od toga da li je u sladoledu koji je pojeo u poslednjem obroku bila obična čokolada ili ona sa mentolom, evropski mediji i organizacije ne kriju gnušanje i osudu. Usitinu, SAD su jedina zemlja koja pripada demokratskom svetu gde je i dalje na snazi smrtna kazna. Evropske zemlje odbacile su smrtnu kaznu (i Savet Evrope i Evropska unija kao preduslov za prijem u članstvo zahtevaju od vlada da ukinu smrtnu kaznu). Pored toga, meta kritike bio je i način na koji je smrtna kazna izvršena, kao i medijska senzacija koja je pratila slučaj Mekvej. U saopštenju Saveta Evrope kaže se: "Timoti Mekvej bio je hladnokrvni ubica. Nikome neće nedostajati. Ali je način na koji je umro tužan, jadan i pogrešan."

Prekor je na mestu, ali s njim bi se terorista Mekvej teško složio. Gledaoci su bili razočarani što im se Mekvej nije direktno obratio kraćim govorom, na šta je imao pravo. Umesto toga, kao što je i najavio, za sobom je ostavio rukom ispisanu poruku, zapravo stihove pesme Invictus (Nepobedivi), koju je 1875. napisao američki pesnik Vilijam Ernest Henli a koja govori o prkosu. "Glava mi je krvava, ali ne i pognuta", kažu stihovi pesme koja se završva rečima: "Ja sam gospodar svoje sudbine, kapetan svoje duše."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST