---

Branislava Anđelković, direktor Muzeja savremene umetnosti >

Vratićemo publiku

"Teško je ne preterati pri opisivanju krajnje zapuštenosti ove za modernu umetnost nekad ključne institucije u čitavoj bivšoj Jugoslaviji"

"VREME": Kako ste odlučili da prihvatite mesto direktora Muzeja savremene umetnosti? Da li je bilo dilema, strahova, nedoumica?

BRANISLAVA ANĐELKOVIĆ: Svakako da ovo mesto ne bih prihvatila da uz sebe nemam uhodan tim koji čine ljudi iz Centra za savremenu umetnost. Od osnivanja 1994, Centar je trebalo da radi projekte u bliskoj saradnji sa Muzejem (kako je to i bilo u nekim zemljama), ali to ne samo da se nije dogodilo već su Centru kao nevladinoj organizaciji bila zatvorena sva vrata kulturnih institucija koje su bile na državnom budžetu. U takvoj klimi Centar je čak preuzeo na sebe neke od ključnih obaveza Muzeja, kao što su prikupljanje podataka o savremenim jugoslovenskim umetnicima i kontakti sa kolegama i umetnicima iz inostranstva. Ovo što se sad dešava za mene je logičan nastavak rada svih odeljenja Centra, i nemam nikakvih dilema da je moguće u Muzeju napraviti atmosferu povoljnu za ozbiljan rad koji nam predstoji.

U kakvom ste stanju zatekli ovu kuću?

Teško je ne preterati pri opisivanju krajnje zapuštenosti ove za modernu umetnost nekad ključne institucije u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Primera radi, na dan kad sam ušla u Muzej vlažnost vazduha u depou bila je preko 90%. Svaki laik zna da je to apsolutno nedopustivo za prostoriju u kojoj se čuvaju umetnički radovi od najvećeg značaja. Sistem za klimatizaciju ne radi. Velika oštećenja nastala su u vreme bombardovanja, sanacija je urađena sa zakašnjenjem, na brzinu, bez ikakvog elaboriranja. A govorimo o jednoj od najznačajnijih nacionalnih institucija. Posledice su strašne. S druge strane, zaposlenima je bivši direktor u potpunosti uskratio mogućnost da utiču na važne odluke koje se tiču ove kuće. Stručno veće Muzeja nije se sastalo sedam godina, a kustosi su bili stavljeni u podređeni položaj, što je nedopustivo.

Da li ćete menjati stalnu postavku Muzeja, i šta bi trebalo da bude njena tačka oslonca?

Menjaćemo koncepciju stalne postavke. O tome će konačnu reč dati novi Upravni odbor, a ja ću se zalagati da stalna postavka ne bude neka fiksirana i godinama nepromenljiva datost Muzeja, već poseban vid autorskih izložbi sačinjenih od radova iz muzejske kolekcije. Ove izložbe, koje bi mogle da se menjaju jednom godišnje, radili bi iskusni kustosi i bile bi rezultat istraživanja određenog umetničkog, teorijskog ili političkog problema s istorijskom perspektivom. Muzej poseduje zbirku koja je reprezentativna za čitav "jugoslovenski umetnički prostor", kako to naziva profesor Ješa Denegri. Zato i kad se govori o zbirkama zapravo govorimo o kolekciji jugoslovenske umetnosti XX veka. Kada se budu radile neke od ovih izložbi sarađivaćemo i sa kolegama iz sličnih institucija u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju... Stalna postavka trebalo bi da bude odraz ozbiljnog istraživačkog rada, odnosno da bude i edukativna.

S druge strane, Beograd još nema ništa nalik Kunsthalleu, reprezentativnom mestu gde se regularno rade izložbe savremenih umetnika. Zato će Muzej savremene umetnosti morati u izvesnom smislu da obavi i taj posao. Zbog toga stalna postavka ne sme da zaguši ceo prostor, i neophodno je ostaviti mogućnost da se pojedini delovi Muzeja, pa čak i čitav prostor povremeno koriste za izložbe savremenih umetnika, jugoslovenskih i internacionalnih.

Kako će Muzej savremene umetnosti izgledati za godinu dana ako se ostvare vaši planovi?

Pre svega to će biti mesto u koje će se vratiti publika. Mnogi ljudi se sećaju da su nekad u Muzej redovno odlazili, bar dok su se vikendom šetali uz reku. Ja ga kao takvog pamtim još iz srednje škole. Ipak, publiku možete privući samo dobrim programima. MSU neće biti samo izlagački prostor, već i mesto u kome će se održavati razne tribine i predavanja (od popularnih do uskostručnih), zatim koncerti, kao i filmske projekcije tematski usklađene sa drugim programima. Muzej je i edukativna institucija koja bi trebalo da gaji svoju publiku, da bi se ona osećala prijatno u njemu. Neophodno je imati dobro opremljenu knjižaru, kakve, kad je reč o literaturi iz moje struke, u Beogradu nema. U jednom trenutku treba razmišljati i o mogućnosti da se u Muzeju nešto i pojede, ali tu se mora biti vrlo pažljiv s obzirom na iskustva koje su neke kulturne institucije imale sa restoraterima. Za oktobar planiramo prvi veliki projekat u okviru kojeg će izlagati i naši i inostrani umetnici. Bićemo otvoreni za sve ideje i projekte ukoliko su rezultat ozbiljnog rada. Posebno ćemo voditi računa o našim umetnicima koji cele prošle decenije, a neki i duže, nisu imali adekvatnu priliku da pokažu svoj rad u Srbiji. Nedavno je u jednom intervjuu bivši direktor Muzeja u Stokholmu a sadašnji direktor novog muzeja savremene umetnosti u Tokiju Dejvid Eliot istakao imena naših međunarodno priznatih umetnika (Raša Todosijević, Goran Đorđević, Marina Abramović, Milica Tomić, itd.) za koje se ovde zna ali koji nisu u Beogradu imali izložbe u skladu sa svojim renomeom.

U poslednjih nekoliko godina pojavio se i niz mlađih umetnika koji produkuju savremenu kulturu ka kojoj će muzej biti otvoren i kada izlaze iz nekih tradicionalnih normi "likovne umetnosti". Naravno, otvorićemo i multimedijalni centar. Nažalost, čeka nas mnogo posla kako bi se ostvarili bar elementarni uslovi za rad na projektima. MSU je nekada bio visokoprofesionalna institucija, i standardi samo mogu biti viši, nikako manji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---