Đenova na srpski način

davor konjikušić

Nakon malo više od pola godine izlaska iz izolacije, u Beogradu je u ponedeljak 23. jula 2001. prvi put organizovan antiglobalizacijski protest pred italijanskom ambasadom u Beogradu.

Tog dana Ambasada Italije u Birčaninovoj ulici, izgledala je napušteno kao u doba sankcija protiv SRJ. Sva vozila su uklonjena sa parkinga, preko prozora su navučene metalne roletne, a viđen je samo jedan predstavnik italijanske diplomatije koji se, izašavši kroz visoka metalna vrata, hitrim koracima udaljavao od zgrade i ne pogledavši okupljene. Pet kombija sa pripadnicima interventne jedinice MUP-a, diskretno je stajalo parkirano i spremno iza obližnjeg ćoška, a samu ambasadu obezbeđivalo je dvadesetak običnih policajaca pozornika. Videli i čuli ljudi šta se dešavalo u Italiji, nekoliko medija je najavilo srpski antiglobalizacijski protest, pa se spremili zajedno policajci i novinari za srpsku Đenovu.

A sakupilo se tek dvadesetak mladih ljudi sa crnim petokrakama okačenim na jakne, nekoliko pankera i jedan zalutali dedica, ponosni član KPJ – izgalami se na novinarku BK preteći joj – da je samo desetak godina mlađi, on bi sve njene gazde po kratkom postupku. Ni novinar "Vremena" nije bolje prošao. Transparenata nije bilo, molotovljevih koktela i spremljenih kamenica ni na vidiku, samo jedna zastava anarhosindikata CNT, proslavljenog u Španskom građanskom ratu, koja je poslužila za poziranje pred foto-reporterima. Predstavnika takozvane sedme sile bilo je duplo više od antimondijalista (Karić televizija je poslala čak tri ekipe), tako da se protest sveo na davanje izjava medijima i objašnjavanje ko su anarhisti u Srbiji i, pobogu, šta sad to oni blebeću protiv te globalizacije.

Izrasla iz kružoka ljudi koji simpatišu leve libertetske ideje, novonastala Inicijativa za anarhosindikat broji, kako kaže Ratibor Trivunac, jedan od aktivista te organizacije, još dvadesetak ljudi, a o protestu ispred italijanske ambasade dodaje:"Ovim skupom smo skrenuli pažnju javnosti, prvenstveno zahvaljujući novinarima. Želeli smo da pokažemo da mi nismo nikakvi huligani i da još uvek postoji internacionalna solidarnost. Ljudima kod nas nije jasno šta je globalizacija i mi želimo da ukažemo na to da će se uzimanjem nepovoljnih kredita samo nakratko poboljšati stanje, a da će generacije nakon toga to teško otplaćivati. Nažalost, mi ne možemo da utičemo na to da li će Srbija uzimati te kredite.¨

Taj mlađahni levičarski svet koji se okupio ispred italijanske ambasade sebe vidi kao jedinu istinsku levicu u Srbiji i kao borce za slobodu protiv svih vrsta ugnjetavanja, bilo da ona dolaze od države, pojedinaca, moćnih multi nacionalnih korporacija ili institucija poput MMF-a ili STO-a. Globalizaciju većina a priori smatra negativnim procesom u kom jedino vide želju velikih korporacija da ¨drže u šaci¨ male nerazvijene države i prošire svoje tržište, tako što će beskompromisno iskorišćavati jeftinu radnu snagu, kontrolisati vlasti u tim zemljama, te besomučno isisavati ono što se isisati da. Vele da su ekstremno tolerantni, ali naglašavaju da tolerancija ne podrazumeva trpljenje netolerancije.

Na antiglobalizam protestu bila je prisutna još jedna organizacija, Inicijativa za demokratsku ekonomiju, koja nije strogo vezana za radikalne levičarske pokrete već pokušava da objedini i centraliste, socijaldemokrate, trockiste, komuniste. Deo je svetske ¨Attack¨ organizacije, insistira na nenasilnoj direktnoj akciji, a svoje ciljeve konkretizuje u odnosu na aktuelna ekonomsko–politička dešavanja u zemlji.

¨Kapitalistička globalizacija i recepti koji su propali u drugim istočno-evropskim zemljama sada se primenjuju na Jugoslaviju, što je veoma loše. Mi to ne možemo sprečiti, ali možemo upozoriti javnost na novi Zakon o radu. Taj zakon je sulud, jer dopušta da se radnik može otpustiti u svakom trenutku, dok je sudski proces unapred organizovan tako da se ne može dobiti spor protiv poslodavca. To je šok terapija neoliberalne ekonomije koja je potresla celokupnu istočnu Evropu. Ministar Đelić je jedan od ljudi koji su krivi za najveće ekonomske promašaje prilikom stvaranja poljske berze. To je škola Džefrija Saksa. Drugo, treba pročitati sva poglavlja G 17 koja se odnose na privatizaciju, jer je to jedan pogrešan model privatizacije koji oni žele da sprovedu ovde i mi želimo da ukažemo na tu grešku". – veli Andrej Grubačić iz Inicijative za demokratsku ekonomiju.

Zanimljiva je činjenica da globalizacija i antiglobalizacija uzajamno deluju jedna na drugu, pa se i sami aktivisti raznih organizacija protivnika globalizacije danas bave i temama koje nisu nužno vezane za lokalnu problematiku. G 17 plus, na primer, odavno je predmet napada ljudi iz grčkog antiglobalizacijskog pokreta.Jedan od prisutnih policajaca šetka se okolo, nestrpljivo čekajući da se protest završi, pa gunđa više za sebe: ¨Ovaj smešni skup organizovali su ovi iz ambasade. Nas policajce je lako navući, samo mi nije jasno kako su novinari u ovo poverovali.¨ Kolega iz Javne bezbednosti, valjda neupadljivo skockan u odelu, sa torbicom ispod miške iz koje viri antena motorole, raspituje se imaju li ti anarhisti neke publikacije, organizaciju, tajne planove.

Nakon sat vremena svi se raziđoše u tišini – novinari i policajci u automobile, antiglobalisti peške, a svi svesni činjenice da u zemlji Srbiji zdrava alternativa globalizaciji trenutno ne postoji. Ili to ili vraćanje na kurs dobro nam znane izolacionističke politike koju je vodio bivši režim i njegovi sateliti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST