Veronauka

bogdan tirnanić

Učio sam veronauku.

Po tome lako pogađate koliko sam mator. Jer je to bilo jako davno, tri godine posle onog rata, drugog svetskog prvenstva u masovnom ubijanju. Eto kako se istorija ponavlja. Uvek je prvo rat.

Komunisti su se tada već bili učvrstili na vlasti, streljanja su se proredila, maršal Tito je isprednjačio na čelu kolone naprednog čovečanstva, ali su drugovi proleteri još tolerisali ovu vrstu nastave, nešto zato da se pokažu kao demokrate – što se nagrađivalo mlekom i jajima u prahu – no više otuda jer su te godine kada sam pošao u školu imali onu frku sa vernicima druge vrste, sektom fetišista velikih brkova. Pakovali su ih masovno na more.

Veronauka je, razume se, bio izborni, fakultativni predmet. Ali nas, svejedno, nisu pitali da glasamo. Otkud dete od sedam godina da zna šta je fakultativno! O posećivanju časova veronauke odlučivali su naši roditelji i mesni paroh. Mnogi nisu smeli da se pozitivno odazovu glede verskog obrazovanja svog deteta, iz istog razloga kao što su svakog 19. decembra davali mali oglas u Politici da tog dana zbog bolesti ili žalosti neće primati goste. Bilo je ipak dovoljno onih – poput mog oca, recimo – koji su terali inat komunistima. Mada su se zapravo samo folirali: jer, iako zvanično ideološki prokazana kao bedni ostatak mračne prošlosti i narodu mrska odlika poražene klase/saradnika okupatora, vera je te godine kada su mnogi otišli na more bila začudo dobrodošlo obezbeđenje od sumnje da si previše pocrveneo gledajući na istočnu stranu. Nisam danas spreman da im to zamerim. Pošto se neki naš dalji rođak, koga pamtim po kožnom kaputu, nikako sa mora vratio nije. Privukla ga plava grobnica, šta li.

Časovi veronauke održavali su se posle redovne (obavezne) nastave, onda kada već padne noć, a noći su tada znale da budu jezivo hladne, bez mesečine, Đurđevdan ni na vidiku. Nije, razume se, bilo struje. Tobože dobrovoljno, kao što je bilo i tobože dopušteno, pohađanje nastave veronauke beše za decu isto kao što je bilo onima koje su spakovali na more da ih obilazi veliki književnik. Kada se, dakle, završi poslednji čas po rasporedu, naši drugovi iz klasno svesnih porodica, podstaknuti od pionirske oprganizacije, i predvođeni nastavnikom fiskulture, istaknutim skojevcem, inače ratnim invalidom, naprave špalir ka učionici za veronauku i uz odgovarajuće parole pljuju nas zatucane bogomoljce što troše opijum za narod a da još nisu izašli iz kratkih pantalona. Nismo bili dostojni ni da nam se uruči pionirska marama, a kamoli će nas pustiti da čuvamo štafetu!

Najbolje je bilo praviti se blesav, zaobići toplog zeca, šmugnuti iz škole i okolnim putem da vreme prođe otići kući. Ali, ne. Na kraju pljuvačkog kordona, blizu izlaznih vrata, stoji kateheta, lokalni pop, koji je na početku školske godine popisao decu iz verujućih porodica, pa, ako vaše uvo nekim slučajem i promaši njegovu tešku pastirsku ruku, evo ti ga sutra kod oca i matere da te cinkari kako si zaražen komunističkom ideologijom. A bilo bi i vreme da se mladić malo podašiša! Majka udari u kuknjavu, otac skida kaiš sa pantalona, mlađi brat i sestra bacaju cucle, vade pasoš za Kanadu. Ipak se bežalo, kroz školsku kuhinju, preko prozora. To nam je vremenom prešlo u naviku pa u vatanju krivine nismo više pravili razliku između veronauke i biologije. O kidanju sa časa odlučivao je repertoar bioskopa Slavija.

Šta smo naučili na veronauci? Nismo naučili ništa što bi bilo vredno da se zapamti. Jedino duševna bol zaborava nema. Svaki lokalni pop, po definiciji, slabo stoji sa religijom. Ovaj naš nam je, doduše, crtao onu štalu u Vitlejemu, teško mu išlo, učio nas da budemo pilići na Badnje veče, ali je više vremena trošio preteći da će nam se osušiti kičma. Veronauka je u njegovoj verziji, bila najefikasniji kurs za buduće ateiste ili bar za one koji će, tvrdeći da su vernici iz poštovanja tradicije, u širokom luku zaobilaziti crkvu. Jer je – shvatio sam kasnije – religija suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila samo popovima. Nema pop vremena kao Maks Veber da se u to udubljuje. Treba paziti na stado, đavo nikad ne spava, biće skoro propast sveta, drž' pedera! Pesničku veličinu Biblije, knjige svih žanrova, teško može shvatiti onaj kome je ona samo popis uputstava i zapovesti za tuđi praktični ovozemaljski život bez greha, plus popis iskušenja i kazni za one lošeg vladanja i napola osušene kičme. Samo je slušanje veronauke u skraćenoj verziji lokalnog popa – voleo je on da popije, ali to nije u vezi sa temom – bilo dovoljno da se oslobodimo svih daljih iskušenja i da nam se svaka kazna oprosti. Mislim da je gospodin Isus to shvatio.

Ali, kako je bilo moguće da komunisti to nisu ukapirali. Budući da su ipak, već sledeće godine, kada je navala na more malo popustila, ukinuli veronauku da bi uveli marksizam (koji je, ako ćemo pravo, samo jedna šizma). Em je bilo glupo, em su zakasnili. Već smo, u međuvremenu, očvrsli. Nije bilo šanse da ponovo budemo pilići, sada u zadnjem dvorištu redakcije Novih rajnskih novina. Opet briši u bioskop Slavija. Zato su morali da ga sruše.

Tako će i za ovu novu decu – kojoj je veronauku uveo onaj što retko zalazi u crkvu da se tamo slučajno ne oklizne na moral, kičmu da slomije, ej! – biti od toga, od veronauke, neke koristi, ako ne pre, onda kada im se ponudi izborni predmet demokratija i ljudska prava sa praktičnom nastavom po glavi učenika uz pomoć šestara i lenjira. Ne, hvala, kičma mi se već osušila! Kao izborne predmete uzeću ragbi i sitan vez!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST