---

Politika i ekonomija >

Sedlo za vilinog konjica

Da se ne desi da zbog političke i socijalne konfuzije i ova reforma doživi sudbinu one Markovićeve i Avramovićeve - da krahira posle šest do devet meseci, dok se političari glože, industrijska proizvodnja pada, a GDP raste

Poskupljenje hleba, odsecanje struje neplatišama, nemiri u Zastavi pre potpisivanja ugovora o konsolidaciji... Đinđićev apel Nemcima da pošalju pomoć, prepucavanja u DOS-u, bulevarsko licitiranje oko rekonstrukcije srpske vlade... Pera Pisar ne zna da l' bi u Krunsku, da l' u Braće Jugovića, da l' za Čačak... Još samo da neko opsuje majku nemačkom konzulu, i da Luka Đinđić počne da viče 'dole vlada’.

Reforme koje su započinjali Branko Mikulić, Ante Marković i Dragoslav Avramović dolazile su u kritičnu fazu u šestom ili devetom mesecu sprovođenja i nisu prošle test održivosti. Kalendarski gledano, naša reforma se upravo nalazi u takvom kritičnom periodu...

Nebojša Savić iz Ekonomskog instituta koji povlači ovu paralelu, krajem marta početkom aprila i sam je bio pesimista, pošto je prvi kvartal ove godine bio gori od prvog kvartala prošle godine.

Po isteku drugog kvartala Savić ipak s optimizmom gleda ka kraju godine pošto je u prvoj polovini godine zabeležen rast GDP (tržišna vrednost svih roba i usluga izražena u dolarima) za skromnih 1-1,5 procenata. Industrijska proizvodnja i dalje opada, u odnosu na proizvodnju u prvih šest meseci prošle godine ona je u prvoj polovini godine opala za 2-2,4 odsto, ali ostvaren je rast u saobraćaju, u vezama i telekomunikacijama, čak toliki da je to u početku navelo analitičare da proveravaju da nije u pitanju greška. GDP je porastao delom i zahvaljujući porastu poljoprivrede koja je prošle godine bila loša zbog suše. To znači, zaključuje Savić (Pres klub: "Tranziciona recesija, ponedeljak 6. avgusta) da Jugoslavija ne ulazi u recesiju (ekonomisti smatraju da je zemlja u recesiji ako dva tromesečja zaredom ima negativnu stopu rasta).

Savić, štaviše prognozira da bi s obzirom na kampanjski karakter naše privrede, a i na to da neke kampanje (pšenica, šećer, suncokret) tek predstoje, druga polovina godine mogla biti mnogo uspešnija, pa i konstatuje da godinu možda možemo završiti sa stopom privrednog rasta od 5 odsto.

Savić uz to podseća da je inflacija praktično smirena. Rast cena na malo u prvom polugodištu iznosi 23 odsto, ali treba razdvojiti klasičnu tekuću inflaciju od samo 8 odsto, od onih oko 15 odsto koje povlači uklanjanje dispariteta cena struje i još nekih proizvoda koji su bili decenijama depresirani.

Što se okruženja u kome se naša reforma sprovodi tiče, kretanja u svetskoj privredi nam, kaže Savić, ne idu naruku. Pre deset godina, kada je većina istočnoevropskih zemalja ušla u tranziciju, svetska privreda je bila u usponu i to je pogodovalo zemljama kao što su bile Poljska ili Češka. Sada se svetska privreda nalazi u usporavanju rasta, a uz to naši glavni potencijalni donatori imaju naglašeno usporen rast – Evropska unija sa 3,4 odsto rasta usporila na manje od 2 odsto, SAD sa 5 na 1,2 odsto. To nam kao tražiocima donacija ne odgovara, ali naš položaj je unekoliko olakšan što pred šalterom nije tolika gužva – pojavljujemo se kao praktično jedini "pretendenti" na donacije, a onda je na to jurišalo petnaestak istočnoevropskih zemalja.

ANESTEZIJA: Ekonomista Danijel Cvjetićanin iz Ekonomskog instituta podseća na to da je ekonomista Jurij Bajec pre nekoliko godina govorio da smo mi cenu tranzicije već platili, da ne treba da očekujemo tranzicioni šok i da bi to mogla da bude dobra strana nevolje koja nas je zadesila.

Cvjetićanin misli da je vlada pogrešila što se za takvim zaključkom povela i što nije dovoljno smelo rekla građanima šta ih čeka. "Nehrabro" se ponela kada je počela da objašnjava da će se s padom sankcija naša zemlja odmah oporaviti. Možda je bilo prirodno očekivati da se tako govori u predizbornoj kampanji, ali greška je što je s takvim obećanjima nastavila i kad je sela za kormilo. Građani su brzo upali u konflikt između onoga što su očekivali i onoga što se dešava u realnosti.

S druge strane, primećuje Cvjetićanin, širi se iluzija kako će velike investicije brzo sve popraviti. Govori se da ako ne dobijemo strane investicije onda propadamo. Iako je ta tvrdnja blizu istine, ona anestezira i privredu i građane. S druge strane gledano, ako investicije i dođu, a mi se ne prilagodimo — opet propadamo. Strani investitori vide privredu u kojoj čekaju. Oni čekaju da mi zapnemo pa da dođu, a mi čekamo da oni dođu, pa da zapnemo.

Da li je bolje uljuljkivati se ili pogledati istini u oči? Reforma bi se lakše sprovela i šok bi bio manji kad bi ga ljudi ipak očekivali. Vlada je propustila da privrednicima i svima redom stavi do znanja da nema čekanja, da će šok biti težak, da privredna preduzeća neće biti vladina briga. Umesto toga, predstavnici nekih malih stranaka ponosni su na to što je stotinak firmi "dodeljeno" njihovoj stranci... Vlada je dozvolila da se po njenim hodnicima opet vrzmaju mnogi – jedni da traže sredstva, a drugi da traže da budu promovisani. Drugim rečima, po Cvjetićaninu, vlada se nije mentalno oslobodila tehnologije vladanja iz prošlog perioda.

Nebojša Savić se s tim ne slaže i naglašava da ono što je vlada uradila ne može biti poistovećeno sa ranijom tehnologijom vladanja. Naš privredni ambijent je bitno promenjen, donet je nov poreski zakon, liberalizovan je spoljno-trgovinski režim, monetarna politika je promenjena, nema nekontrolisane emisije novca, nema fiskalnog deficita, nastoji se da se eliminiše kvazifiskalni deficit (gubitaši). Može se govoriti o tranzicionom šoku, ali takve mere vlade ipak nisu dovele do tranzicione recesije, ponavlja Savić.

Cvjetićanin, opet, podseća na to da i pored toga što iza naše Narodne banke sada stoji MMF ipak ima deviznog priliva, što je bitno drugačije nego u uslovima blokade ili bombardovanja, deficiti koji su postojali ranije i dalje postoje, prihodi nisu dovoljni da se penzije isplaćuju ("pa srpski premijer dramatičnim glasom moli da se hitno uplati obećana pomoć"), a nepromenjeni loši signali i dalje dolaze iz naše vlade — opet se daje za "oživljavanje proizvodnje", a vlada "javlja" da i dalje postoji nesigurnost ugovora, selektivno ukidanje zabrana...

ČETIRI SLABA IGRAČA: Kako ta stvar izgleda odozdo?

Sociolog Mladen Lazić s Filozofskog fakulteta konstatuje da sa sociološkog gledišta, najvažnija činjenica u tranziciji jeste izrazito društveno raslojavanje — odvajaju se jako bogati, a srednji slojevi se cepaju, jedni se bogate, drugi siromaše. Socijalizam je favorizovao manuelne radnike (doduše, više na istoku nego u Jugoslaviji) a sada se njihov položaj pogoršava. Oni gube legitimacijski položaj, gube elemente socijalne sigurnosti i postaju podređeni na tržištu — od njih su jači poslodavci, pa bi sindikati trebalo da postanu njihovo zaštitno sredstvo, ali oni to još nisu. Sindikati, koji su ranije bili državni instrumenti za kontrolu radnika, a tokom formiranja višepartijskog sistema oni su to i ostali i kompromitovali se. Ovi drugi alternativni sindikati bili su potpuno neuspešni. Po Lazićevoj oceni, koju on izriče uz primedbu da će to ljutiti sindikaliste, nijedan od sindikata nije demokratski formirana institucija, već pre svega neka vrsta zaštite grupnih privilegija rukovodstava.

Po Lazićevoj analizi, na sceni su zapravo četiri slaba aktera. Pored već opisanih slabih sindikata, tu je i slaba država, kojoj se ne zna ni gde su joj državne granice. Sukobi unutar grupacije koja vlada (DOS) snažni su zbog koncepcijskih razlika. Imamo slabu privredu, koja je uz to "opadajuća" u prethodnih deset godina ne zbog tranzicije već zbog poznatih uslova (rat, sankcije). "Slabo" je vlasništvo. Donet je zakon o privatizaciji, ali još egzistira državna, društvena, zadružna i privatna svojina.

Društveni sistem je dakle po Lazićevoj dijagnozi, nestrukturisan. To praktično znači da se socijalni i politički konflikti odvijaju u konfuziji (može se pobuniti jedno ili drugo preduzeće, jedna ili druga grupa), što može biti opasno pošto nema legitimnog aktera koji može da pregovara. To znači da razrešenja konflikata ne mogu biti sistemska, već će se "požari gasiti" ad hok, od slučaja do slučaja.

Lazić smatra da je jedna od grešaka vlade što je počela da učestalo govori da nas čeka vruća jesen, što može predstavljati i samoispunjavajuće proročanstvo ("Nije nemoguće da ljudi prihvate tu priču"). On procenjuje da se u ovom trenutku ne zna kada može doći do društvenih sukoba, uostalom prvo pravilo o izbijanju društvenih sukoba je da nema pravila. Naravno, postoji ona "okidač (trigger) odluka", ali Lazić procenjuje da zapravo nismo blizu takvog stanja. Cena hleba je, kaže Lazić, neka vrsta svete krave, pedeset godina nije se smelo u nju dirati. Interes vlade je da što pre pobegne iz ove oblasti, da se pobrine za druge mehanizme zaštite, a da krivicu za cene usmeri na one koji za to treba da budu odgovorni.

Govoreći o ta "četiri meka trbuha" Lazić konstatuje kako se slabo može uticati na međunarodni status države, a da se na privredu može slabo uticati ali na duži rok. Što se političke konsolidacije vladajuće garniture tiče, iduće godine DOS bi mogao da se rasloji, da se osnovne političke grupacije profilišu i onda ćemo znati na čemu smo.

GALBRAJTOVA DIJALEKTIKA: Pitanje je šta to praktično znači — za razliku od naših liberalnih ekonomista koji govore da nas može spasti samo više "ekonomskog darvinizma", većina naših partija kao da se drži dijagnoze Džona Keneta Galbrajta, izrečene u njegovoj "Istoriji ekonomije" iz 1987, da najveća dijalektika u naše vreme nije, kao u stara vremena, između kapitala i radnika, već između preduzeća i države. U Evropskom parlamentu samo je ND među liberalima, za koje ovde smatramo reformske ekonomiste; DS, DC, SPS su u grupi socijaldemokratskih partija, to je na levom centru; DSS je u grupi narodnih stranaka, to je na desnom centru, ali ta grupa, kao i socijaldemokrate, govori o socijalno odgovornoj državi.

Mladen Lazić podseća na to da su se klasične razlike između "levice" i "desnice" dobrim delom izgubile i da nije lako definisati koja je politička stranka socijaldemokratska, a koja desnog centra. Uostalom, kaže Lazić, i naši neoliberali govore o socijalnoj ulozi države.

Iz njegove dijagnoze proizlazi da jednu od ozbiljnih političkih grešaka predstavlja nametanje nekoliko lažnih tema (skoro kao u nekom pretpolitičkom stanju) o statusu države (republika ili monarhija), o položaju crkve, veronauci, itd. Ni na tom terenu partije nisu profilisane, na primer, tzv. levica se približava crkvi, a tzv. desnica to "dopušta", nema načina da spreči... Pošto su to pitanja irelevantna za ovaj tranzicioni period, to u stvari predstavlja jedan ili dva-tri koraka nazad, smatra Lazić.

Lazić zapravo političkim akterima preporučuje da se ne bave suvišnim stvarima, a da se hitno pozabave stvarima koje mogu brzo da promene situaciju. Uz definisanje svojine potrebno je i brzo sređivanju sindikalne scene. Strukturisano pregovaranje je uvek bolje od ad hok sukoba. Treba da se zakonski definiše kakva su prava sindikata koji okuplja pet ili deset u odnosu na one koji okuplja 95 odsto radnika, rešavanje pregovaračke pozicije sindikata na nivou preduzeća, dela privrede i cele privrede...

Danijel Cvjetićanin podvlači da bi vlada morala brzo i odlučno da radi na učvršćivanju osnovnih institucija pravnog poretka, pre svega na sigurnosti ugovora, poštovanja svojine... Ona se mora osloboditi "hrabrosti" da zaobilazi zakon. Formalizam pravnog poretka brže će privući strane investitore nego naše "objavljivanje" da smo zbog pravde zaobišli ustav. Neko od njih će na to reći: "Ako odem kod njih, ko zna, s njihovim osećanjem pravde neće se složiti to što sam ja toliko bogat, a oni toliko siromašni, oduzeće mi sve, a možda me mogu i obesiti."

Nebojša Savić naglašava kako je veoma važno da se politički i socijalni konsenzus glavnih aktera ponovo uspostavi, pošto nesrećno nadmetanje pojedinih nižih činovnika u strankama ugrožava reformu i s obzirom da smo ponovo došli u situaciju da ne znamo kuda sve može da ode. Načinili smo prvi korak, tanzicija je započela i povratka nazad nema, ali nama predstoji još dug put. Reformu po svaku cenu treba učiniti održivom, zaključuje Savić.

Potrebno je, dakle, nešto iz genetskog inženjeringa, nešto što bi omogućilo da naše (šestomesečno živeće) reforme žive duže od — vilinog konjica.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---