---

Reportersko putovanje po Egiptu (3) >

Starosedeoci i potomci

Danas Kopti žive sa muslimanima u slozi i međusobnom poštovanju, tako bar to izgleda, a tako uostalom kaže i naš vodič

Još kad je put u Kairo dogovaran bili smo spremni da se odreknemo piramida da bismo stigli da vidimo Kopte, oko kojih se širila aura veoma neobične kombinacije kulturnih začina – spretnost starih Egipćana, duhovnost Grka i strast Arapa, miris u bočici Afrike. Kopti su nam bili u mislima sve vreme priprema; činili su se kao potpuno nepoznato ostrvce u moru utisaka i predubeđenja koja smo imali o zemlji u koju smo putovali.

Noćni let preko egipatske zemlje otkrio nam je prelepo, treperavo polje zelenih svitaca. Ta svetla sa džamija bila su jedino što se videlo u mraku, i mi smo se pitali gde je to naše ostrvce sa Koptima...

Uvek se dobije ono što se jako želi, brzo nam se pokazalo; Tamer Mina, vodič koji nam je zapao, Kopt je i uz to specijalizovan za religiju Egipta!

"Znate kako je izgledao stari Egipćanin", podučavao nas je u nacionalnom muzeju, "baš kako izgledam ja. Nizak, širokih ramena, velikog stomaka i bakarne boje kože." Tamer je baš kao i stari Egipćani veoma ponosan na svoju boju kože, njegovi preci su je smatrali poželjnijom od veoma tamne kože imigranata iz drugih afričkih zemalja, ali i od veoma bele onih koji su im dolazili brodovima preko Sredozemlja.

NASLEDNICI: Kopti su direktni potomci starih Egipćana, savesni i verni naslednici stare civilizacije. (Muslimani su mnogo uzdržaniji kada su spomenici stare kulture u pitanju, smatraju ih paganskim obeležjima.) Ime im potiče od arapskog izraza Kibt, njihovog izgovora grčke reči za Egipćane. Koptski jezik, poslednji oblik egipatskog jezika, primio je veliki broj grčkih reči i grčku azbuku koja sa sedam hijeroglifskih znakova čini koptsko pismo. Danas oni govore arapski, a koptski jezik se koristi u liturgijama. Baš kao što je i Tamerovo, Kopti najčešće nose prezimena koja su nastala od imena starih vladara – Mina ili Ramzes, na primer.

Bilo je već kasno poslepodne kad smo završili sa Muzejem staroegipatske kulture, jednim od najbogatijih i najvažnijih na svetu. Prepuni utisaka zavalili smo se na zadnje sedište u slatkom dremežu. Tamerov glas dopirao je do nas izdaleka. Govorio je nešto o delu grada gde žive, da ih tako nazovemo, đubretari, ljudi koji se bave skupljanjem i razvrstavanjem kairskog đubreta; ogroman grad pružao im je priliku da zarade pravo bogatstvo. Čitav taj kvart, koji izgleda kao Kaluđerica bez krovova, naseljavaju Kopti, koji i drže monopol u tom biznisu. Iako nas jeTamer pripremio za ono što ćemo videti, prizor koji je usledio daleko je prevazišao sva očekivanja.

Vozač je ubrzavao savlađujući blagi uspon, a pred nama su se otvorile uske ulice u senci. Levo i desno prolazili smo pored ogromnih naslaga velikih kesa sa đubretom, kuće napravljene bez prednje fasade otkrivale su sobe i kuhinje pune kesa između kojih su se vešto kretale domaćice. Ispred kuća, na ogromnim naslagama svega i svačega, od starog nameštaja do piramidalnih naslaga kartona, udobno zavaljeni sedeli su domaćini, a deca se s kućnim ljubimcima jurila gore-dole, jer su naslage negde dosezale i do krovova dvospratnica. Strašno je smrdelo i ni do danas ne znamo je li to bio razlog što je vozač jurio kroz ulice jedva dovoljno široke i za automobil. Propuštali smo fenomenalne fotografije – momke u restoranu koji je zapravo malo veća trpezarija prepuna naslagane "robe"; dragstor u istom stilu, butik do kog se stiže penjanjem uz bale čije haljinice i zavese vijore okačene na fasadi... Vozač je ponekad usporavao da veštim manevrisanjem skrene levo ili desno, i mirnija slika u prozoru auta otkrivala je po zidovima mračnih soba skladišta papirnih ikona, uglavnom sa Hristovim likom, gotovo u svakoj prostoriji. Musava, veoma prljava i beskrajno vesela deca pretrčavala su nam put; jedini koga smo upoznali kad je nervozni vozač zastao jeste mališan pored stare kante koji je na ispruženu ruku kroz prozor odgovorio dodirom prstića i osmehom.

(NE)TIPIČNI KOPTI: Tamer nam je objasnio da vlasti nikako ne vole da se stranci dovode u ovaj deo grada, baš kao što im nije po volji ni kad se fotografišu prepuni autobusi ili zapušteni spomenici. Gradske vlasti su nedavno sklopile ugovor sa nekom poznatom kompanijom za preradu otpadaka, ali su Kopti istog trena digli dreku i pretili štrajkom, jer bi to značilo nekoliko hiljada njih bez ikakve egzistencije. Pokazalo se tada da oni vole takav svoj život i da ne žele da ga menjaju.

Treba reći da oni nisu tako tipični Kopti. Hrišćani u Egiptu zapravo predstavljaju obrazovanu elitu, angažovanu u velikom broju na važnim vladinim i administrativnim poslovima. Oni su ekonomski veoma jaka i samostalna manjina – Kopta, zajedno s ostalim hrišćanima, ima samo šest odsto, dok je muslimana 94 odsto od ukupnog stanovništva. Kako smo čuli u Egiptu jednom prilikom, zajedno sa velikom koptskom zajednicom u SAD i još ponekim grupama rasutim kojekuda po svetu, Kopta ukupno ima negde oko 20 miliona.

Razlog zašto smo se uopšte zaputili kroz ovo predgrađe Kaira ubrzo nam se ukazao. Tamer nas je poveo da vidimo dve zaista veličanstvene crkve koje su Kopti napravili u prošlom veku. Oba Mukatam hrama napravljena su u omanjoj planini na koju smo se uspeli. Prva crkva izdubljena kao pećina napravljena je za 5000 ljudi; druga, ogroman amfiteatar u planini, čak za 25.000. Kopti su ih pravili godinama. Represija koju su muslimani sprovodili nad njima bila je ogromna u periodu Naserove vladavine. Tamer nam objašnjava da se obično svaki zahtev za podizanje crkve završavao tako što je komisija koja bi izašla na teren da proceni situaciju lokaciju dodeljivala muslimanima. Kopti su stoga krišom kopali crkvu na mestu na kojem je njihov svetac navodno počinio nekoliko čuda. Koristili su trenutke kad pesmom krene poziv za molitvu muslimanima sa minareta, i u senci ove muzike kopali crkvu. Vlada je u jednom trenutku posumnjala da se nešto dešava, pa je na vrhu tog brda sazidala osmatračnicu za egipatsku službu državne bezbednosti. Ipak, manja crkva bila je praktično gotova kad im je komisija došla u posetu. Kopti su dobro znali i mnogo puta iskoristili rupu u zakonu baziranom na Kuranu – niti jedan religijski objekat ne sme biti srušen. Danas je to prelep centar koptske religije, uređen i ograđen. Asfaltirane pešačke staze ukrašene su lijanderima, što nije jednostavno ako se ima u vidu kairska klima, a stene naokolo prepune su ikona. One su reljefne, baš kao ikone u samim crkvama. Na prilazu Mukatamu, gde se do tada gradom kroćena planina migolji i slobodna hita u oblake, celo su joj podnožje, do visine od nekoliko desetina metara, okitili prizorima iz Starog i Novog zaveta. Kako tek ti reljefi izgledaju u senci pećina... Kopti su, vidi se po izboru prikaza, ostali mnogo više zainteresovani za Stari zavet nego evropski hrišćani.

NOVA VERZIJA POTOPA: Crkve u starom Kairu, u koje nas je već u sumrak odveo Tamer, potvrdile su ta zapažanja. U jednoj od njih krov crkve predstavlja dno broda. Kopti su naime veoma vezani za priču o potopu. "Živimo u svetu muslimana koji je za nas more. Naša vera je nama Nojeva barka", govori nam Tamer. Razgledamo tu Nojevu barku, deluje nam prisno, uzdržano i izgledom mnogo više okrenuta Gospodu nego ljudima. Nema tamo mnogo toga što želi da impresionira lepotom (a kako je samo lepo). Sve što su hteli da kažu Kopti su rekli simbolikom, i da biste razumeli kako vole Boga i šta mu govore, uzmete ključ i čitate. Ikonostas bez ikone, prepun ornamenata. Tamerovo objašnjenje govori o desetokrstom krugu (Stari zavet) i dvanaestokrstom krugu (Novi zavet). Tu je skriven i prorez kroz koji se pazilo na vrata. Ako neko naiđe, tajna liturgija se prekidala, a skrivenim hodnikom su sveti darovi odnošeni na sigurno mesto... Propovedaonica, naizgled sasvim obična, stoji na 15 stubova – Hrist ispred svih, za njim u redu po dvoje, kao u školi iza učiteljice, apostoli, na kraju dvojica jevanđelista, Mateja i Marko, koji nisu bili apostoli. Svi stubovi isti, samo jedan crn – Juda, i jedan taman – neverni Toma.

Danas Kopti žive sa muslimanima u slozi i međusobnom poštovanju, tako bar to izgleda, a tako uostalom kaže i naš vodič.

Nekada, mnogo pre nego što su ih porobili Arapi, neprijatelj Kopta bila je Vizantija, i oni su na sve moguće načine pružali otpor njenoj dogmi. Konačno su se od ostalih pravoslavaca odvojili na Helkedonskom saboru 451. godine, kada je proglašena dvostruka Hristova priroda, božanska i čovečanska, što su Kopti, u želji da ostanu monofiziti, iskoristili da odvoje svoju, Aleksandrijsku patrijaršiju. Iako su ih prilikom osvajanja Egipta 641. Arapi masovno prevodili u islam, stavivši čak i Koptsku crkvu pod svoju direktnu kontrolu, u nekim iskrenim razgovorima imali smo priliku da čujemo da je arapsko osvajanje umnogome olakšala želja Kopta da se oslobode čvrstog stiska Vizantije.

Može li se to povezati i sa skorašnjim pregovorima Kopta i evropskih pravoslavaca o ponovnom ujedinjenju koji su se završili neslavno? Kopti su bili ti koji su nakon dugih pregovora odustali, smatrajući da će ih Evropa pokvariti. Iako zvanično Srpska, Grčka, Ruska pravoslavna crkva tretiraju koptsku religiju kao jeres, postoji ogromno poštovanje za njih među hrišćanima s ove strane Sredozemnog mora. Kako i ne bi kad su Kopti prvi osnovali monaške redove.

U vreme kada je nova vera došla na tlo Egipta primivši se najpre među Grcima i Jevrejima koji su uglavnom živeli u Aleksandriji i duž obale Sredozemlja, Egipćani su se sve više povlačili u gornji Egipat sklanjajući se od pritiska vizantijske kulture. Ipak, skloni strogoj pobožnosti, starosedeoci su ubrzo mnogo strasnije prihvatili hrišćanstvo. Negde u drugom veku svetska metropola Aleksandrija uživala je status velike teološke škole, ali su se Egipćani, primivši veru i dalje držali po strani. Biće da je Kopte upravo raskalašnost i površnost, ali i osionost vizantijskih osvajača oterala u pustinju. Sklanjajući se tamo da sačuvaju mir i posvete se molitvi, Kopti su osnovali prve monaške redove na svetu. Kao nulti monah uzima se mladi egipatski hrišćanin Sveti Antonije iz III veka koji je, kako tumači Trevor Ling, želeo da sledi apostolski put nasuprot raskalašnom životu Aleksandrije i zbog toga se povukao u obližnju pustinju da živi kao isposnik. Prve monaške zajednice nastale su još dok je sveti Antonije bio živ. Osnovao ih je u Gornjem Egiptu sveti Pahomije, i po zapisima o monaškim pravilima iz tog doba jasno je da se do danas ona nisu mnogo promenila. Taj deo Egipta (u samom korenu Sinajskog velikog zuba) izuzetno je neprohodan i ako želite da posetite isposnice ova dva velika ranohrišćanska svetitelja, neophodan vam je vodič jer je pustinja opasna i lako se zaluta. Preporučuje se da obilazak započnete od Crkve svetog Pahomija. Znaćete da je sve u redu ako za dva dana pešačenja ugledate obrise Sv. Antonijeve crkve. Vredi, tvrdio nam je Tamer na rastanku, sveg tog truda. Dečje krupne i tople oči na koptskim ikonama spadaju u najlepše primerke hrišćanske umetnosti na svetu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---