---

Titule kao navika >

Zlata vredno loptanje

Trofeji, ni prošli ni sadašnji, nemaju gotovo nikakve veze sa politikom, nisu plod ni bivše ni sadašnje vlasti. Posledica su jedne nesvakidašnje autoreprodukcije asova i stručnog rada vrhunskih trenera

Uobičajeno, već oveštalo objašnjenje glasi: Jugosloveni su talentovani za sve igre loptom, posebno u kolektivnim sportovima. Nije da teza nije tačna, ali odbojka, košarka, vaterpolo, rukomet i fudbal (iako ovaj poslednji sport ne spada u elitnu grupu o kojoj je ovde reč) igraju se i u drugim zemljama, i tamo ima talentovane dece, pa njihovi rezultati ipak nisu ni približni našima. Neke misterije u svemu ima, jer nije normalno da jedna zemlja koja ni po čemu ne spada u vrh Evrope, naprotiv mnogo je bliže začelju, u roku od tri meseca bude prvak Evrope u vaterpolu, košarci iodbojci, vicešampion sveta u vaterpolu, plus bronzana medalja rukometaša s početka godine. Da su fudbaleri kojim slučajem ugurali još jedan gol Slovencima (ili da ga bar nisu primili), slika bi bila još idiličnija.

U čemu je, onda, tajna uspeha jugoslovenskih reprezentacija? Rekli bismo da je reč o više elemenata, sjedinjenih u pravi čas na pravom mestu. Uz neosporni talenat za sve igre loptom (zar nije lopta, u većini slučajeva, prva i najomiljenija igračka mališana?) sledi čitav niz drugih faktora o kojima je u prošlom broju "Vremena", u analizi uspeha košarkaša u Turskoj, govorio Saša Đorđević. On se ograničio na tri teme: stručni rad vrhunskih trenera, borbeni mentalitet nacije u najpozitivnijem smislu te reči i reprodukciju asova koji uvek izazivaju omasovljenje svakog od konkretnih sportova. U beogradskim parkovima, isto kao i širom zemlje, sada je "frka" da li će se postavljati improvizovani koševi ili razapinjati odbojkaške mreže. Klinci će se opredeljivati za svoje idole, biraće između Peđe Stojakovića i Ivana Miljkovića, Dejana Bodiroge i Nikole Grbića, Vlade Šćepanovića i Bobe Boškana, Dejana Tomaševića i Vase Mijića, Peđe Drobnjaka i Đule Meštera... Istovremeno, beogradski bazeni puni su klinaca koji igraju vaterpolo, čini se da ovaj sport nikada nije imao masovniju bazu nego sada, u vreme sjajnih rezultata Šoštara, Ćirića, Šapića, Vujasinovića...

SPOJENI SUDOVI: U košarci taj lanac asova koji deluje po principu spojenih sudova traje od sredine 60-ih, kada su Korać, Daneu, Đerđa, Cvetković, Nikolić, Gordić, Ražnatović, Čermak i ostali napravili prve značajne rezultate i "zapalili" celu zemlju košarkom. Posle su došli Ćosić, Simonović, Kapičić, Plećaš, Šolman, Tvrdić, pa iza njih Dalipagić, Kićanović, Slavnić, Delibašić, pa potom Đorđević, Divac, Kukoč, Rađa, Danilović, Savić... sve do današnjih asova. Slično je bilo i u drugim sportovima, u vaterpolu sa više kontinuiteta jer je asova bilo oduvek, isto kao i u rukometu, dok je u odbojci proces bio sporiji, ali je upravo odbojka vredna ozbiljne analize na temu "kako podići i održati na vrhu jedan kolektivni sport". Generacija novinara Zorana Petrovića, koji bi da igra danas bio isto što i Nikola Grbić, mogla je samo da sanja o medaljama sa velikih takmičenja, a kada su stigle prve bronze (1975. sa Milošem Grbićem, ocem današnjih asova Vanje i Nikole i 1979) više se radilo o slučajnosti nego o kontinuitetu. Pravi uspon odbojke počeo je 1995. kada je pala prva medalja, od tada je bilans "sedam od sedam", ali pre nego što su stigle medalje došli su ljudi, pametni, stručni, sposobni. Na klupu je seo Zoran Gajić, profesor, intelektualac, čovek velike širine i ogromnog znanja, sposoban da to znanje lako prenese onima kojima je neophodno. Na čelo organizacije stao je bivši as Aleksandar Boričić, koji je ovih dana dogurao do potpredsednika Evropske konfederacije jer je i Evropi jasno da tako sposobne ljude treba pridobiti za sebe. Ako je Boričić bio kreator politike, njen neposredni izvršilac bio je generalni sekretar Slobodan Milošević. Iza njih je citava četa manje ili više anonimnih saradnika koji su ugradili deo sebe u sve te medalje.

Još je jedan faktor nezaobilazan u svakoj analizi uspeha: odlazak u inostranstvo. Koliko god naše lige slabile, toliko dobija reprezentacija. Uzmimo samo dva poslednja primera: Peđa Stojaković i Ivan Miljković bili su MVP šampionata u Turskoj i Slovačkoj. Prvi ima 24 godine, drugi 22. Peđa je otišao iz jugo-basketa sa 16 godina, Ivan iz jugo-voleja sa 20. U inostranim sredinama, u jačim takmičenjima od naše lige, učili su i stasali, stekli materijalnu sigurnost i vratili se u reprezentaciju rukovođeni isključivo patriotskim i sportskim motivima. Isto važi i za veliku većinu ostalih igrača, pa i trenera. Kada se skupe sa raznih krajeva sveta, jedina im je briga da se dobro zabave i da razvesele narod svoje zemlje dobrim rezultatima. Na sreću, to im uglavnom polazi za rukom.

MRKA I TOPČIDER: Nova vlast poprimila je od stare naviku da priređuje svečane dočeke šampionima i to je lepo. Čini to sa više takta, više dostojanstva i manje nacionalizma jer više "nije ceo svet protiv nas", ali ni sadašnja ni bivša vlast nemaju mnogo prava da rezultate sportista pripisuju sebi i svojoj politici. Štaviše, ma koliko zvučalo nelogično, u poslednjih 12 meseci uslovi za vrhunski sport u Jugoslaviji ne da se nisu popravili nego su se možda i pogoršali. Nova vlast ima preča posla dok je stara znala da preko sporta zapušava rupe u socijalnom miru i za vrhunski sport su uvek morale da se nađu pare, ako ih nije bilo kod Mrke onda su se nalazile direktno u Topčideru. Ako je o vlasti reč, utisak je da bi neku od medalja sebi na grudi mogla da prikači on već prabivša, omražena komunistička i "antisrpska", ona koja je izgradnjom nebrojenih dvorana, bazena i otvorenih terena omogućila materijalnu bazu na kojoj su prve korake načinili mnogi današnji asovi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---