Kompjuter

aleksandar ćirić

Deca sa njima nemaju problema, žene ih ignorišu ili samo upotrebljavaju, muškarci se na njih pale. Po običaju, žestoko su za ili, isto tako žestoko, protiv. U oba slučaja uglavnom na neviđeno. I, sad, kad razjasnimo da je reč o kompjuteru, ne otkriva se ništa dramatično. Iskusni će možda reći da je istovetan odnos pomenute tri ljudske vrste lako uočiti prema bilo kojoj stvari koja vam padne na pamet, od televizora, automobila, telefona i železnice, do mamuta, otkrića vatre ili Meseca na nebu. Kvazipsihološko objašnjenje kaže da se deca igraju, žene vode život a muškarci razbijaju glavu oko toga kako stvar radi.

Tu negde počinje pravi problem, jer ko god želi da shvati kako radi kompjuter valja da odmah upiše neki od fakulteta u rasponu od elektrotehnike do specijalizacije u biologiji i psihologiji autizma. Bez garancije da će po završetku studija u tom pogledu biti značajno pametniji. Za veliki broj stručnjaka pitanje je savršeno nevažno, dok stvar funkcioniše. Otud je pisac naučne fantastike Artur Klark bio potpuno u pravu konstatujući da se ni jedna dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. Klark je, mnogo pre 1957. i "sputnjika", napisao da bi se dobro raspoređenim satelitima oko zemlje rešio problem skupe izgradnje zemaljske mreže komunikacionih releja odnosno primopredajnika radio i televizijskog signala. Danas se zona iznad Zemlje u kom "stoje" geostacionarni sateliti zove "Klarkov pojas", a celularni telefon postao je pribor poslovnih ljudi svake fele, od japija do dilera droge. Ili obrnuto.

Međutim, šta radi? To pitanje je važnije, naročito za službe razvoja kompanija u kojima milijarde dolara prihoda čine onu tanku crnu liniju koja ih deli od propasti. Još nisu osporena već poprilično stara istraživanja po kojima izlazi da se daleko najveći deo personalnih kompjutera – gotovo devet od deset – upotrebljava kao pisaća mašina ili, tačnije, mašina za obradu teksta. Naravno, podatak važi samo za ono vreme kada korisnik nije zauzet igranjem. Otud nije preterano reći da je kompjuter veoma zanimljiv proizvod ukrštanja pisaće mašine, univerzalne igračke i, od početka globalne eksplozije interneta pre desetak godina, najveći sajam pornografije na svetu.

Nesigurnost u sopstvene pa još precenjene sposobnosti veoma je često razlog što su sredovečni muškarci unapred ubeđeni i žestoki ideološki protivnici upotrebe kompjutera kao podlog oblika podvrgavanja čovečanstva mašinama i nehumanim ciljevima velike svetske antiljudske zavere. Tom ideologijom se, kao i svakom drugom, prikrivaju sopstveni strahovi i nesigurnost: zato je dobro znati da se kompjuteru, kao i većini stvari, najlakše doaka ušicama od sekire. Većina drugih pokušaja da se upropasti ili pokvari uglavnom ne uspeva. Naravno, to ne znači da sopstvenom glupošću – kao i rukom na papiru napisanim tekstom, projektom ili ljubavnom pesmom, uostalom – sebi nećete napraviti štetu. Za razliku od drugih mašina, kompjuter će vam greškom izgubljeno u najvećem broju slučajeva ispraviti, ponešto čak i sam od sebe. Ipak, valja imati na umu prastaru mudrost da od ljudske gluposti nema pouzdane zaštite, pa je i kompjuter, kakvu mu god ličnost pripisivali, pred njom nemoćan.

Ono što kompjuter čini revolucionarnim izumom, i to u doslovnom smislu reči, jeste činjenica da je on industrijski proizvod napravljen kao otvoren sistem u mehaničkom i funkcionalnom smislu. Nema klinca koji drži do sebe – i, još važnije, do kog njegovi ispisnici drže – ako nije sam sklopio ili doradio svoju mašinu da bi ona, dakako, postala em jeftinija, em bolja od svih drugih. Lakoća s kojom se po kompjuterskoj utrobi čeprka šrafcigerom zaista je zadivljujuća, ne manje nego mogućnosti koje pruža dokupljivanje delova, proširivanje memorije, povećanje brzine ili štogod vam padne na pamet, za pare koje ni u ovoj bedi ne predstavljaju nikakav luksuz. Skeptici će ipak reći da je od svih definicija te đavolske sprave još važeća ona po kojoj je kompjuter poprilično antisocijalna sprava: uz njega se fizičko odsustvo ili prisustvo ljudskog društva uglavnom ne primećuje. To ne znači da će njihova već najavljena dalja minijaturizacija, uz mogućnost implantiranja, stanje popraviti. Lako je zamisliti sliku kafane prepune sveta sa odsutnim ili društveno poželjnim osmehom na licu dok u glavi – bukvalno – listaju novoprispelu elektronsku poštu. Ili, još bolje, slušaju tihi glas globalne sekretarice, koja im tu poštu čita.

E, da li je to budućnost od koje treba zazirati ili se u nju zaleteti, stvar je svakog od nas lično. Dok ne postane obavezno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST