Nuspojave >

Okretne igre

teofil pančić

Ideja neke građansko-liberalne, doktrinarne i politički hiperkorektne Nove Podobnosti dobrom je ukusu radikalno odbojna; no, praktična ili-ili alternativa tome bila bi simbolička legitimizacija zločinačkog poretka

Neko je oklevetao Jozefa K.; uh, čekaj, ovo je iz neke druge priče. Ili možda i nije? Možda može i ovako: neko je oklevetao Jovana Z., pesnika i izdavača novosadskog i sveserbskog, s namerom da ga liši Oktobarske nagrade Novog Sada jerbo je dotični građanin, punim prezimenom Zivlak, navodno notoran – te možda čak odranije organima gonjenja poznat i registrovan – kao "srpski nacionalista" (devijantan oblik bolesti zavisnosti koji razara sposobnost rasuđivanja i razlučivanja dobra i zla). Te je stihotvorac otuda, po novim društvenim pravilima, nepodoban i neugledan za nagrade i druga javna priznanja.

O čemu se vaistinu radi u ovoj panonskoj kafkijadi? Građanin Zivlak je, naime, bio – među ostalima – predložen za laureata Najvišeg Gradskog Priznanja za ovu godinu; odbornici skupštine NS-a su o tome glasali (i izglasali sve nagrađenike), ama su se pripadnici vojvođanskih reformista i ligaša uzdržali od glasanja jer nisu hteli da podrže nagrađivački predlog glede Zivlaka, a sve iz gorenavedenog razloga. Usledili su medijsko-kuloarska zavrzlama i omanji čaršijski zemljotres; gradonačelnik Borislav Novaković (kadar Demokratske stranke) upozorio je da je Zivlak – prvi čovek "Svetova" – značajan izdavač (što je nesumnjivo tačno, mada sve manje...) i da je kao takav, čak, "Srbima otkrio postmodernu" (što je, recimo, baš prilično šarmantno preterivanje...), a da nije poznato da su njegove pesme "nacionalističke", ako se poezija uopšte može meriti takvim aršinom. Biće da i to stoji; štaviše, ljudi koji mogu, bez nusposledica bilo koje vrste, da čitaju tu vrstu (post)moderne poezije, drže Zivlaka značajnim savremenim poetom. Dovde je, dakle, sve u najboljem redu.

Avaj: sumnjivo je lice – s poznatim prebivalištem i stručno izanaliziranim whereabouts – osnovano optuženo da je bilo, u najmanju ruku, duhovno srodno s političkim i (para)kulturnim institucijama zločinačkog režima Haškog Pitomca, na kostima čijih žrtava spava pola Balkana. Nije (mi) poznato da li je dotično poetsko-izdavačko Lice i formalno (bilo) članom SPS-a – čiji infantilno jogunasti i u Stvarnom Svetu groteskno zagubljeni predsednik ni za milion godina ne bi mogao sprati krv stotina hiljada nedužnih sa svojih sartrovski prljavih kabinetskih ručica – ali je znakovito da je baš lokalni SPS promptno i gromko ustao u Zivlakovu "odbranu", ponosno naglasivši da je "svima nama u Novom Sadu čast i zadovoljstvo što takav čovek danas prima priznanje". Nota bene: ozbiljnom čoveku ne bi trebalo da bude svejedno ko ga hvali: neke pohvale nagrđuju pohvaljenika. Zato, ako ih oćuti, onda ih valjda i zaslužuje! No, i to su, bože moj, legalne marginalije demokratsko-pluralističkog društvenog folklora... Neko se dosetio i Zivlakovog angažmana u Društvu književnika Vojvodine (DKV), pretvorenom u severnu ispostavu stihoklepnih Rodoljubaca i ostalih jurodivih nagvaždala iz Francuske 7, a sve u vreme kada je sa ulaza u DKV skinuta višejezična tabla, i kada su mnogi časni ljudi i dobri pisci protestno istupali iz članstva, dok oni koji su ostali nisu, eto, nalazili za shodno & zgodno da išta javno primete u vezi sa tako nepoetičnim kolateralnim sitnicama poput osvajačkih ratova, etničkih čišćenja, političke represije, organizovane megapljačke etc... Mogao je, izeš ga, Krvnik da se uvredi, pa da uskrati ionako sve skromniju apanažu. A i ne bi bilo patriotski obazirati se na banalne, nepatriotske činjenice...

U tom je i takvom društvu i Zivlak potiho plivuckao, poput tolikih drugih, ne ističući se – koliko me pamćenje služi – ni dobrim ni lošim, ni "govorom mržnje" ni – daleko bilo! – eksplicitnim suprotstavljanjem dotičnome, ni glasnim terciranjem režimu, a kamoli oponiranjem Zlu. I sve je to, kad razmisliš, tako otužno tipično, tako tugaljivo melodramatski. Radi se, naime, "tipološki", o onoj – komunističkoj ili nacionalističkoj, sasvim svejedno: jer uvek i svakako konstruktivnoj i državotvornoj – kasti intelektualaca-klijenata i saputnika koji uvek vredno krauliraju niz maticu, mada se ipak mudro čuvaju preglasnog mlataranja rukama: nikad ne znaš, ničija nije gorela do zore!

Sada, u promenjenim društvenim okolnostima, stvara se ambijent za Veliku Reinterpretaciju: vlasnici najnovije nepodobne prošlosti pokušavaju da je promene koliko je moguće (ili da se naprave blesavi: "šta je bilo? evo mi ruku – čiste kao Čista Poezija!"), a njihovi blago uzoholjeni Procenjivači, uživajući (sa stečene/povraćene pozicije Društvene Moći) u dividendama martirizma, šacuju da li se Grešniku može dati još jedna šansa ili ima biti uvaljan u katran i perje. I u svem tom cirkusu, u tim Novim Okretnim (okrutnim?) Igrama, kad pogledaš, pametnom i elementarno obzirnom čoveku nema mesta. Ideja neke građansko-liberalne, doktrinarne i politički hiperkorektne Nove Podobnosti dobrom je ukusu radikalno odbojna; no, praktična ili-ili alternativa tome bila bi simbolička legitimizacija zločinačkog poretka kojem, bez sumnje, niko sa mrvom razuma i časti nije mogao pripadati niti ga simpatisati ama ni jednog jedinog sekunda jer je od samog njegovog ("antibirokratskog") početka bilo više nego jasno da je sinonim Organizovanog Zla. Što, opet, ne znači da je ono što mu je prethodilo – ona tupa, neuka, koruptivna mrtvaja okamenjenog panonskog titoizma – bilo sinonim Dobra. Sve je to odavno zrelo za istorijski recycle bin, u kojem će se, dakle, pomešati i ono što se ne bi rado mešalo jedno s drugim, onako kako to već biva u kantama određene namene. Jedini suvisli izlaz iz ove kontroverze, a sve na Opštu Društvenu Korist, jeste ukidanje kojekakvih "oktobarskih", "aprilskih" i ostalih Socrealističkih Rituala kojima Država nagrađuje i mazi po glavi one po njenom trenutnom podobiju ili, pak, deli implicitne ukore i čvrge neuklopljenima. Nije, dakle, štos u tome da se Nova Podobnost ustoliči na krvavom prestolu Stare: radi se o tome da sam mehanizam koji je proizvodi mora da se rasklopi. A posle – na buvljak s njim, na radost decama, treba i ona u nešto da drndaju!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST