Zima i umetnost održavanja motocikla >

Strah od ledenog čike

zoran majdin

Motociklisti se vešto provlače u gužvi saobraćaja, ne mogu im ništa ni štrajkačke blokade ni pauk Parking servisa, ali u najvećem broju kapituliraju pred vremenskim neprilikama

DOBAR ZA SVAKU PRILIKU: Beogradski mladenci na motoru

Motocikl je, uprkos mnogim zabludama, po skoro svim performansama superiorno prevozno sredstvo. Ma koliko slabašan bio, na semaforu je uvek prvi, lako ubrzava i lako pretiče iako u levoj, susretnoj traci ima nekoga. Može se parkirati bilo gde bez straha da će ga pauk odneti. Čineći skladnu celinu sa vozačem krivinu prolazi elegantno, uz pomoć a ne uprkos centrifugalnoj sili da je to milina za videti. Bez muke prolazi i onuda gde je i džipu teško, pruža vozaču osećaj neograničene slobode koji brzinu, zahvaljujući vetru, doživljava svim čulima, kao konjanik na konju. Ima samo jednu manu: na užitak bitno utiču vremenske prilike, što je ujedno i jedina prednost četvoro i više točkaša ako se, naravno, zanemari broj sedišta. Ko ima opremu: kožno odelo, čizme, rukavice i kacigu i srce rokersko voziće dok god je moguće, do snega a i posle ako se ukaže potreba. Sloboda, dakle, ima svoju cenu.

"Što me pitaš kad znaš i sam", čudi se Zoran Kegelj, dvotočkaš sa tridesetogodišnjim stažom. "Motor se vozi dok ne počnu da padaju sekire, tada se remontuje, glanca, licka, ali čim se sekire malo otope i kolovoz zasuši, pravac Ušće. Koliko smo samo novih godina tamo dočekali." Trenutno je bez mašine jer mu je ukraden onomad "kad je onaj ruski avion leteo nisko nad gradom i potom se srušio". Sada skuplja novac za sledeći. "Skupi su. Ko je uvezao dok je bila ‘legalizacija’, taj je uvezao za soma, soma i po i to je bilo ‘laća’. Sad se isti motori prodaju za tri do pet al’ kao da se čuje da će da dozvole opet." Zoran radi na prometnoj benzinskoj pumpi i ima uvid ko se kada vozi, mnoge poznaje. "Vikendom je više njih, radnim danom manje a kad malo ‘prsne’ odozgo, nema skoro nikoga. Čast izuzecima."

ZIMSKI REŽIM: Ohrabren povlačenjem sunca "s onu stranu" polutara, hladan vazduh nadire sa Severnog ledenog okeana i sibirske visoravni gurajući pred sobom topao, a linija dodira između dve suprotstavljene vazdušne mase, koja se može videti na satelitskim snimcima, uskoro će "pretrčati" preko naše teritorije obeležavajući prelazak sa letnjeg na zimski režim življenja.

Po tradicionalnom srpskom kalendaru, mi’oljsko ili babije leto, počinje 28. septembra, na Veliku gospojinu ili Uspenije presvete Bogorodice, nedelju dana posle jesenje ravnodnevice, a završava se 12. oktobra, na varovni prazni Miholjdan. Karakteriše ga stabilno i toplo vreme koje neiskusne ili one kratkopamteće zavarava da će leto još potrajati, dok je onim drugima znak da će se uskoro, kao i svake godine uostalom, vremenske prilike izmeniti "na prekidač". Dublje zadiranje u oktobar, kao što je ove godine slučaj, ukazuje da će promena biti dramatična i da nastupajuća zima, po svemu sudeći, nimalo neće ličiti na prethodnu.

Pretprošlog vikenda su se u Grockoj okupili "bajkeri" iz cele Srbije, kako po američki sebe nazivaju, da uz potoke piva, kazan pasulja impozantne veličine, bluz svirku i egzibicije na bajkovima obeleže kraj ovogodišnje "bajk-sezone".

"Ma, sramota. Išao sam na skup kolima", kaže Babura, gitarista legendarnih Silueta, roker koga retko ko prepoznaje bez kose, gitare i motocikla, ne verujući u sopstveni iskaz. "Vodio sam ćerku pa sam se time, kao,‘vadio’ sam pred sobom." Njegova čuvena jamaha 350 RD, "fina, smirena trkalica" čami u garaži, ali ne zbog nailazeće zime, već zato što mu je "riknula" radilica. "Nije ni čudo, posle sto osamdeset ‘iljada’. Davno je njoj bilo vreme..."

Dan za danom, atovi idu u štale, na timarenje, da prezime. Na ulicama će se viđati sve ređe i ređe. Već ovog vikenda, na "malom ušću", višedecenijskom tradicionalnom okupljalištu "motordžija", bilo ih je svega nekolicina.

VIKEND VOZAČI: U podne, kad bi trebalo da bude puno ko oko, samo jedan. Zoran, kaže da se zove, vozi kavu 750, stotinu i oho-ho konja, "po papirima" dvesta pedeset na sat, ubrzanje do sto za malo jače od četiri sekunde, on je najbrže vozio dvesta dvadeset-trideset. Za sebe kaže da je "vikend" vozač, motocikl mu je užitak, ne prevozno sredstvo. "Vozim u stalnoj ekipi, obavezno van grada. Volimo brzu vožnju a po gradu to nije bezbedno. Ne pravimo nikakve egzibicije da bi nas neko gledao, samo uživamo u brzini, pazimo šta radimo, poštujemo druge." Kaže da je privatnik i da preko nedelje radi non-stop a vikendom koristi svaki lep dan da se provoza. Zašto je sada sam? "Oblačno je pa se nekima, izgleda, čini da će kiša. Sada će doći još dvojica-trojica, samo dok ručaju i čim se skupimo idemo na vožnju. Pravim motociklistima ovo ne smeta." Voziće još neki vikend i onda motor ide u garažu do nove sezone a čim otopli, eto njega ovde." Motor ulašten, bljeska iako je oblačno. Vidi se da je dobro negovan.

Polako pristiže još njih, više nego je očekivano, svi na sličnim motorima, jakim i brzim, liče na trkačke, ako već i nisu. "Ako o nekome treba da se piše to sam ja", nameće se junoša od dvadeset i kusur, Urke se zove i iz Pančeva je, član je tamošnjeg moto-kluba. "Vozim motore na prednjem i na zadnjem točku!" Je l’ na oba? "Na oba zajedno, ali i na zadnjem i prednjem obaška." Kako to, na prednjem? "Prvo ga dignem na zadnji, šaltujem: prva, druga, treća, zavisi od prilike a na sledećem semaforu zakočim da podignem dupe metar, metar i po u vis. Jedan sam od deset u državi, brate, u tim egzibicijama. Pobednik sam na više moto-skupova u vožnji na jednom točku." Očigledno voli da je u centru pažnje i zasigurno vozi pre svega za publiku, čak ako je i nema. Kad prođe miholjsko leto on oblači, kaže, deblju jaknu pa se i dalje vozi, mada na kraćim relacijama. Do i od kafane.

Ćućore nešto, gestikuliraju, dogovaraju se gde će. Pale mašine, kreću. Pored njih, kao poručeni za ilustraciju teksta, projahuju dva konjanika, policajci koji patroliraju Ušćem. Prizor ne biva zabeležen i obnarodovan jer novinar "Vremena" nije dobro ušnirao film u foto-aparat i škljocao je na prazno.

STARI JAHAČI: Podugačka "zmija" dvotočkaša i melodija koju "slažu" prolazeći krivinu prema Novom Beogradu, Ostarelom Rokeru nužno budi sećanje na "korene", naročito posle susreta sa "obezmotorljenom" generacijom. Pominju se nadimci: Čubra, Patak, Keboja, Beli, Stankara, Kocka, Debeli, Jumba... I događaji iz vremena kada su "jahali" zajedno.

Elem, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, u skladu sa porastom opšteg standarda i proširenjem kapaciteta Zastave, automobil je bivao sve pristupačniji radničkoj klasi i motocikli su, naročito posle filma Goli u sedlu, postali obeležje buntovne generacije, zabava, stil života, poruka. Tadašnja mlađarija, danas prosedi i proćelavi, privlačila je pažnju brzom i naizgled rizičnom vožnjom po gradu, uživajući u zamišljanom divljenju publike.

Svi koji su imali bilo šta na dva točka dolazili su na "malo Ušće", da vide i da budu viđeni, da se vreme "međ’ svojima" provede i da se u grupama krstari gradom. Generacijski jaz su premošćavali veterani: Deda Voja sa nortonom i Majstor Oto sa arijelom. Ušće je bilo centar sveta, vožnja motocikla – smisao. Moto-sport je bio u usponu, budući trkači su baš tu imali prvo međusobno odmeravanje. Rekord "malog kruga" iznosio je neverovatnih 17,2 u letećem startu. Uvežbavalo se podizanje na zadnji točak, ispitivalo "obaranje" do auspuha, maštalo o skorim vremenima kad će se voziti isključivo "japancima"...

Socijalizam i zatvoreno tržište je nametalo uravnilovku te su se najviše vozile češke jave i če-zetke, istočnonemački em-zejci i domaći tomosi. U potrazi za prepoznatljivošću mlađahni "rokeri" su iskazivali zavidnu kreativnost i dovitljivost u sređivanju svojih ljubimaca. Tako su nastali različiti klonovi istih modela, unikatne kreacije koje su nosile pečat svog tvorca i bile deo njegove ličnosti. Sezona je prekidana nakratko, samo kad zagudi i stegne minus. Već u januaru, po zubatom suncu i dok su se travnjaci još beleli, okupljali su se na Ušću makar nakratko, dokazujući ko zna kome da je automobilska prednost kratkog veka.

"Beograd je, po kilometraži gledano, mali grad", objašnjava Babura tajne zimske vožnje. "S kraja na kraj možeš se prevesti motorom za desetak minuta. Za to vreme, koliko god da je hladno, ali da nije baš minus, mogu samo malo ruke da se smrznu i ništa više. Ne mora se voziti brzo. Ono, kad zrelo razmisliš i ne može."

Sve što je lepo ima svoj kraj a posle velikog sunca dolazi velika kiša. Kalendar i sinoptička karta su neumoljivi. "Dolazi zima/ duga i hladna/ zatvori prozor/ upali vatru/ pada prvi sneg/ aaa…"

Kako stvari stoje, prvi snegovi sateraće bajkere u zimovnike, a "boje" dvotočkaša, neka bude zabeleženo, braniće na ponos generacije još samo Mali Džon na svojoj "četrnaestici", poslednji mohikanac beogradskog motociklizma koji vozi po svakom vremenu. A možda ipak neće biti jedini.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST