Njujorški filmski festival >

Napad na amaterizam

maja herman-sekulić

Mada je ove godine prikazano nešto manje filmova nego inače, njujorški festival i dalje je jedna od najznačajnijih filmskih smotri u svetu. Uz proverene autore, u prvi plan su izbila nova imena američkog filma

Ovogodišnji, 39. njujorški filmski festival (NYFF) predstavio je (nešto skromniju nego inače) selekciju od samo 27 dugometražnih i 16 kratkih filmova iz 20 zemalja. Poslednja ostvarenja dve legende francuskog (starog) novog talasa Žaka Riveta, Ko zna (Va Savoir), i Žan-Lika Godara, U ime ljubavi (Eloge de l'amour) svečano su otvorila i zatvorila festival. Francuski film je posle dugo vremena bio glavna tema festivala, i predstavljen je sa čak deset ostvarenja.

"Bez obzira na nešto manji broj izabranih filmova, širok dijapazon ovogodišnjeg festivala nije samo geografski, od Singapura do Švajcarske, od Argentine do Australije, nego i generacijski, od najstarijeg evropskog reditelja, devedesetdvogodišnjeg majstora portugalskog filma Manoela de Oliveire, do dvadesetogodišnjeg Argentinca Lisandra Alonsa, koji se prvi put put predstavlja", rekao nam je Ričard Penja, direktor Filmskog društva u Linkoln Centru i predsednik Festivala.

"Ovogodišnja selekcija", dodao je Penja, "pruža šansu da proslavimo nova dela iz stare škole najuticajnijih filmskih stvaralaca poput Godara i Imamure, i da se upoznamo s najnovijim svetskim talentima kao što su Martel, Solonc i Odul."

Azijski film, koji je na poslednjih nekoliko festivala dominirao, ove godine doneo je samo par dela vrednih pažnje. Tu su dva japanska filma: Sve o Lili Cu-Cu medijskog maga Sundži Ivaija, o apsurdnosti japanske sajberpop kulture, i provokativni film Topla voda ispod mosta, dvadeseti film veterana Soei Imamure. Za razliku od ovih filmova provokacije, izuzetno humani i poetični su Baran iranskog majstora Madžida Madžidija, ljubavna bajka o sudbini avganskih izbeglica u Iranu, i tajvanski film Koje je tamo vreme? Tsai Ming-Lianga. Kao i mnogi drugi tajvanski reditelji, Tsai koristi svoje ostrvo kao metaforu za inherentnu usamljenost modernog sveta, ali on to čini na izvanredno duhovit, kitonovski način u jednostavnoj priči o mladiću koji prodaje satove. Film je istovremeno i parodija na ostvarenja francuskog novog talasa, koji kao da je pravi podtekst celog ovogodišnjeg festivala.

DOMINACIJA FRANCUZA: Pomenuti film Žaka Riveta Ko zna (Va Savoir), kojim je otvoren festival, sa nezaboravnom Žanom Balibar u ulozi Kamile, francuske glumice koja se posle tri godine vraća u Pariz sa Pirandelovom predstavom dok njen muž, Italijan, u Parizu traži izgubljeni rukopis Goldonija, višeslojno je pirandelovsko poigravanje zakonima i granicama fikcije i stvarnosti, pozorišta i filma, umetnosti i života uz elemente goldonijevske komedije zapleta. Uprkos knjiškoj potki i čestim pozorišnim referencama, Rivetovo delo ipak uspeva da govori živim, savremenim filmskim jezikom. To se, nažalost, ne može reći za novi Godarov film, koji, uprkos povremenim majstorskim uzletima do velike vizuelne lepote, u celini nije uspeo da se uzdigne iznad prevaziđene, beživotne, često klišeirane i pseudo-intelektualne, modernističke, "novotalasne" pretencioznosti i poze.

Legendarni Erik Romer napravio je visoko stilizovan film koji je vredan nastavak njegove Markize O pod naslovom Ledi i Vojvoda. Snimljen digitalnom kamerom na plavom ekranu, Romerov film je majstorska interpretacija siline i silovitosti društvenih preokreta za vreme Francuske revolucije. Snimljen je u krajnje stilizovanom miljeu obojenih kulisa i svaka njegova scena ima kvalitet slike ili tapiserije iz osamnaestog veka. Romer nas izaziva da vidimo Revoluciju kao formu lošeg ukusa, ekstremne vulgarnosti i brutalnosti, očima glavne junakinje, Škotlanđanke Grejs Eliot, koju igra Lusi Rasel, ljubavnice prinčeva i braniteljica monarhije.

Klod Lancman, autor snažnog, potresnog dokumentarnog remek-dela o holokaustu Šoah, došao je na festival sa filmom Sobibor, 14. oktobar, 1943, 16h. Film je pravljen kao intervju sa čovekom koji je preživeo Sobibor, i trebalo je da bude uključen u materijal za Šoah, ali je Lancman smatrao da taj intervju zaslužuje da bude poseban film, ne samo epilog filmu Šoah već i kao odgovor na dominantnu mitologiju o tome kako su se Jevreji bez otpora predavali u ruke svojih ubica.

Pored imena stare škole, francuski film je osvežen novim talentima koji su su se udaljili od nasleđa "novog talasa". Među njima treba istaći Lorena Kanteta (Time Out), koji svojim lapidarnim stilom više podseća na Hičkoka nego na Godara, zatim Damiana Odula, koji debituje impresivnim, strogo stilizovanim portretom običnog dana u životu petnaestogodišnjeg Davida snimljenom u jakim crno-belim kontrastima nalik na bresonovsku parabolu, i Katrin Breja (Breillat), autorku Debele devojke, koja nema premca u savremenom svetskom filmu po svom nesentimentalnom i britkom istraživanju tamnih erotskih teritorija seksa i smrti, uživanja i bola, što je pokazala i u svom prethodnom filmu Romansa.

AMERIČKI FILM: Središnji film festivala bio je dugo očekivani film Malholand drajv (Mullholand Drive) Dejvida Linča. To je filmska bajka o dolasku mlade, lepe i naivne glumice sa zvezdama u očima, koju igra Naomi Vots, u grad srušenih snova, izgubljenih iluzija, palih anđela, u Holivud, u Los Anđeles. Linčova priča, kao i sve bajke, ima elemente ružičastih snova i mračnih noćnih mora. Ipak, Malholand drajv, mada nas vraća na prepozantljiv teren iz Linčovih prethodnih filmova – svet u kome se dvojnici iznenada pojavljuju i nestaju, a lokaliteti i identiteti likova se menjaju bez objašnjenja, kao što se to dešava u snovima – triler je prvog reda i Linčov najpotpuniji film posle kultnog Plavog somota (Blue Velvet).

Drugi američki film vredan pažnje pre svega zbog izvanredne glumačke ekipe jeste porodični ep Vesa Andersona Kraljevski Tanenbaumovi (The Royal Tanenbaums). Veteran Džin Hekman savršen je u ulozi beskrupuloznog pater familiasa, koga je davno izbacila iz kuće sređena i organizovana supruga, koju igra jednako sjajna Anđelika Hjuston. On se vraća kući da sredi račune sa decom: sinovima, finansijskim vunderkindom (Ben Stiler) i penzionisanim teniskim šampionom (Luk Vilson), i sa ćerkom, propalom dramskom spisateljicom (Gvinet Paltrou). Ves Anderson – čiji je je film Rašmor (Rushmore) za nepune dve godine dostigao kultni status – na originalan način meša romansu, tragediju, socijalnu satiru sa nezaboravnim likovima u gustom tkanju sage o ekscentričnim genijima koji žive u paralelnom, fiktivnom Njujorku u kome je "futura" jedini štamparski slog i u kome uopšte nema žutih taksija.

NOVA IMENA: Poznati reditelj Martin Skorseze imao je na ovom festivalu svetsku premijeru svog epskog dokumentarca pod naslovom Moj put u Italiju (Il Mio Viaggio in Italia), koji je vrlo lična, autobiografska interpretacija istorije italijanskog filma od Roselinija do Antonionija, i koji ima veću vrednost za studente istorije filma nego za širu publiku.

Od novih imena američkog filma van uobičajene holivudske produkcije treba istaći igrani film Pripovedanje (Storytelling) Toda Solonca, koji je frontalni napad na amaterizam i ono što je najgore u američkom nezavisnom filmu, i "crtać" Ričarda Linklejtera (Linklater), koji je jedan od retkih američkih vanholivudskih, tzv. nezavisnih filmskih stvaralaca duboko zainteresovan za stil i strukturu. U dugometražnom animiranom filmu Budni život (Waking Life), Linklejter se radikalno okreće slobodnoj formi nadrealističke komedije koja se sastoji iz niza likova-vinjeta koje izlažu svoje životne filozofije bezimenom glavnom junaku (Vili Vigins). Živu akciju, snimljenu digitalnom video kamerom, pretvorili su u hipnotički, psihodelički, vizuelno maštovit crtani svet bestežinskog stanja, nalik snu, animatori pod majstorskim rukovodstvom Boba Sabistona.

Latinoamerički film je posle dužeg vremena na ovom festivalu bio veoma zapažen. Argentinski film označio je svoj povratak na svetsku scenu retrospektivom filmova argentinskog majstora Leonarda Favia, kao i autoritativnim, beskompromisnim filmom La Cienaga debitantkinje Lukrecije Martel, o propasti i dekadenciji privilegovane klase, dok je meksički film predstavljen izvanredno vitalnom, smešno-tužnom satiričnom pričom Alfonsa Kuarona I tvoju ti majku... (Y tu mama tambien), koja doživljava svetski uspeh. Ovaj road movie o meksičkom društvu i klasnom sistemu ispričan je indirektno, naizgled nonšalantno, pre svega duhovito, kroz sudbine dva bezbrižna momka koja su bacila oko na privlačnu Španjolku nesrećno udatu za uobraženog pisca i ženskaroša. Trio odlazi na put u potrazi za izmišljenom plažom, zalazeći sve dublje u meksičku unutrašnjost. Iza prozora njihovog automobila otkrivaju se duboke istine o političkom, duhovnom i seksualnom životu zemlje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST