---

Izborna 2002. godine >

Za Dedinje i Cetinje

Kako god da se završe pregovori o budućnosti savezne države, sa dogovorom, referendumom, zajedničkom ili posebnom stolicom u UN ili bez toga, Srbija i Crna Gora moraju do kraja tek započete godine da odluče ko će na Dedinje, a ko na Cetinje, odnosno da izaberu nove predsednike

Kako god da se završe pregovori o budućnosti savezne države, sa dogovorom, referendumom, zajedničkom ili posebnom stolicom u UN ili bez toga, Srbija i Crna Gora moraju do kraja tek započete godine da odluče ko će na Dedinje, a ko na Cetinje, odnosno da izaberu nove predsednike. I Milan Milutinović i Milo Đukanović (izabrani na mesto predsednika Srbije i Crne Gore krajem 1997) upravo su počeli da troše poslednju, petu godinu svojih predsedničkih mandata, a važeći ustavi dozvoljavaju im da probaju još jednom. Jedne nedeljne beogradske novine "otkrile" su nedavno izgleda senzacionalnu vest da aktuelni predsednik Srbije, što zbog haške optužnice koja mu je na vratu, što zbog proste činjenice da je odavno "izgubio bazu", sasvim sigurno ne namerava da proba još jednom. Milo Đukanović se za sada nije izjašnjavao o ovoj temi, ali je teško poverovati da političar kome je prvi pravi posao u životu bio da bude premijer, a drugi da bude predsednik, može tako lako da nađe novi posao koji nije predsednički. Pogotovo ukoliko njegova opcija ovog proleća pobedi i Crna Gora uskoro krene putem nazavisnosti.

ZAMENA SLOGANA: Kada je postao predsednik Srbije 21. decembra 1997. godine, Milan Milutinović je u drugom krugu predsedničkih izbora pobedio Vojislava Šešelja, dobivši više od 200.000 glasova kosovskih Albanaca. Njegov predizborni slogan glasio je tada – "I Srbija i svet". Milo Đukanović je postao predsednik Crne Gore tako što je u drugom krugu tesno pobedio svog bivšeg partijskog druga Momira Bulatovića. U to vreme, Đukanović se sa predizbornih postera smešio uz parolu – "takav nam treba". Pet godina kasnije, sve se izgleda promenilo i ono "takav nam treba" bolje pristaje uz Milutinovićevo ime. Upravo to, "takav mi treba", danas izgovara glavna haška tužiteljica Karla del Ponte koja od vlasti u Beogradu traži da joj izruče Milana Milutinovića, jer u njemu vidi možda i krunskog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića. Da sve bude još apsurdnije, predsednik Milutinović, za koga se interesuje Haški tribunal, potpisao je uoči Nove godine pomilovanje za grupu ovdašnjih osuđenika istoga dana kada je na konferenciji za štampu srpski premijer Zoran Đinđić najavljivao mogućnost da i sam Milutinović bude "pomilovan" – tako što bi "svojom kooperativnošću i aktivnostima izdejstvovao da bude skinut sa liste optuženih" u Hagu. Istovremeno, Đukanoviću koji se upinje da dokaže superiornost projekta nezavisne Crne Gore kao navodno najkraćeg puta do Evrope danas bi sjajno "legao" nekadašnji (ali parafraziran) Milutinovićev slogan – "I Crna Gora i svet".

U vreme kada su izabrani na te funkcije, dvojica aktuelnih predsednika Srbije i Crne Gore uživali su snažnu podršku tzv. međunarodne zajednice. U Đukanovićevom slučaju ta podrška je bila sasvim transparentna jer se u tom trenutku činilo kako unutar SRJ prvi put puca vladajuća nomenklatura i kako se najzad pojavljuje političar dovoljno ozbiljan da unutar sistema izazove i oslabi Slobodana Miloševića, za razliku od tada razjedinjene i potkupljive srpske opozicije.

Što se Milutinovića tiče, široj javnosti malo je poznato kako su njegovu pobedu na predsedničkim izborima priželjkivali (gotovo zahtevali) u mnogim svetskim metropolama. U jednom trenutku činilo se da Vojislav Šešelj može da pobedi na predsedničkim izborima jer je u prvom pokušaju uspeo da iz igre izbaci kandidata levice Zorana Lilića. Dejtonski sporazum bio je u to vreme još prilično "vruć", zvanični Beograd važan za njegovo sprovođenje i od Milutinovića, kome se više sviđalo da bude ministar inostranih poslova, prosto se zahtevalo da zažmuri, pusti izbornu komisiju da broji i jednostavno pobedi, pa makar za njega glasalo i više od pola Junika na Kosovu. Što direktno, što preko telefona, njegovu pobedu tražili su mnogi od onih koji su u to vreme kao važni pregovarači svraćali u Beograd, a neki od njih mogli bi to da potvrde i kao svedoci u Hagu. Sam Milutinović, kako kažu oni koji ga dobro poznaju, verovatno ne može da se nakaje što mu se tada toliko svidela podrška međunarodne zajednice, jer bi u suprotnom danas bio samo diplomata u penziji, a ne i čovek kraj čijeg imena na veb sajtu Interpola stoji oznaka "traži se".

VELJA I OSTALI: To što će u predsedničkoj fotelji najverovatnije ostati čitave dve godine pošto je njegova stranka izgubila vlast u Srbiji, Milan Milutinović može da zahvali manjim delom složenoj ustavnoj proceduri smenjivanja predsednika, a većim delom nerešenim pitanjima oko opstanka savezne države, ali i samog DOS-a. U slučaju da Crna Gora posle referenduma krene putem samostalnosti, po mnogima najozbiljniji kandidat za novog predsednika Srbije bio bi sadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Iz tog razloga, Koštuničino krilo u DOS-u nije imalo previše razloga da problematizuje Milutinovićevu poziciju čak i u situaciji u kojoj mnogo toga u Srbiji funkcioniše po principu "zašto kažeš predsednik, a misliš na Đinđića". Đinđićevo krilo u DOS-u (gotovo sve izuzev DSS-a), takođe nije imalo previše razloga da talasa oko prevremenih predsedničkih izbora. Sve donedavno, do smenjivanja predsednika Skupštine Srbije, opoziv Milutinovića i raspisivanje novih predsedničkih izbora mogli su (prema Ustavu) da na tri meseca u poziciju v.d. predsednika Srbije dovedu Dragana Maršićanina, inače potpredsednika DSS-a. Tako se i za jedne i za druge, ispostavilo da je Milan Milutinović idealno rešenje, tim pre što u nedefinisanoj i još rovitoj državi zaista ima prečih poslova od novih predsedničkih izbora.

Jedini u DOS-u koji se odmah posle 5. oktobra pobunio protiv toga da Milutinović ostane na mestu predsednika Srbije bio je lider Nove Srbije i gradonačelnik Čačka Velja Ilić, koji je povremeno najavljivao mogućnost da jednoga dana i sam bude predsednički kandidat. U prvom ovogodišnjem intervjuu ("Blic"), Ilić je prilično samouvereno i fajterski izrazio uverenje da će "sledeću Novu godinu dočekati kao predsednik Srbije". Ova izjava mogla bi se uzeti i kao početak duge predsedničke kampanje u kojoj je gradonačelnik Čačka nezvanično markirao i svoje moguće oponente. Po Velji Iliću prvi na toj listi je Miroljub Labus. "Ako opstane savezna država i Vojislav Koštunica njen predsednik, najveći konkurent će mi biti kandidat DS i G17 plus Miroljub Labus. On će sigurno biti predsednički kandidat. Vidite, Labus je već u kampanji. On stalno priča lepe priče, navodno je zaslužan za otpis naših dugova pred Pariskim klubom, a to je bila kamata iz ratnih godina, tako da bi oni te dugove otpisali da je bilo ko otišao tamo. Očekujem žestoku kampanju, jer smo mi potpuno suprotni. Labus je kabinetski profesor, a ja sam operativac, čovek iz naroda", definisao je svoju startnu poziciju u predsedničkoj kampanji Velja Ilić. U istom intervjuu lider Nove Srbije predvideo je da će mu najveći protivnici biti u DOS-u, tvrdio je da mnogi ne vole da vide nekoga iz srca Šumadije na čelu Srbije, i primetio da ovde neki stalno "izigravaju Holbruka", stalno nekoga mire, ulaguju se, pričaju lepe priče, i vode politiku "nit smrdi, nit miriše".

PROSTO I KOMPLIKOVANO: Mnogo pre Velje Ilića, Labusa su kao mogućeg predsedničkog kandidata pomenuli razni mediji, pogotovo oni koji su mu pre desetak dana dodelili titulu "čoveka godine". Sam Labus za sada izbegava da govori o svojim političkim ambicijama, ostavljajući utisak čoveka koji je u potpunosti posvećen poslu kojim se bavi – rešavanju ogromnih ekonomskih nevolja. Slično na novinske predsedničke ponude reaguje i drugi nezvanični kandidat dela javnosti, potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović. Ako ga novinari već i navuku na razgovor na ovu temu, Čović obično tu priču prekrati tvrdnjom da je još prilično mlad, odnosno da u politici pred njim stoji još prilično vremena. Jednom prilikom Čović je odgovarajući na slično pitanje pomenuo i crnogorskog predsednika Đukanovića za koga je tvrdio da je prerano počeo da se bavi državničkim poslovima, zbog čega danas svoj lični problem (pitanje političke budućnosti) projektuje u državni i zato nepotrebno forsira priču o crnogorskoj nezavisnosti.

Direktor Preduzeća za istraživanje tržišta i javnog mnjenja Medium Index – Gallup International Srborbran Branković ističe u razgovoru za "Vreme" da lista mogućih kandidata za budućeg predsednika Srbije ima svoju jednostavniju, i nešto komplikovaniju varijantu. Ona "jednostavnija" moguća je u slučaju raspada savezne države i podrazumeva da se na predsedničkim izborima kandiduje Vojislav Koštunica. "Njegova pobeda u tom slučaju bila bi sasvim izvesna i iz ove perspektive teško je videti bilo šta što bi u narednih desetak meseci do izbora moglo bitnije da promeni Koštuničinu poziciju. On u javnosti ima imidž nekorumpiranog i nekompromitovanog čoveka koji ozbiljno brine o poslovima i interesima države i to su vrline koje potencijalni birači najviše cene. Koštunica je takođe uspeo da pridobije i veliki broj nekadašnjih Miloševićevih birača i u ovom trenutku oko 31 odsto ispitanika u istraživanjima javnog mnjenja pominje ga kao čoveka u koga imaju najviše poverenja", kaže Srbobran Branković.

"Komplikovanija" varijanta predsedničkih izbora u Srbiji, po rečima našeg sagovornika, sledi u slučaju da Vojislava Koštunice nema među predsedničkim kandidatima. U tom slučaju najveće šanse, tvrdi Branković, imao bi kandidat kog predloži DOS. Znatna razlika u rejtingu Koštunice i DSS-a kao stranke ne ostavlja previše prostora za nadu nekom drugom kandidatu DSS-a na predsedničkim izborima, a isto bi moglo da važi i za Velju Ilića, čak i u slučaju da DSS stane iza njegove kandidature. Takav raspored snaga gura u prvi plan Miroljuba Labusa čiji se visok rejting odavno prepoznaje na radarima istraživača javnog mnjenja. Slične šanse imao bi i Nebojša Čović u slučaju da se DOS opredeli za njega kao predsedničkog kandidata. Branković još ističe da iz redova starog režima ne bi trebalo očekivati iole značajnijeg kandidata za predsednika Srbije, naročito ne takvog koji bi mogao da proleti ispod istraživačkih radara i kasnije bude u stanju da priredi neko iznenađenje.

PREDSEDNIK KAO SUDIJA: Jedna od nezvaničnih definicija predsedničkog posla kaže inače da bi dobar i uspešan predsednik trebalo da liči na dobrog fudbalskog sudiju: da dosta trči i radi, vidi i kontroliše sve, dozvoljava da se igra razvije, a da je u suštini nevidljiv i nenametljiv, da interveniše i oglasi se samo onda kada se ne poštuju pravila igre, kada se udara po cevanicama, nedozvoljeno uklizava ili spava u nekom političkom ofsajdu. Aktuelnom predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću oduvek se prigovaralo (i u vreme Miloševića i danas) da od svih ovih preduslova za dobro predsednikovanje ispunjava samo dva – nenametljivost i nevidljivost. U Miloševićevo doba nije se usuđivao da diže kartone čak i prilikom brutalnih povreda pravila igre, kasnije kada je "ostao bez baze" pokazivanje kartona unapred je izgubilo svaki smisao. Pre nekoliko meseci u intervjuu datom "Vremenu" sam Milutinović odlučno je odbacivao u javnosti prilično rasprostranjeno uverenje da srpski ustav zapravo portretiše "izuzetno jakog predsednika". Takvo uverenje, tvrdio je Milutinović, verovatno dolazi zbog prakse i navika njegovog prethodnika da se preliva preko ustavnih okvira i svu vlast uvek vuče za sobom, ali i činjenice da se predsednik Srbije bira na neposrednim izborima što ostavlja privid njegove ogromne moći. U svakom slučaju, novog predsednika valjalo bi birati posle promena Ustava Srbije kako bi se otklonile sve nedoumice oko širine i snage predsedničkih ovlašćenja.

Nezvanični početak kampanja za jedine sigurne izbore u ovoj godini znači ujedno da nam sledi i godina u kojoj će se mnogo lagati, jer se u politici po pravilu najviše laže uoči novih izbora. U Crnoj Gori je pre pet godina na promocijama predsedničkog kandidata Mila Đukanovića klicano demokratskoj Crnoj Gori u demokratskoj Jugoslaviji. Koju godinu kasnije stiglo se do projekta nezavisne države sa stalno promenljivim razlogom zašto je to neophodno – prvo zbog Miloševića, zatim zbog Koštunice koji je gori od Miloševića, i na kraju jer se ispostavilo da zajednička država dve po veličini toliko različite federalne jedinice ne može da bude uspešna jer je takva veza nerealna.

Nekoliko dana pre nego što je postao predsednik Srbije, u decembru 1997. godine, Milan Milutinović je na jednom skupu članova svoje stranke obećao: "Ako pobedim, učiniću sve da Srbija koliko sutra stigne Dansku koja danas ima 30 puta veći nacionalni dohodak". Milutinović je postao predsednik Srbije kada je prosečna plata bila negde oko 180 nemačkih maraka, a otići će s funkcije ostavivši isto stanje. Kada je u decembru 1990. Slobodan Milošević prvi put izabran za predsednika Srbije, prosečna plata iznosila je 577 nemačkih maraka, a on je tada pričao o Švedskoj.

Uspešan predsednički kandidat na narednim izborima mogao bi biti onaj koji je u stanju da obeća kako će 2007, na kraju svog prvog mandata, narodu saopštiti radosnu vest – "stižemo nazad u 1990". Pri tome bi samo trebalo uvesti pravilo po kome se predsedničkim kandidatima najstrože zabranjuje da u toku kampanje pominju bilo koju skandinavsku zemlju. Onome čiji bi, slogan bio "I Srbija i Norveška" odmah bi trebalo reći "takav nam ne treba", i bar do 2090. zabraniti mu da se kandiduje za predsednika.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---